Борис Трбић: Наћи ће се неко да говори у име обесправљених

Идеолошка острашћеност и немогућност дијалога су махом везани за идентитетска и културна питања, без уважавања онога што је српска култура била или онога што јесте

Борис Трбић (Фото: Печат)

Борис Трбић је одрастао у Југославији и Перуу. Београдски ФДУ је уписао са 16 година као један од најмлађих студената у историји Катедре за драматургију. Након кратког периода током кога је радио у Позоришту на Теразијама и писао за српске публикације, отишао је у Мелбурн, где живи и ради готово три деценије.

Магистрирао је документаристику, докторирао на тему палестинског филма и током последњих 20 година предавао у мелбурншким филмским школама, укључујући и Свинбуршком технолошком универзитету (Swinburne University of Technology, где и сада предаје историју филма и сценарио. Писац је сценарија за аустралијске кратке филмове приказане на локалним и међународним фестивалима, и косценариста на филмовима Горана Радовановића Случај Макавејев или Процес у биоскопској сали (2019) и Чекајући Хандкеа (2021).

Објавио је неколико књига, укључујући Било једном на Блиском истоку, посвећену кинематографијама Блиског истока на прелазу векова, и путописну прозу Лука у манастирима, са Јеленом Туцаковић, с којом тренутно ради на књизи На крају алеје липа, о судбинама троје српских сликара. Уз групу аутора радио је на књизи Енклава: Вера и помирење, посвећеној истоименом филму Горана Радовановића.

Књига ‘Косово: вера и помирење’, есеји о филму Енклава (Фото: Делфи)

Објавио је више од седамдесет текстова о филму у аустралијским, америчким, српским и корејским магазинима. Пише за магазин Стање ствари, а у последњих годину дана радио је на два поткаста, Љубав је хладнија од филма са др Сашом Маркуш са универзитета Помпеу Фабра (Pompeu Fabra) у Барселони, и Мишоловка, посвећеном феномену локдауна у доба пандемије.

Као дете, али и у средњим годинама много сте путовали. Како су друштва у којима сте одрасли, где сте емигрирали, настанили се и почели да радите утицала на формирање ваше личности?

Одрастао сам у породици која се селила. Отац је радио за грађевинску фирму која је пословала широм некадашње Југославије и у иностранству. Одлазио је у Перу, Кенију, Либију, Јемен, земље различите друштвене и културне климе, и мајка и ја смо путовали с њим.
На тим путовањима учио сам о хибридности култура, о потреби прилагођавања, и о Трећем свету. Тако сам и школу завршавао раније. ФДУ сам уписао са шеснаест година, и желео сам да путујем: правио сам планове за одлазак и писао апликације за наставак студија у иностранству. То је време о коме се сада говори с носталгијом, али и онда су многи људи планирали одлазак. После војске сам радио у Позоришту на Теразијама, завршио један телевизијски пројекат, добио националну награду за радио-драму, и повремено радио за београдске листове, али отишао сам у Аустралију и тамо наставио школовање.

Како су изгледале прве године у Мелбурну? Почели сте да се бавите педагошким радом и да радите у локалним филмским публикацијама?

По доласку у Аустралију занимало ме је стваралаштво Дејвида Мемета. Током деведесетих почео сам да се интересујем за документаристику. Магистрирао сам на документарном филму и радећи на Колеџу Салесијан бавио сам се упоредо писањем за филмске магазине.

Борис Трбић: Матица и дијаспора – да разумемо и почнемо да слушамо једни друге

Аустралија има сјајан систем средњег и високог образовања на пољу филма, телевизије и медија. У Мелбурну је направљен први играни филм, ово је град с једним од великих центара за покретну слику, међународним филмским фестивалом, и фестивалом кратког метра. У време јачања филмских публикација почео сам да пишем за аустралијске и америчке магазине о азијском филму, корејском, јапанском, тајландском…, и да у гласилу локалне кинотеке објављујем текстове о важним делима филмске историје. Почео сам да радим у две филмске школе, али сам упоредо предавао и на универзитетским курсевима за професоре медија, док се нисам усталио, пре петнаестак година, на Универзитету Свинбурн, где данас водим другу годину филмске школе и предајем историју филма, кратки филм и сценаристику.

После упловљавања азијског филма у мејнстрим Запада, на ред је дошао блискоистични филм…

Ирански филмови су у то време постајали популарнији. У мелбурншком Форуму гледао сам разговор са Абасом Кјаростамијем који је водио сјајни Адријан Мартин. То је биоскопска и концертна сала у којој често наступа и Ник Кејв, али ирански режисер је изазвао прилично интересовање. Можда ће се неко сетити тог историјског момента као важног за промоцију „првог режисера 21. века“, како га је назвао Мартин. Осетило се у једном тренутку да се ствари мењају. Вероватно је слично било приликом Ибзенових одлазака у позоришта Западне Европе при крају његове каријере.

