Никола Маловић: Ко не напредује – назадује

Вијести се фабрикују у редакцијама, а наслови долазе канда из истог кабинета. Нема помака, нема дашка свјежег вјетра. Сваког дана понека нова, ситна издајица

Београдска гостионица „Наше море“, у ул. Милована Миловановића, поменута у дјелу Горана Петровића, заслуженог добитника НИН-ове награде (Фото: Никола Маловић)

Кад дође пред киоск и баци поглед на новине, човјек помисли да се од јуче до данас нешто догодило, јер су, ето, изашли нови бројеви информативних гласила, а они мора да су пуни онога што нам је промакло, или пак онога о чему желимо да се информишемо подробније.

Из истог разлога листамо палцем по осјетљивим екранима, у превозу, док код љекара чекамо да будемо прозвани, у колима на црвеном, чак и током вожње.

Информације долазе у таласима, но кад се просију, кад се упореде наслови неколико новина и таблоида, када се упореде једне те исте е-рекламе, долазимо до закључка да се опасно одавно код нас ништа заправо не догађа.

Ми стојимо. Не напредујемо. А ко не напредује, назадује.

Неко би рекао, па није тако, догодила се посјета Ангеле Меркел, Вучић је пред камерама рекао ово, обећао оно, у четвртом смо таласу короне, убризгава нам се трећа доза, новине сваког дана кувају вијести с прстохватом Авганистана, Европске уније, Русије, Америке и Кине, имамо невакцинисане мигранте који слободно прелазе из земље у земљу, ох, ту су нова гнусна убиства, сексуални деликти, поучни интервјуи с естрадним звијездама, онда мало кето дијете, нова епизода ројал-серијала Кад је Хари срео Меган, Новак Ђоковић, родно равноправни војник и војникиња и много тога још.

Александар Вучић и Ангела Меркел (Фото: Марко Дробњаковић/АП)

Али се ништа не догађа.

Вијести се фабрикују у редакцијама, а наслови долазе канда из истог кабинета
, јер се друкчије не могу објаснити идентичне формулације на насловним странама неколико тиражних новина. Ко годинама посматра, он опази.

Нема помака, нема дашка свјежег вјетра. Сваког дана понека нова, ситна издајица.

Млади и даље одлазе, а стари и даље (у анкетама „ако би избори били данас“) држе кључ будућности у својим рукама. Увијек су склони да заокруже број на који им покаже прст изашао са све руком из телевизијског екрана, стварног кућног тотема.

Навијени да се главних вијести тек дотакну, а све споредности да описују до у ситна цревца – таблоидизиране дневне новине и ТВ куће генерисано раде на заглупљивању ионако слабо образованог нашег народа. Дјеца више не гледају Опстанак, нема квалитетног школског програма, нема телевизијских серија насталих по књигама с потписима домаћих великана, нема политичких сучељавања без жовијалних водитеља у кадру, нема дана без доказано неспособних политичара и државника који нас брукају гдје год да се појаве, па или сједе у запећку каквог глобалистичког догађаја, или на хоклици пред стриповским Денисом који је постао мистер президент, или их приме на травњаку а не у Кући, или их потапшу доказани первертити и губитници…

‘Пензионери су уз Вучића’ (Фото: Espreso)

Уздигнемо ли фокус, годинама а не само мјесецима, од 2012. нарочито, српска се јавност држи у хипнотичком стању званом „златно доба“, гдје се пензионерима даје оно што се претходно отело повећаним порезима и акцизама, гдје се зарада страних компанија које из наше земље извлаче добит – приказује као приход.

То је ЊИХОВ приход. Стране су компаније дошле да би нас музле, не да би нам помогле, не да би нас обновиле, нити да би нас усправиле на ноге. Него да под њима још више клецамо, и можда поклекнемо, на концу.

Србија и Црна Гора ништа не производе. По економисти Драгашу, 85% ПДВ-а у Србији наплаћено је из увоза, а само 15% из домаће производње. То је слика грамзивости и одсуства сваке економске памети с једне, и слика пропасти с друге стране. По званичним подацима, од 2012. стопа економског раста је свега два %, а да би се земља дигла из блата, потребан је управо двоцифрени раст. Без двоцифреног раста нема скидања колонијалних букагија с руку и ногу.

Телевизије с националном фреквенцијом и таблоидизиране штампане дневне новине ријетко када окупе о томе колико смо стварно сиромашни.

Срби су на европском дну. Нису се шалили наши непријатељи из 90-их када су прокламовали да Србе треба трајно искључити из свих економских токова. У преводу су казали да Србију треба економски убити. У томе су и успјели, дугове имамо ли у виду.

О којима се никад не прича, такође.

Дужни смо преко 50 милијарди евра. Спољни дуг је 32,3 милијарде евра, дуг предузећа 12,3, грађана (за узете кредите) 11,2, ПДВ који није враћен извозницима – 2,4 (Драгаш).

Загледани у наш омиљени ТВ канал с државном фреквенцијом, или, јутром, у журби, свеједно да ли на Теразијама или на которској Риви, слијепи спрам истих или сличних наслова по таблоидима и дневним новинама – питамо се вриједи ли уопште излазити на изборе у представничкој демократији?

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Та идеја је пропала, декадентирала се и изродила. Ми гласамо за неке политикуне, па их не видимо четири године, па их опет видимо када се изнова боре да опет уђу у Скупштину – гдје обавезно и без разлике постају шпекуланти који у властити џеп намичу паре. Народ их не занима ич. Све вријеме раде за себе, само за себе, и једино за себе.

Е па, то није систем који је нашим земљама потребан, нити је то систем који може обезбиједити двоцифрени раст економије.

Да ли је директна демократија рјешење?

И хоће ли моћи без реваншизма?

Отео си од народа?

Узеће ти држава.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 17. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: ,

Оставите коментар