Борис Трбић: О једној фотографији

Фотографију можете волети као По, или презирати као Бодлер. Можете је замислити као пројекцију онога што је могло да буде. Као фантазију. Или део судског поступка. Или део живљене историје

Фотографију сам први пут видео на социјалним мрежама. Објавио ју је свештеник Ненад Илић. Била је снимљена у ноћним сатима испред цркве у Беранама. Нешто касније поделило ју је неколико пријатеља са друштвених мрежа из Црне Горе и Херцеговине. Затим и многи други које познајем.

Окупљени испред Светих Ђурђевих Ступова Беранских (Извор: Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Фотографија није изгледала другачије од оних које су уследиле, широкоугаоних слика са платоа испред храма Христовог Васкрсења у Подгорици, или снимака начињеним дроном, из Пљеваља или Бијелог Поља. На слици се видело мноштво, у ноћне сате окупљеног народа, испред слабо осветљене цркве. Лица нисам могао да разазнам. У данима који су уследили појављивало се све више фотографија народа окупљеног испред цркава. Или народа који хода путевима који се сливају са хоризонтом, налик на колону која промиче кроз дијагоналну композицију протестног хода Куча ка Подгорици.

Литија из Куча на путу ка Подгорици (Фото: Владимир Павићевић)

О Црној Гори не знам много. Моја породица у Банату није се слагала са фалангом која је запосела државну службу након рата. И у тој групацији било је доста људи из Црне Горе који су спремно служили идеологији. Не могу да кажем да су моји родитељи, или прадеда, који је провео извесно време у затвору, делили њихове вредности. Тамо нисмо одлазили на летовање. О неким другим људима који живе у Црној Гори сам сазнавао од мајке која је београдску децу водила на рекреативну наставу у Колашину: ’Нисам видела поштенији свет.’ Свет који је у рано јутро чекао београдску децу да са њима подели своја искуства, одлазећи на катуне. У Црној Гори сам 2016. године провео четири дана са сином.

Разговарали смо у становима и кафеима, одлазили у цркве. Нисмо стигли да одемо у манастир Бешку, на Скадарском Језеру. На улицама Подгорице препуним предизборних плаката се није могло приметити да се поново бира човек који је на власти двадесет и пет година. Није био вандализован ни један билборд. Неко би помислио да је у питању беспрекорно успостављена култура дијалога. У повратку, у Морачи, смо видели место са ког је Митрофан Бан 1877. водио одбрану манастира од турског колонијалног јарма.

Споменик војницима који су пали у борби код манастира Морача 1877. године (Фото: Борис Трбић)

Tableaux vivant je посебна врста фотографског жанра. Жива слика обично садржи моделе распоређене у једној статичној композицији. Слика има за циљ да овековечи или евоцира сцену из историје. Неки од важних визуелних уметника који данас раде у свету експерименталног филма баве се овим фотографским жанром. Занима их историја. Некада сцене, призоре из прошлости покушавају да евоцирају стављајући једнак акценат на актере и на простор у коме су ситуирани.

У овом случају на цркву, и на народ.

Ова фотографија, међутим, не говори (само) о прошлости, већ пре свега о садашњости. Слика из Берана коју је направио парох, или неко дете, тинејџер, службеница или локални возач аутобуса, постала је важнији документ времена од саопштења, есеја, карикатура, таблоидних и интелектуалних лажи којима се трује јавни простор. Постала је препознатљива слика времена.

Живљена историја.

Фотографија је, каже Сонтаг (У Платоновој пећини), често узимана за доказ да се нешто десило. Можете је волети као По, или презирати као Бодлер. Можете је замислити као пројекцију онога што је могло да буде. Као фантазију. Или део судског поступка. Или део живљене историје. Као слику из Глинске цркве, рецимо.

Многи се са овим виђењем не слажу. Као и пре деведесет, осамдесет, тридесет година, њима је важније ко говори од онога што је изговорено. Важно је да је неко читао Брехта и Мана. Да се повуче стриктна, демаркациона линија између обичног света (’руралне светине’) и наметнуте елите. Наравно да је важно читати обојицу. Нарочито Брехта, и његову драму Баал, која песника-интелектуалца приказује као прворазредну мрцину, нарцисоидног и деструктивног себичњака. Који, када оматори, постане, као што би Бенјамин мудро написао, лакеј државних и корпоратних интереса.

Бертхолд Брехт: Баал (Фото: Пининтерест)

Али већ хистерија са којом су фотографије литија и протеста дочекане у јавном и медијском дискурсу говори о томе колико смо као друштво пали. Колико мало пристојности је преостало. И колико дуго су политичка полифонија и хетерогеност мишљења били забрањени. У тим одговорима примећује се заједнички именитељ.

Озверавање неистомишљеника.

С тим што ваља подсетити да јарост и сила нису мерило слободе говора. Нарочито када се говори о људима који се боре за мрву људског достојанства.

Не познајем ни једног човека или жену у емиграцији који су Србију напустили због тога што се тамо мало читао Лампедуза, Хамсун или Пинтер.  Или Хандке (зашто да не?). Напустили су је зато што се мало водило рачуна о општем добру свих. И колико год да су били одрођени од сопственог порекла, језика, и обичаја, у расејању су се враћали институцији која им је пружала макар делић изгубљеног – и зашто да то не кажемо – отетог идентитета.

Манастир Морача (Фото: Борис Трбић)

Стојећи испред румунске амбасаде, у неком претходном животу, између неколико стотина окупљених, нисам знао колико често историја, али и мржња направе пун круг.

У оно време су се у Румунији власници писаћих машина пријављивали у полицијским станицама. У исто време када су очајници, јашући плинске боце, покушавали да пливајући преко Дунава стигну у нашу земљу. ’Чаушеску, Броз (нису) исто скроз’, писало је на једном очајно склепаном транспаренту. Данас се у Црној Гори јавила нова и опаснија врста писаћих машина. Локалне сатиричне мим-странице. За разлику од београдских карикатуриста, не знате кога ће аутори тих страница пожелети да исмеју.

Такав свет не воли нико. Јер није предвидив. И као и људи на улицама, не тражи много. Можда га није могуће поткупити. Можда и јесте. Видећемо.

Једна фотографија, или један покрет неће променити апсолутно ништа. Као што неће променити ни сто литија покренутих ове године, уколико заборавимо оно што смо из њих научили. А то је важна лекција. И прилике да је научимо не добијају се често.

Ово је доказ да можемо да будемо другачији.



Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , , , , , , ,

2 replies

  1. У име Народа….Нека буде Што бити мора..У Србији Народа нема више..скупљамо Народ по Расејању.

    Свиђа ми се

  2. @Ја Ити – Не будите дефетиста. Срба има, Бога има. Молимо се, ујединимо се и делајмо!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s