Борис Трбић (Фото: Лична архива)

У то време почео сам да поново пишем на оба језика. Кратки филмови за које сам писао сценарија на енглеском појављивали су се у локалном и међународном фестивалском кругу. Почео сам да објављујем текстове о блискоисточном филму. Убрзо ми је стигло неколико позива да у Србији, у коју нисам одлазио 11 година, почнем да објављујем текстове о азијском филму. Јавио ми се уредник издавачке делатности у Филмском центру Србије Мирољуб Стојановић, и тако је почео рад на књизи Било једном на Блиском истоку.

У то време сам са студентима често одлазио у Мумбај где смо направили девет кратких филмова и сарађивали с боливудским режисерима. Централна и Источна Азија су почињале да се културно отварају према свету и да кроз транснационалне везе демонстрирају достигнућа на плану модернизације, о чему данас – о тој вези друштва, економије и културе – пишу и многи теоретичари филма.

У то време сте се у Аустралији срели с Гораном Радовановићем, и почели сте сарадњу која траје већ шест година.

Горан је у Аустралију стигао после међународног успеха Енклаве и упознали су нас заједнички пријатељи. Позвао ме је да у локалној заједници говоримо о филму и представимо књигу Косово, вера и помирење, на којој сам радио уз друге ауторе. Почели смо да радимо на предлошку за филм Случај Макавејев или Процес у биоскопској сали, о јавној дискусији о филму В. Р. Мистерије организма у новосадском биоскопу Арена, 1971. године.

Добитник Награде ФЕСТ-а, филм је приказан на светским фестивалима, од Ротердама до Мадрида, и у академским центрима, од Универзитета Колумбија до Универзитета Монеш у Мелбурну. Имали смо и неколико пројеката који нису реализовани. Дугометражни документарни филм Чекајући Хандкеа је прича о односу Петера Хандкеа и гетоизираног и опкољеног српског становништва у Великој Хочи, на Косову и Метохији, дело чији формални и иновативни домети су важни за домаћи филм, са чим се слаже и група Горанових сталних сарадника, коју чине Маја Кокић, Ненад Пирнат и Александар Протић, који је и продуцент филма.

Фото: Печат

Сасвим је могуће да ће због субјекта који се у филму не појављује, Чекајући Хандкеа наићи на неразумевање селектора навиклих на истрошене наративне формуле у приказивању балканске кризе, али управо због тога овај филм представља тест слободе и критичког размишљања у глобалном фестивалском кругу. Филм ће бити премијерно приказан у Петрограду. Горан наставља да ради на филму Баук за који је написао сценарио, а ја сам се вратио објављивању текстова о палестинском филму који је дуго времена био центар мог истраживачког интересовања.

У овим филмовима се говори о тежњи ка слободи и о потреби за дијалогом. Пратећи ваше књиге, текстове и објаве на друштвеним мрежама, стичем утисак да је ова идеја за вас веома важна.

Српска културна сцена занима ме пре свега због њених ограничења, односно немогућности дијалога о важним правцима културног деловања. Наша култура је осам деценија свођена на мимикрију колонијалних вредности и наративе суочавања, који су наметани као централни параметри културне продукције. Идеолошка острашћеност и немогућност дијалога су махом везани за идентитетска и културна питања, без уважавања онога што је та култура била или онога што јесте, и с готово бескомпромисним подржавањем онога што би та култура морала да постане.

Да ли хоћемо хибридну, дијалошку и пре свега разноврсну, или унисону, фондашку културу? Ако погледате први филм снимљен у Србији, Крунисање краља Петра Карађорђевића, који су снимили британски сниматељи, видећете да су странци знали да нас виде и као заиста отворено друштво, хибридно, дијалошки оријентисано. Све релације силе су нестабилне и отпор наметнутом стању је данас евидентан.

Ако установимо да у транснационалним оквирима нема познатих српских филмова о Голом отоку, или прича које се баве европском земљом с највише интерно расељених избеглица пре сиријске кризе – Србијом – питаћемо се и да ли су те приче заиста неважне. Знате ли колико је порастао број људи који се у Канади или Аустралији идентификују као Срби, а који су у ове земље стигли у последњих тридесет година из бивше Југославије? Они ту земљу нису напустили „од медених колача“ већ због етничког сукоба и идеолошког насиља. Прихватам да су и сами били део тог сукоба, могуће је да су неки делом и одговорни за њега, али не можемо их због тога деплатформизовати, ућуткати. Јер њихове приче желе да чују и њихова деца, рођаци, комшије, пријатељи. Као и странци. Знате ли колико људи је на филмском фестивалу у индијској Гои видело Енклаву?

