Јован Зафировић: Први пут код Малићија у млин

Нисам имао слободе за било шта више, нисам имао храбрости. Како после живети? Како се кретати до куће, ако се замерим са њима?

Фото: Косово oнлајн

После свршетка школске године, негде после Видовдана, запослили бисмо се као младићи од петнаестак година, код Малићија у млин, другари из улице Стефан и Милош, и чика Љуба. И тако сваке године. Малићију увек требају сезонски радници за време сетве и жетве који ће истоварати џакове пшенице са свеже ожњејаних косовско-поморавских њива, а нама, другарима из улице, увек треба пара не би ли купили нову гардеробу за идућу школску годину за себе и нашу млађу браћу и сестре, па се сваке године брзо договоримо око посла. Дневница десет евра. А што би више дао, кад ми немамо ни толико. Немамо, а треба нам. Родитељима смо олакшавали у многоме ситуацију тиме што смо имали своје сезонске приходе, јер они, иако радећи по цео дан не би зарадили довољно за дажбине које се силом прилика намећу и измишљају, камо ли за споредне и ванредне ствари. Гледао сам како познаници иду на море и летње распусте, није ми било право, желео сам и ја одморе, желео сам и ја море, али су ме све некако веће бриге мориле, бриге за егзистенцију и опстанак. У том тренутку нисам знао шта значи борба за егзистенцију, али сам, са друговима, био дугогодишњи учесник. А сада, када смо, како кажу старији, постали људи, то је нормално.

Радно време од изјутра у седам па све док не падне први мрак, близу девет сати. Тешко, нешто попут рудника. Болно до изнемоглости.

У том периоду викенди се претворе у радне дане, а дани су бесконачно други, отегну се као што нам се отегну прсти од истоварања оловно тешких џакова. Дане смо прекрајали једном паузом за ручак од сат времена. Између један и два поподне. Крај хлеба са танко исеченим колутима паризера или паштете, или домаћа погача намазана ајваром који је претекао зиму, дође нам као сламка спаса у минутима предаха, као гориво уз чесмовачу, што би говорио чика Љуба. Иначе отац троје деце, који се осим пољопривреде бавио сезонским пословима. Лети је радио у млину, с јесени трупио дрва по кућама. Бескрајно вредан човек, увек се сналазио а људи су га звали због његовог поштења. Пре рата радио је у фабрици, међутим после ратних дешавања све фабрике у околини су окићене катанцима, велика већина њих променила је своју намену и власнике, од којих су сада сви Албанци. Чика Љубина жена била је домаћица, и понекад је шила на машини кад би јој неко донео да преправи или прекрати неку ствар углавном за износ колико је коштало и сто грама препржене кафе у продавницама углавном са намирницама за основне животне потребе.

Са нама су радила још шесторица Албанаца. Укупно нас је било десеторо, мада је по обиму посла требало бити најмање још троје-четворо људи. Двојицу сам познавао јер су радила и претходних година. Били су то Бајруш, високи коштиљав, четрдесетогодишњак, плаве косе, дугачких жилавих руку и Ариф, здепасти тамнопути ћелави човек. Сем имена о њима готово ништа нисам знао, тракторске приколице пуне белих џакова су се низале испред улаза у млин тако да нисмо стизали да ступамо у неку вербалну комуникацију, посла обично буде као на траци. Кад се џакови отварају како би се пшеница складиштила у посебне пресеке, ту нема отварања уста, камо ли разговора. Прашине буде за извоз, толико да прекрије ведро јулско небо по којем господари сунце које не даје ни трачак наде неком ветрићу, изазивајући нам зној који се са нас сливао.

Жетва пшенице у Гораждевцу (Фото: Радован Крстовић)

Стефан је био пунији дечко, тромији и слабо окретан, али је радио упоредно са нама. Често су га задиркивали, и колико је црвенио од сунца и прашине, толико од непријатности изазване коментарима о подсмесима. Нисам разумео Албански језик, али се подругљив смех уз неке речи, двоје Албанаца који нису били Бајруш и Ариф, док посматрају Стефана како преноси џакове с једног краја млина на други, јасно видело на кога се односи. Није ми било право, али сам прећуткивао, правећи се да не видим, а онда када бих погледао сакривали погледе и смањили кикотање.

