Борис Трбић: О отвореном друштву

Најстарији сачувани филм снимљен на територији Србије приказује хетерогеност, зрелост и суживот који су у потпуној дисонанци са званичним наративима који већ готово цео век преовлађују о српском друштву и култури

Фотографије: Снимци екрана из филма Крунисање Краља Петра Карађорђевића

Постоји прича која се дуго провлачила кроз текстове о раним филмским пројекцијама, а којa је везана за перцепције прве биоскопске публике. Говорило се, наиме, да су се 28. децембра 1895, током двадесетминутног програма у Le Salon Indien du Grand Café-у, у Паризу, гледаоци за време пројекције Уласка воза у станицу преплашено сакривали изa седишта. Прича је наравно чист апокриф. Теоретичар филма, Том Ганинг (Tom Gunning) у раду ‘An Aesthetic of Astonishment: Early Film and the (In)credulous Spectator’ нас уверава да је, у времену техничких иновација и механичке репродукције уметничких дела, биоскопска публика била више него спремна за ово искуство, зрела да прихвати конвенције новог медија, визуелну композицију и динамику покретне слике, као и елементарне принципе филмске нарације и монтаже.

Исечке из свакодневног живота снимљене с краја деветнаестог и почетка двадесетог века углавном не називамо документарним филмовима. Иако данас с правом тврдимо да фотографија и филм, као и сваки други наративни конструкт не могу бити третирани као доказ да се нешто догодило (о томе пише Сонтаг, у есејима о фотографији), не можемо порећи да филмови представљајуматеријал за разумевање друштва, културе, односа и вектора силе који су доминирали једним временом. И за преиспитивање погрешних концепција o истом том периоду.

Ране филмове називамо актуелностима. За разлику од документарног или репортажног стила ови филмови немају специфичну перспективу и угао гледања на људе и догађаје које приказују. Даблдекери који крстаре британским градовима, или гондоле које превозе туристе кроз венецијанска каналета приказују различите видове градског превоза у Европи оног времена. Снимци са вежби ватрогасаца у Даблину усредсређени су на технике и процесе противпожарне заштите на прелазу векова. Неке референце су културно специфичне, као коњак на столу породице Лимијер у Бебином доручку (’Та беба је, уосталом, Француз’ каже Бертран Таверније), или шешири којима отпоздрављају учесници Конгреса фотографа у Невилу. Ови филмови говоре кроз призоре из живота грађана, пружајући нам етнолошке информације о обичајима, навикама, конвенцијама, предметима, моди, технолошким иновацијама и другим детаљима једног времена. И ми, као вероватно технички најсофистициранија публика у историји покретних слика, можемо да проницљивим оком пронађемо детаље који су остали скривени тумачима званичних историја.

Најстарији сачувани филм снимљен у Србији, Крунисање Краља Петра Карађорђевића (1904) je снимиo британски сниматељ из компаније Шефилд. Често се о овом филму говори као о једном од првих репортажних филмова, па чак и документарних, обзиром на то да је потпуно усредсређен на извештај о једном догађају. За овај текст међутим није важно да ли ћемо филм назвати актуелношћу, репортажом или документарним филмом. Филм су снимили странци, сниматељ и организатор снимања, који су, вођени од стране становника Београда, упућених у распоред догађања и локације престонице, у главном граду Србије тражили људе и призоре који ће бити занимљиви гледаоцима у Великој Британији.

Уколико се овај филм упореди са визуелним техникама филмских стваралаца из прве деценије двадесетог века видећемо да показује помак како на техничком тако и на концептуалном плану. Упоређујући ране снимке из САД, Јапана, Египта, Мексика, Италије, које су правили француски и британски камермани, приметио сам како британски сниматељи користе дијагоналну перспективу и показују зрелост у кадрирању визуелних композиција и великих група људи, како у статичним ситуацијама тако и у покрету. Они знају да је у питању моменат од симболичког значаја. Смена династија под драматичним околностима прилика је да се стави акценат на национални етос, изузетност културе, на историју, традицију и континуитет једне владавине, и везе круне са сопственим народом. Међутим, ово је за њих и прилика да сазнају више о том народу.

Током последњих седамдесет година титоистичке владавине, убеђивани смо, бесомучно, неуротично и често насилно, у хомоген, репресивни дух српског друштва и културе. Ова расистичка, ни у чему утемељена визија српског друштва је промовисана у репресивном систему који није охрабривао дисонантна политичка мишљења. Настављена је кроз демонизацију српског друштва и културе на прелазу векова које је некритички прихватила либерална елита која црпи идеолошку искључивост, и политички ексклузивизам из Титовог периода.