Борис Трбић: О отвореном друштву

У књигама које објављујете на српском такође се бавите идентитетским питањима.

У књигама на којима радим с кустосом Етнографског музеја Јеленом Туцаковић бавим се питањима идентитета, културе и памћења.

Лука у манастирима је књига о путовању оца и сина, нека врста роуд мувија у литерарној форми, који током 18 дана проведених у земљи очевог порекла прати једанаестогодишњег дечака, који покушава да добије одговор на питање: Зашто је важно оно што је било?

И колико то што је било има утицаја на мој живот?

У нашој другој заједничкој књизи На крају алеје липа, која ускоро треба да изађе из штампе, такође се бавимо прошлошћу. Занимају нас судбине троје сремских сликара које спаја невидљива линија од свега стотинак километара. Уметника који су одлазили на Запад, пожелевши да припадају европском културном кругу, и који су се потом вратили у своју земљу, да би их у великим светским сукобима спржило Сунце. У постмодерном добу лик уметника је пре свега лик фрагментисаног појединца у фрагментисаном друштву, и мало аутора се бави биографским подацима, чак и када је у питању насилна смрт. Она је констатована као немио, трагичан догађај, и прекид стваралаштва, али је ретко контекстуализована. И та тишина онеспокојава.

Милош Милојевић: Ми и древно камење

Ваш рад је занимљив зато што благим речима говорите оштре ствари када пишете о тишинама које прате доминантне теме у јавном и медијском дискурсу у Србији и Црној Гори. Тако говорите и о средини у којој живите, која док разговарамо пролази кроз најдужи период локдауна забележен у свету. У сарадњи с Драганом Гавриловићем направили сте серијал Мишоловка, о феномену локдауна у Аустралији. Интересантан израз који помињете је „порнографија страха“. Да ли је страх основни узрок за нас надреалних сцена из Аустралије које виђамо у медијским извештајима?

Сигурно да је страх важна компонента онога што видимо у извештајима, не само из Аустралије већ и из света. Аустралија је развијена земља, високофункционално друштво које већ генерацијама грађане одржава у стабилној и веома комфорној ситуацији, док грађани своје поверење поклањају институцијама система. То значи и да је код многобројних грађана криза тренутак када се то поверење тестира, било да је у питању званична политика на нивоу савезних држава која је дуго инсистирала на нула случајева заразе, или специфични систем локдауна који није у тој мери примењиван нигде у свету.

Живети с контрадикцијама је један од важних симптома сазревања. Болест од које људи свакодневно умиру је променила наш начин размишљања, али то није разлог да изгубимо осећање за критичко и рационално размишљање, за међуљудске односе, свакодневне контакте, формативну функцију образовања и друге параметре друштва у коме преплашени и збуњени појединац није важнија карика од скупа својих сународника. Алармистички тонови на насловним странама новина и ултимативни тон у медијским извештајима, који су обележили протекле две године на глобалном плану, не показују много резултата осим конфузије, замора и фрустрација. То није питање „истине“ и односа између доминантног наратива и често будаластих алтернатива које објашњавају „шта нам се заправо догађа“, већ поларизације која је преплавила западна друштва, укључујући и српско, у којима је анксиозност централна оса око које се врти свака јавна дебата.

С отварањем аустралијског друштва, планираним за крај овог месеца, надам се да ће доћи до померања фокуса на генерације младих људи које су током протекле две године изгубиле формативна искуства у сазревању, образовању и дружењу, да ћемо почети да их слушамо и да озбиљно размишљамо о томе постоје ли алтернативни одговори на овакве изазове.

У последње две године свет је престао да личи на себе. У последњој епизоди Мишоловке помињете наду. Хоће ли се свет после ове кризе вратити себи, или је неповратно склизнуо у време које ће обележити перманентна несигурност и ауторитарни дух?

Борис Трбић: О презреном раднику

Тачно је да свет све мање личи на себе, али тако је било готово сваки пут када су глобалне геополитичке турбуленције узимале маха. Да ли су у питању тектонске промене или краткотрајно ишчашење, видећемо када се вртешка заустави и када будемо спознали нову равнотежу страна. И колико год да нам те новоуспостављене релације силе буду деловале одбојно, као прeименовани закони хегемоније и пресвлачење старих неправди у нове, наћи ће се неко ко ће покушати да говори у име обесправљених појединаца и заједница, и за опште добро свих. То је у природи човека и то је уједно и разлог за наду. И та нада је јача од сваког страха.

Александра Куљанин

Опрема: Стање ствари

(Печат, 12. 11. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

Оставите коментар