Нисам имао слободе за било шта више, нисам имао храбрости. Како после живети? Како се кретати до куће, ако се замерим са њима? Престајали су са било каквом причом када би повремено наишао Малићи и остајао неко време да нас надгледа, тада нису забушавали. И Малићи, није долазио да нас штити од неких провокација, већ да не бисмо подизали главу од џакова. Чика Љуба би, видећи да нас то ужасава, намигивао да не обраћамо пажњу која нам је померала срце из груди, од напетости и неправде. Паузу смо ишчекивали као црвено јаје за Васкрс, као Божић. Испред млина је био велики орах, испод ораха је био сто са двеју клупица сиромашно направљених ту смо чика Љуба, Стефан, Милош и ја проводили паузу, ручали и док би протезали леђа, разговарали. Албанци нису ручали са нама, одлазили су у ресторан који се налазио преко пута млина. Звао се Дафина. Ми смо ручавали оно што смо доносили од куће.

Чика Љуба би нас запиткивао за време паузе је л’ можемо да издржимо и тако више пута, и тако сваки дан. И ми смо сваки дан климали потврдно главама држећи комаде хлеба у рукама које су бриделе, и које су биле жуљевите и тврде као камење и јагодицама прстију које су биле идентично црвене као и јагоде. Настављао би чика Љуба причу увлачећи дим мотаног дувана у плућа, „неје лако знам, тешко је к’о црна земља, али ће да Бог ће буде боље.“ Те настављао „Ви школу да гледате, овде видите нема живот. Нема работа, беспарица, голема је овој туга, од земљу се не живи, овдек леба нема, бегајте што си викав трбухом за крухом, овај и овакав посао неје за човека.“

Чика Љуба и сам није веровао у речи које изговара, глас му је дрхтао док је изговарао посебно оно како нам нема друге но да се пакујемо и идемо што даље трбухом за крухом, очи су му се цаклиле и сузиле, а док их је брисао псовао је дуван, и говорио како је љут и како га кобајаги баш дуван тера га на плакање. Кад би нас Малићи на крају радног дана исплатио бивао је мрак, па би због сигурности заобилазили магистралу и бициклима јурили кроз пољски пут уз Биначку Мораву кућама. Скидање чађи и прашине са себе трљањем коже до тога да је кожа постајала црвена, било је као поновно рођење, а вечера мелем. Десет евра бих одлагао у касу направљену од кутија патика излепљену тако да новчаницу могу само убацити у кутију, а не вадити и трошити пре краја августа, када би требало купити ствари за нову календарску годину, и половне књиге за школу. Са родитељима бих разменио реч две, и затварао бих се у своју собу не би ли се што пре успавао и скупио снаге за нови радни дан и истовар нових тона пшенице са косовско-поморавских њива, међутим тешко је сан долазио на очи од чика Љубиних речи које нам је упућивао, долазећи ми на памет и прозивке на Стефанов рачун.

Помишљао сам да је можда чика Љуба у праву, да је овде тешко и нетрпељиво постало, и све више постаје.

Јован Зафировић (Извор: Снимак екрана/ТВ Храм)

Размишљао сам куда отићи трбухом за крухом, и вреди ли прелазити неки пут, што даље и да посао у млину није за човека. А било који посао којег прати поштење је прави посао за човека, говорили су моји баба и деда. Хлеб, мислио сам, имамо увек хвала Богу, ако се човек не засити парчетом хлеба неће бити сит ни пред рајском трпезом, говорило се. Тешке речи ће једном занемети, када се истроше, неће нас склонити, као што ни оружје много убитачније није склонило претке са Косова и Метохије, помишљао сам, и са тим мислима би ме сан косио као што комбајни косе зреле стабљике пшенице, које сам и после завршетка сезонског посла у млину сањао до зиме, и устајући у свитање, са надом да ће дан бити ведрији него онај од јуче. Док се о сутрашњем дану није пуно размишљало, јер сутра је на Косову и Метохији тако далеко….. Већ је половина маја, ускоро опет креће жетва, и не пада ми мука од поновног рада код Малићија, и није ми толико тешко трпети провокације надобудних Албанаца који нас исмевају. Боли, јако боли и разара то што ћемо ове године Чика Љуба и ја, без Стефана и Милоша покрај Биначке Мораве у млин да радимо од јутра до мрака, боли ме што су Стефан и Милош спаковали своје кофере јесенас и одселили за заувек. Велики су то болови, живе ране и једини лек који држи јесте вера, вера у то сутра, у сутрашњи опстанак на Косову и Метохији и нада за њихов повратак.



Categories: Аз и буки

Tags: , ,

2 replies

  1. Добар речник, добар стил, слојевита нарација – браво, само напред!

    18
  2. Lexi dusu citati od tako mlade osobe.

Оставите коментар