Други учесник нашег виртуалног округлог стола „Матица и расејање – како даље“ је Борис Трбић (Мелбурн, Аустралија)
Дизајн: Небојша Ћосић
Уместо увода
После успешно одржаног састанка СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО 2 на тему „Матица и расејање – како повратити изгубљено поверење“, одлучили смо да покренемо други округли сто (први је био „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“) на тему „Матица и расејање – како даље“.
Обратили смо се низу успешних појединаца, како у матици тако и у расејању, са молбом да одговоре на следећа два питања: 1. Како оцењујете тренутни однос матице и дијаспоре? Шта је најслабија карика у том односу? 2. Шта урадити да се сарадња матице и дијаспоре унапреди?
Уверени смо да производ ове „мисаоне фабрике“ неће бити само прецизна анализа стања ствари, већ и конкретна акција.
Борис Трбић је писац, сценариста и филмски педагог. У Аустралији живи двадесет седам година. Предаје на филмској школи Универзитета Свинбурн, у Мелбурну. Објављује у аустралијским, српским и америчким филмским публикацијама, као и у онима из културе.
Борис Трбић
Како оцењујете тренутни однос матице и дијаспоре? Шта је најслабија карика у том односу?
За темељан одговор на ово питање потребно је нашу емиграцију друге половине двадесетог века ставити у геополитички и културни контекст једног времена и политичког система, а за то је, претпостављам довољна једна докторска студија. Историјска секвенца током које се емиграција развијала и мењала, од послератне, политичке, до ’гласања опанцима’ раних 1960–их, и економске емиграције 1970–их и 1980–их, времена репресије када су сви знали да је режим дисфункционалан, до ратне емиграције из 1990–их и последњих двадесетак година очаја и неиспуњених обећања либералног модела – показује да је у питању компликован след фактора и околности који су утицали на српско исељеништво.
Најслабија карика у овом односу између матице и дијаспоре је управо његов идеологизован карактер.
Ствари су сада боље. Рекао бих чак осетно боље, али важно је објаснити да је тај бољитак тек резултат одвајања од апсолутног дна. Ако погледате пасош Краљевине Југославије и упутства исељеницима, видећете да говоре о чувању националног и културног идентитета и достојанства, поштовању земље домаћина и социјално одговорном понашању исељеника. Краљ Александар није осећао потребу да своје земљаке, Југословене, упозорава на идеолошко-политичку лојалност. Био је слободан човек. И владар кога је ’наша емиграција’ убила. Ово говорим због тога што је наредна Југославија, на челу са доживотним комунистичким председником чинила све да однос матице и расејања сведе на потказивачко-дојављачку делатност грађана који су државу обавештавали чије дете иде у ’забрањени фолклор’, и ко иде у ’забрањене цркве’. Тако би се наши грађани на ’привременом раду у иностранству’ по повратку позивали на информативне разговоре током којих би им службеници министарства унутрашњих послова утеривали страх у кости. Тито је успео у својој намери. Њега, за разлику од краља Александра, није убила емиграција. Али створио је систем који је деценијама након његове смрти утицао на идентитетско и културно изјашњавање Срба, како у земљи, тако и у иностранству.
Наша емиграција никада није имала екстремна политичка обележја. Није рецимо, помагала тероризам, као друге југословенске емиграције од 1930–их до самог распада СФРЈ. Учествовала је у протестима, дизала глас у оној мери у којој је у њој било слоге, али није утицала деструктивно на ситуацију у матици. Без обзира на југословенску пропаганду, одрастајући у Београду, нисам видео да је живот у главном граду на било који начин угрожен српском емиграцијом. Бомбе у биоскопу 20. октобар нису подметнули српски екстремисти из расејања.
Њихови доласци у Србију, разговори са њиховим пријатељима или познаницима били су прилика да сазнамо о животу у емиграцији. Мој отац се у Перуу 1970–их дружио и са политичким емигрантима, али амбасада је прописивала са ким је могао да се види и разговара. Сећам се како сам 1980–их слушао од чланова породице о страху људи који одлазе у поједине, ’обележене’ цркве, шаљу децу на фолклор или читају забрањене новине, подржавају спортске клубове ’архаичних’ имена. Са неким њиховим пријатељима, тим ’чудним људима’ у карираним оделима о којима је грађански Београд причао вицеве, нисам могао да разговарам много о урбаном животу главног града. Они нису чули за Политичко позориште или драматична збивања на пленумима. Али су далеко боље знали појединости политичких убистава. Њихова деца нису чула за Нови талас, Академију и СКЦ, али су знала фолклор и народну музику. А нека су познавала и расистичке увреде у средњим школама у иностранству и камење и леденице којима су била гађана на утакмицама супротстављених југословенских клубова. Тек десетак година касније, када сам имао прилику да их упознам схватио сам да одбојност и ароганција урбаног Београда и његове средње класе према овим људима нису имали основа.
