Мило Ђукановић је изјавио да је „СПЦ одзвонило у Црној Гори“. А Хемингвејевом роману постоји један пролошко-епилошки сегмент „… стога никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом“

Устоличење митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Бројни текстови и новински прикази пропратили су догађај устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Мићовића) у Цетињском манастиру, међутим, чињеница да готово није било понављања и преклапања садржаја указује на сложеност и ширину теме као и њену дубљу феноменолошку фундираност. Чини се да је потребно томе додати и један „биланс“ јавно изречених мишљења и ставова без упоришта у чињеницама и здравом разуму тј. – овом приликом „просутих небулоза“, које нам у огољеној форми откривају „бездан необразовања“ као једну од извесности наше и будућности у ширем смислу и на ширим просторима.

Оно што је некада постојало као синопсис вицева у садашњости показује своје „ружно лице“ у домену животног реалитета. Уколико је потребна илустрација за такве тврдње довољно је само погледати снимак девојке са црногорском капом, која егзалтирано саопштава да се „…тешко боритʼ са српским поповима, који су побили пола Југославије…“ (Al Jazeera Balkans, 5. 9. 2021) Гледалац не треба ни да покушава да докучи шта је „било у глави“ ове „Слободе на барикадама“ и на шта је мислила јер се овај глагол просто не може довести у везу са „безданом бе(з)смисла“ испод поменуте капе. Право је питање: у коју је школу ишла ова девојка или млада жена?

Вероватно у „ону“ у којој се могу чути хиперболичне тј. дијаболичне конструкције о: …velikoj sramoti Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Vlade Crne Gore, nezapamćenoj u istoriji crnogorske države i ukupnog pravoslavlja“ (Danas, 05. 09. 2021; 12:15) као и метафорична евокација вечите дилеме о томе „за ким звона звоне“ у контексту будућности СПЦ на овим просторима те израза Пирова победа на основу којег се може закључити да Мило Ђукановић сматра да је ако не у рату оно у некој врсти сукоба са Владом ЦГ и СПЦ. Не добацивши даље од своје „следбенице са барикада“ Предсједник „заокружује дубину свог излагања“ на следећи начин:

„Samo čovjek bez dostojanstva bi, kaže šef države, sebi dozvolio da na takav način helikopterskim desantom na crnogorsku prijestonicu i pod zaštitom pancirskih ćebadi bude uveden u Cetinjski manastir, i da na taj način osramoti tron Sv. Petra Cetinjskog.“

Сасвим сам сигуран да је једино достојанство о којем су у тим тренуцима промишљали  архијереји и првопрестoлници СПЦ и МЦ  било оно, које се као лично питање поставља пред Престолом Божијим у литургијском али и есхатолошком смислу. „Чувар части цетињског трона“ свакако је морао увидети да се у вековном седишту митрополита цетињских није одвијао никакав политички митинг већ је служена Света литургија са чином устоличења новог Митрополита, на чијем је осујећивању Ђукановић здушно делао. Може ли се оспорити достојанство руским епископима и свештеницима, који су по разним гулазима литургију служили шапатом, како их не би открили логорски чувари? Може ли се такође оспорити достојанство свештеномученику Луки Црмничком, који је са Пречасним даровима у рукама током Великог входа примио два метка из пиштоља у рукама једног његовог земљака? Бројни су примери атаковања на оне који су вршили и врше Службу Божију и већина примера забележена је у историји и агиолошкој књижевности. Треба само читати.

Цетињски манастир (Извор: ИН4С)

Свети Петар Цетињски није хиротонисан ни устоличен на Цетињу већ је архијерејско достојанство примио 13. октобра 1784. из руке патријарха Мојсеја Путника у цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима. Након тога 1785. скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија освојио је Цетиње те Светитељ није могао да пребива у свом седишту. Смењивале су се кроз историју православља на овим просторима владавине „разних паша“ од османлијских до комунистичких. Нешто од тога запамтили смо још од школских дана, премда очито не сви, будући да колумниста Danas-а и глумац Чедомир Петровић има своје тумачење историје, рекло би се – сродно тумачењима претходно поменутих „чувара трона и части црногорске“. У ауторском тексту под помало опскурним насловом „Da li je Isus nosio pancir?“ (Danas, 8. 9. 2021) тврди се следеће: „Crna Gora je 1918. nasilnom aneksijom Srbije izgubila svoju autokefalnost.“ Није познато на чему Петровић заснива своју тезу нити да ли је чуо за Подгоричку скупштину из 1918. Необавезно тумачење протеже се и на домен терминологије тј. на израз аутокефалност, коју је, наводно, „изгубила Краљевина Црна Гора“. Више на „креативности“ него на знању заснована је и тврдња о „данашњем понашању СПЦ“: „Upadajući na tuđe posede. Kod vernika, koji neće njih, hoće svoju crkvu.“ Реченица је толико апорична да не завређује коментар.

Све што се тиче односа Владе и Председника, сматрајући то унутрашњим питањем Републике Црне Горе, овом као ни другим приликама нећу коментарисати. Моја искуства потичу из једне друге, сада већ прошле државе – СФРЈ, из раздобља у којем су Патријарх Порфирије, Митрополит Јоаникије и Председник Ђукановић имали отприлике по 25 година. Првог од наведене тројице упамтио сам као динамичног и разборитог младића бројних талената. Студирао је на Богословском факултету СПЦ. Оквире његове светле будућности, међутим, нисам тада могао да наслутим. На истом месту први пут сам угледао и садашњег Митрополита Јоаникија, који је још тада одавао утисак контемплативне личности скромног и озбиљног држања. Актуелног Председника Црне Горе срео сам испред студија Трећег канала РТБ у Сава Центру док смо чекали на наступе у програму, свако у свом тадашњем домену: Ђукановић је говорио о спорту а ја о неформалном образовању. Признајем да је на мене тада оставио утисак образованог младића са манирима. Лична убедљивост и сигурност у понашању стварали су утисак да „он зна нешто што ми остали не знамо“. Са годинама живљења у сложеним историјским приликама постао сам веома скептичан према таквим утисцима. То се протеже и на изјаву Мила Ђукановића да је „СПЦ одзвонило у Црној Гори“. Особито у контексту вишезначја метафоре из наслова Хемингвејевог романа, која за Председника представља „клизав терен“. Израз је преузет из дела „Молитве у тешким часовима“ енглеског писца из XVI/XVII столећа Џона Дона, којег је Црњански веома ценио. У делу постоји један, рекло би се, пролошко-епилошки сегмент: „… стога никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом.“ Можда се у томе открива корен свих проблема актера неуспелог спречавања устоличења Митрополита Јоаникија на Цетињу.

Categories: Српско православно стање

Tags: Горан М. Јанићијевић, Мило Ђукановић, Митрополит Јоаникије, Митрополија црногорско-примотска, Чедомир Петровић, антисрбизам, карусел, патријарх Порфирије