Горан В. Ђорђевић: Зашто су српским странкама избори важнији од демократије?

Да ли је суштински интерес једног друштва на почетку XXI века демократија или производња привида демократије

Фото: Стање ствари

На измученом друштвеном бићу Србије, видљива је још једна бољка. Наиме, учесници политичког живота у Србијици – редом означавајући себе као политичке организације које се боре за идеје, довели су себе пред (не)очекивани избор. Да ли је суштински интерес једног друштва на почетку XXI века, демократија или производња привида демократије? Односно, да поједноставимо, за већину безбрижних српских политичких странака избори су важнији од демократије. Због чега је тако, и како смо дошли у ову ситуацију која се већ може одгонетнути на нивоу патолошког бављења. Кратак историјски екскурс нам даје за право да на самом почетку закључимо, да кад год су се Срби поигравали са демократијом као изабраним начином друштвеног уређења, увек су последице биле дугорочне. Тако је било 1931, тако је било и 1946. године.

Слободан Самарџић: У Србији поново две кутије – службена и ћорава

У условима згажене правне државе и присуства институција само на нивоу преваре и лажи, активни учесници српске политичке сцене, прихватили су наметнуте и препоручене методе политичке борбе. Иако су знали да је реч о унапред изгубљеној борби. И за Србију, и за демократију. На овај начин, у потпуности је измештен политички живот као такав, на ниво безакоња и често нескривеног насиља. Наравно прва жртва ових процеса (који је започет доласком на власт ради потписивања Бриселског споразума), представљала је иначе крхка српска демократија. Убрзо након Бриселског споразума, избори су се претворили у свеопшти рат свих против свију који је резултирао унапред додељеним улогама. Владајућа странка добила је carte blanche за даље укидање правног система и суспензију Устава, конструктивни сателити су добили свој део колача и „наду“ да ће једног дана ући у парламент, док су наизглед најистрајнији опозиционари добили обећање да ће у случају замора бити прогурани кроз скупштинске двери у неком новом сазиву.  На овом месту, мора се признати да је власт у потпуности оголила не само српску политичку сцену, већ превасходно карактер домаће псеудоелите. И ово заслужује једино признање!

Потписници Споразума о побољшању изборних услова, 29. 10. 2021. (Фото: Сава Радовановић/Танјуг)

Међутим, није прошло ни годину дана од пребијања опозиционог активиста, учешћа државних секретара на локалним изборима у Лучанима, гашења остатака српске државности на Косову и Метохији, а српске опозиционе странке су схватиле да ништа не представља вредност по себи, као што је то непрестано учешће у наметнутом политичком водвиљу. Као бескрајни плави круг и у њему звезда. И то управо у условима када се актери и резултати унапред знају. Када се зна да бирачки спискови нису сређени, док се опозициони лидери медијски сатанизују – до мере физичке ликвидације, да се прогањају опозициони активисти у локалним срединама, када се зна да опет резултати избора неће бити објављени ни  шест сати након окончања изборног процеса – барем док се не објаве резултати у седишту владајуће странке.

И политичко демократски дискурс је поражавајући: једна власт брутална по средствима, анационална по природи и неморална по односу према себи и другима, већ годинама своју владавину заснива на производњи мржње, афера, унутрашњих сукоба и братских подела. Свака интегративна идеја је омаловажена и упрљана. Отуд и чињеница да Устав државе мења једностраначки парламент.

Избори какви се најављују, организују се са јединим циљем, да нас све понизе, да дају легитимитет властима за даље дилове са побуњеницима из Приштине, да мултинационалне корпорације претворе Србију у последњу геолошку депонију, да и даље учествујемо у процесу стварања „албанског комонвелта“. Отуд и тај сардански осмех Европске уније упућен опозицији са позивом да учествује на изборима. Сада на овом месту, јасно је да сви политички актери од грађанских демократа, до националиста, регионалиста и суверениста, морају да дају одговор на питање: Зашто учествовати на изборима који имају једини циљ понижавање Србије и понижавање демократије?

Фото: Н1

Негативан одговор на новонајављену изборну фарсу, представља уједно непристајање на колонијалну демократију, непристајање на избор између нације и демократије, правног поретка и безвлашћа, избор између Косова и Србије у ЕУ. Зато свака странка која нема одговор на ово питање, већ као једину своју сврсисходност види у улози корисног идиота и учешће на изборима за ново „време чуда“, не само да не заслужује поверење грађана, већ својим чињењем доказује и потврђује тезу да је од свих криза ипак највећа морална криза којима смо сви опхрвани. Данас одбијање учешћа на оваквим изборима није знак слабости. Напротив! Неучешће је доказ непристајања на зацртане истине и пресуђене судбине, политичке и колективне. Уједно и доказ да и даље има снаге за истинску непатворену борбу!



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Demokratiju cine izborna pravila i procedure, slobodni mediji i izvor svega toga, razlicite ideje-programi o onome sto je najbolje za zajednicu.Iako je u praksi nemoguce, u Srbiji se desilo da najpre nestane razlika u idejama-programii da cela politicka scena, oni koji mogu da dodju do mesta u skupstini prihvate EU ideologiju o kojoj se vise nego ocigledno uopste ne raspravlja, a nekada se trazilo referendumsko izjasnjavanje

    Do ovoga je doslo politickom tehnikom.SRS pobednik svih, izuzev jednih, postdosovskih izbora, zadrzavana je van vlasti kukaviclukum DSS-a i medijskim pritiskom na DSS da ne ulazi u koaliciju sa tada antiEU SRS i SPS.Kada je 2008 DS jedini put pobedila, usla je ne trepcuci u koaliciju (dve boli, kako rece Tadic) sa SPS. To je bio pokazatelj Nikolici i Vucicu sta treba da urade da bi dosli na vlast.2014-e u skupstini nije bila nijedna antiEU stranka.

    Recimo da u skupstini imaju 40% mesta SNS 10% SPS, 20% Djilas, 20% Jeremic, 5%DS i 5% Dveri (ovo poslednje je van granica zamislivog, ali ‘ajd’).Sta bi se tu promenilo, od 100% proEUskupstine do 95%.

    Posto je ideja EU integracija propala, ona je iz bezalternativnosti, skrivena u neupitnost, odnosno u svodjenju razlike u idejama-programima, na gadjanje aferama i licnim uvredama.Za to je potrebna licna vladavina, za to je potreban Vucic. Dakle, sve (medijsko jednoumlje, afere, vulgarizacija javnog govora) je posledica ideologizacije i brisanja programskih razlika radi skrivanja proEU politike, a ne obrnuto.

    Bojkot je bila politika DS-ovih metastaza.Tada jos patriotske stranke, poput Dveri, su to prihvatile.Rezultat, danas je opozicija samo DS, patriotskih stranaka vise nema.Za nepostojece patriotske stranke je svejedno da li ce biti uz DS koja se pretvara da je „opozicija“ ili SNS koji se pretvara da je DS.Politicka tehnika nalaze da je bolje pokusati uci u skupstinu preko vlasti, pa joj zabosti noz u ledja, kao sto je to DS ucinila Kostunici, nego biti u bojkotu sa nekim ko je samo drugo krilo EUnijatske kaste i proci poput Dveri ili DSS-a.Vreme je za pokvarenost!

    17
  2. Vreme je za pokvarenost, jer ideja-programa vise nema!

    14

Оставите коментар