Наше ратне генерације исељеника 1990–их, које сам упознао у иностранству, пре свега су занимљиве због своје хибридности. Утопљени у шири југословенски контекст, неки од њих – избегли из Далмације, Лике, Босне и Херцеговине – прво су долазили у Србију, где су се сусретали са матицом (искуства су им различита) да би у иностранству постали део српске емиграције. Први пут сам их видео у Мелбурну када је један од чланова викторијанског парламента дошао да чује о проблемима српске заједнице и у великој сали се окупило нешто мање од две хиљаде људи. Две особе су знале данашњу српску химну. У Аустралији је на попису раних 1990–их било једва неколико хиљада људи који су регистровали српско порекло. Данас их је више на мечевима наших тениских звезда, док се стотинак хиљада особа на последњем попису идентификовало са српским националним и културним идентитетом. Ако их упоредите са неким од наших политичких емиграната који су у Аустралију стигли 1948, умрли 2019. и тих седамдесет година нису посетили земљу – мада су до пред смрт говорили и писали боље и исправније од чланова српског парламента или спикера на националној телевизији – ви схватате сву комплексност нашег проблема. Сву дубину идентитетског сатирања, које обележава наше стање у матици, и српско исељеништво које је већ три четврт века рефлексија такве матице.
У последњих двадесет година, од народа који је о другима говорио као емигрантским нацијама постали смо налик на Италијане и Пољаке у прошлости, или Либанце, Грке, Мађаре, Ирце, Румуне, Бугаре, балтичке народе и друге јужне Словене, народ који у иностранству више није у мањини. Ово није ништа ново. Тесла и Пупин су такође већим делом својих живота били апатриди. Најлепша песма о Београду написана је на Cooden Beach-у. Наши најуспешнији пливачи одрастали су у иностранству. Али ми се као народ на такву ситуацију нисмо навикли. Ми тек треба да научимо да развијамо динамичне односе, да разумемо друге.
Борис Трбић (Фото: Лична архива)
Да сазнамо о Сретену Божићу Wongaru, потомцима Милутина Миланковића или раду Слободанке Владив-Главер и њеним научним радовима о Достојевском, у Аустралији, али и нашим романсијерима који живе у Сједињеним Државама, физичарима у Мексику, компјутерским стручњацима и лекарима из Канаде или Катара, докторима наука из Грчке, славистима из Шпаније, филм-мејкерима из Сингапура. Да видимо где нас то све има. И да видимо да ли ти људи имају жељу да буду део једне културе, и далеко важније, део веза те културе са другим културама.
Шта урадити да се сарадња матице и дијаспоре унапреди?
Најбољи начин да се однос матице и дијаспоре унапреди је да постоји институционално повезивање и да појединци са једне и друге стране ове географске, историјске и темпоралне, и надајмо се све мање политичке, баријере учествују у сарадњи онолико колико им одговара, на бази индивидуалних пројеката и интересовања. Без присиле, без идеолошких афилијација и без националног есенцијализма. И ако може без утеривања у пан-националне торове, европске, југословенске или било какве приче које подсећају на прошлост. На бази стручности и жеље да се везе матице и расејања продубе и прошире. У овом тренутку радим на неколико пројеката у Србији, али занима ме и Блиски исток. Приказујући абориџанске филмове у Београду пре неколико година стално сам разговарао са људима које занимају индигене културе Аустралије. Допало ми се да у разговорима са тим људима могу да говорим о оном што нас занима и што представља заједнички интерес. Хибридност једне културе је њено богатство.
У Србију нисам одлазио једанаест година. Али моји односи са институцијама и појединцима у Србији, у последњих шест година су веома добри. Однос људи из матице, са телевизије, из филмских центара и компанија, и музеја бих навео као пример изузетно професионалног, посвећеног рада у култури који ове пожртвоване људе који се боре са хроничним економским тешкоћама заиста ставља на прамац борбе за културни опстанак. То су људи који јесу заинтересовани за финансијску подршку, али и за заједнички рад, за наступање на трећим тржиштима и заједничко представљање у свету. И рад тих људи, вредних прегалаца, ваља подржати.
За крај: једна од шест српских цркава у Мелбурну, катедрални храм Свете Тројице у Брансвику уједно је и један од тридесетак српских храмова у Аустралији. Купљена од протестантске цркве пре више од 40 година, отплаћена је за три године иако је Србима предвиђано да ће дугове плаћати тридесетак година. Уједињени, успели су да прилозима и акцијом сакупе новац. Неки су радили прековремено, неке жене су продавале колаче на мелбурншким пијацама и трговима. Међу њима није било југословенских дипломата, или оних који се стиде сопственог идентитета. Али било је много различитих гласова, било је друштвене полифоније и хетерогености политичких мишљења. Уз један, заједнички именитељ: заштиту историјског, етничког, духовног и културног идентитета нашег народа у расејању. О тим људима у матици, изузев са презиром и подсмехом, никада нисам могао да чујем. Можда је време да једни друге почнемо да слушамо.
Прочитајте још
Погледајте још
Categories: Лаки одговори на тешка питања
Оставите коментар