Прије неголи сам постао добитник Националне награде, водио сам керове до Централ парка, и по њему. Мислио сам да ме медијска слава неће промијенити
Никола Маловић (Фото: Фејсбук страница Николе Маловића)
Кратка сторија by Никола Маловић
Добио сам у наградној игри бесплатан живот за годину дана.
Касније су ми пријатељи причали да сам преко пива у пабу изговорио нешто као: – Јебо те! – њима неразумљиво, и то превели у Wоw!
Пратили смо извлачење добитне комбинације на плазми изнад шанка.
Добио сам: плаћену станарину, струју, воду, гас, ђубре, телефон, прање веша и пеглање, седмичне посјете кућног љекара, три најтиражније дневне новине, кондоме, козметику и гардеробу, градски превоз, годишњи одмор, биоскоп, позориште, оперу, Интернет, све кабловске ТВ, нови мобилни, све.
Прије неголи сам постао добитник Националне награде, водио сам керове до Централ парка, и по њему. Мислио сам да ме медијска слава неће промијенити. Камере су биле свуда.
Власници паса, свих пет, чије сам љубимце изводио у шетњу изјутра, и оних пет од поподне, и неколико њих преко реда, листом су негодовали кад су сазнали да се заустављам да бих одговарао на новинарска питања.
Био сам плаћен да 10 паса изводим у шетњу – не да најбољим пријатељима мојих послодаваца ускраћујем вријеме предвиђено за боравак ван стана. Требало је, и по уговору, да се пси, девет десетина времена – крећу.
Пси код Меморијала Френклина Рузвелта (Фото: Go Pet Friendly)
Умјесто да ми постављају питања зашто и даље настојим бити што јесам, керовођа, добар с псима, а friend, најбољи пријатељ мојих штићеника, новинарске гњиде уснимавале су ме чешће кад бих с улице у складу са законом ја метлицом купио псећи измет неголи што бих успио да било што заправо кажем о себи. Био сам добитник Националне награде, а то они нису капирали на исти начин кад и ја.
– Од чега зависи да је ретриверов измет тако компактан?
– На што заправо, кажите уживо гледаоцима, мирише зрели, плодни бернардинац, окупан киселом кишом?
– Како се с асфалта најбоље и најбрже чисти епањел-бретонов течни ду-ду?
Која говна. Мислио сам. Ти новинари.
Пратили су ме устопице. Један папарацо чак ми се нашао са стране, у тренутку када је и мени дошло да се у Парку помокрим. Као што човјеку нужно долази и ако није славан.
Времешни колпортер ми се, над објављеном фотографијом Добитника Националне Награде, на углу обратио с: – Какав Млаз, уздигнуте обрве, иако ме све вријеме до тада ословљавао с господине.
OK, имао сам и неке бенефиције. И код гаy популације.
Двије наочите црнкиње засјеле на клупи поред језера, кад се Buffy отео с повоца и појурио пацова, преко чизбургера рекоше да је млаз онај, The Flue, објављен у новинама, био антологијски. Препознале су ме. И добациле: Био је вриједан наплативог видео-клипа! Полубијела Џејн, поријеклом с Обале Слоноваче, и Вивијен, поријеклом из Марока.
– Buffy! Иди у курац. Зајеби пацове! Фујто! Овамо, апорт! Све ти јебем!
Сутрадан је осванула моја фотографија на насловној страни тиражног таблоидног дневника Just Yesterday!
Националном џабалебарошу утекао гладан пас!
Таблоидна конкуренција, лист Just Happened, штампао је фотографију из другог угла. Под насловом:
Он сит, а џукац за пацовином!
Која говна. Ти новинари! Јесам дакле био керовођа и даље, пошто сам на лутрији добио бесплатан живот за годину дана. Умјесто да хвале радишног азиланта, мене, макар прећутали да сам бијелац, оног који не зависи од алкохола и државне помоћи – папараци су свим објективима гледали да ме облате гдје год су могли. Као да су све вријеме због нечег управо мрзјели истину; све су вријеме ни од чега правили ђубре, да би таковим вијестима зарадили себи лебац. И тиме се хранили, они и њихове породице.
Фото: Barkley Pets
Нисам узалуд, рекох Buffy-ју, ја оставио Индекс да лежи заувијек у Архиву Факултета политичких наука, јула 1989. Да се нисам исписао дан-два по упису, да сам постао новинар, да ли бих живио у United Snakes of America? Да ли бих добио Националну награду? Да ли би ми Buffy лизао руку?
– Good, Buffy! Доообар, јесте… Ти разумјети српски, браааво…
Све се види на 3. страни City Today-а, листа који је до задњих градских избора имао замашнију читаност. Преко цијеле стране, милујем пса. И од непоштених – поштено, мислио сам, сваки пут се правдајући осталим власницима на стресу кроз који су сви они листом прошли загледани у фотографије својих doog-babies. Недоличних фотографија, слагали смо се власници паса и ја, каткада уз крекере и чај на прагу, каткада и без чаше воде, сем хладног: – Хвала вам на досадашњој сарадњи. – Buffy је појурио пацова, па шта? Толико их је у Вашингтону. Ваљало би и да други пси, а не само poor Buffy, исто чине. Тада би и пси унеколико били пси – ловци – тада би и бескућника без ушију и носева под мостовима или на испустима кужног ваздуха из метроа било мање, ако би пси били ловци, тада би било мање и неугодне престоничке слике. Пацова како циличу иза сваког угла чим падне мрак. По парковима посебно. Не памтим да сам гледао на ТВ-у добар прилог на ову тему…
Губио сам муштерије. То сам намјеравао рећи првом новинару, сасути му све у лице. С десет паса падох на пет, а са пет на једног. Бафија, бернардинца. Good Buffy…
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Николе Маловића)
Categories: Преносимо
Оставите коментар