Међутим, када гледамо сцене из најстаријег сачуваног филма снимљеног на територији Србије, видимо једно хетерогено, зрело друштво, које је већ усвојило основне принципе суживота стране развијенијим европским народима оног времена, огрезлим у сукобе и колонијализам. На улицама видимо мешавину сељака пристиглих из региона тадашње Србије, али и простора насељеним Србима и другим Јужним Словенима у Аустроугарској Империји и Отоманском Царству. Видимо грађане одевене по тадашњем европском адету, средњу класу у повоју, припаднике верских заједница, људе са шеширима и фесовима (који је заменио турбан, поставши знак егалитаризма, а у периоду Танзимата и најава модерне у Отоманској Империји). Видимо жене, забрађене, али и оне откривених глава. Присуство различитих сегмената популације на овој церемонији је, наравно, предвидиво, али филм приказује хетерогеност, зрелост и суживот који су у потпуној дисонанци са званичним наративима који већ готово цео век преовлађују о српском друштву и култури. Наративима како би то Андре Базен рекао (говорећи о америчком филму), ’о самима себи’.

За неког ко је одрастао у Титовој Југославији и либералној Србији, ово је филм о једном зачуђујуће отвореном друштву.

Отворено друштво. Колико сте пута чули ову синтагму у протеклих четврт века? Да ли сте икада чули да ју је припадник либералне елите искористио у позитивном контексту говорећи о друштву у коме живи? Историјски? Културно? Демографски? Да ли сте икада чули да је ова синтагма употребљена да би се о српском друштву говорило као о хетерогеној заједници, транснационалном друштву у коме је култура, као и свака друга култура, формирана на принципима хибридних и релационих веза (Франсоаз Лионет и Шу-меј-ши/ Françoise Lionnet, Shu-mei Shih, Minor Transnationalism)?

Српско друштво је током претходног века покушавало да се, напуштајући Отоманску Империју, приближи Европи. Да припада. Усвојило је, рецимо, елементе западних друштвених уређења и позајмило форму Француске Уставне повеље и Белгијског Устава за своја уставна документа. Али наставило је да живи као мешовито, динамично имиграционо друштво које толерише и прихвата различитости. И такво је остало и током прве деценије двадесетог века. Упркос страховитих притисака и жртава у предстојећим ратовима, ово друштво није било друштво колонијалних претензија, нити ће та држава починити злочине према другима који превладавају у историјама модерних европских држава.

Енглески сниматељи су, уз сцене крунисања и параде на Бањици, у филм укључили и сцене из Жиче, Студенице, Краљева, али и Новог Пазара, Цетиња, Андријевице, Шибеника и Задра. Србија овог времена је отворено, хибридно и релационо друштво. И као такво, занимљиво гледаоцима из Западне Европе који сопствене колонијалне поданике, људе различитих раса не виђају често на филмском платну. Србија има краља који није странац. Он долази из народа, са села, из породице коју је његов деда узнео и успоставио на трону младе европске државе.

Тачно је: на улицама су војници који марширају као део свечане церемоније. Знак суверености једне земље. Али они не марширају као неки други европски војници. Не отварају погоне аустријских пристаништа на јадранској обали, нити изводе побуњене мађарске пуковнике на стрељање. Они не спроводе арапске револуционаре у француске колонијалне затворе, нити стоје постројени на отварању ’Капије Индије’, у Бомбају, на паради којој присуствује британски суверен. Марширају главним градом своје земље.

Да се разумемо: нема никаквог разлога да се ово друштво идеализује. Оно је далеко од савршеног. Али тога су свесни и људи на улицама, и гости, као и будући монарх. С друге стране, оно никада и није идеализовано. Напротив, током готово целог последњег века било је изложено баражу релативизација, подметања и лажи оних који су покушавали, бар према сопственим прокламацијама, да изграде праведније, слободније, хетерогеније и просперитетније друштво, без мржње, репресије и сукоба. И у свим својим намерама и инкарнацијама, од гротескног, титоистичког витлања паролама, до примордијалног капитализма, у коме пијани морнари пристају на све, јер цену ће платити неко други – монументално пропали.

Добро је познато ко је и када о српском друштву почео да размишља као о монолитној и репресивној култури, лишеној унутрашње динамике, духа иницијативе и толеранције. Тај незавршени, тињајући сукоб траје већ готово цео век и наставља се злокобним и крајње неодговорним понављањем неистина, негирањем и блокирањем дијалога о историјском наслеђу, о зрелости и хетерогености једног друштва. Отвореног друштва. Друштва од кога би и данашња и свака друга Србија могла много да научи.

ИСПРАВКА: Овај чланак промењен је 24. 5. 2018. у 15:39 – уместо „ово друштво колонијалних претензија“ стављено је исправно „ово друштво није било друштво колонијалних претензија“.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Солидан текст у сваком погледу, хвала!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s