Никола Маловић: Радио љето

За све вријеме рада на Кули од шуферина – како се у Боки каже за шибице – слушао сам Радио љето

Пругастоплави сунцобран (Фото: Никола Маловић)

Имаће томе поприлично откако сам као млађи тинејџер направио Ајфелову кулу од шибица – одушевљен успјехом мог стрица, који је као морнар током служења војног рока у ЈНА, у Пули, такође од шибица направио речени занатски изазов.

Властити сам нацрт прво прекрио стаклом, стакло фиксирао за сталак, љепилом за дрво правио лајсне од сагорелих шибица, копирао сваки спрат Ајфелове куле по четири пута, спајао странице, те настављао даље да градим, према врху.

Да имам криминални досије можда бих до сада сазнао да ли ми се уопште познају отисци – јер сам фосфор с хиљада запаљених шибица скидао почесто опеченим јагодицама – како је запаљиви дио палидрвцета једино било могуће скинути брзо и лако – док су врхови још били врући.

За све вријеме рада на Кули од шуферина – како се у Боки каже за шибице – слушао сам Радио љето. Тако се звала емисија удружених обалних радио-станица, од Словеније до на крај етра Социјалистичке Републике Црне Горе.

Обожавао сам да слушам Радио љето зато што сам се осјећао информисаним. И забављеним, приде. С актуелним иностраним и домаћим музичким хитовима у ушима.

Сазнавао сам како дотиче сезона, како се разиграва, куда скрећу ријеке иностраних туриста, ко то напучују отоке, одакле крећу и куда се дуж Далмације разгранавају линије трајеката, што се и гдје једе, гдје су које и какве феште, како живи Кварнер, Далмација, Дубровник, Бока, како живе нудисти, и какве туристичке мамце, културне и гастрономске, забацују Опатија, Шибеник, Сплит, Макарска и Дубровник, закључно са Херцег Новим, јер у то доба, 1984, Котор и Будва малтене нису постојали као дестинације.

Градећи Кулу од шибица прије подне, с ручком по старој бокешкој ужанци тачно у 12.00, окупан по подне у мору и осунчан до предвече, уз ситне дневне послове примјерене узрасту, једва сам чекао ново јутро – да само наставим са градњом.

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

И не само то него и да послушам како гласи нови аудио-извјештај са цијеле источне обале Јадранског мора, да чујем како се то одвија туристичка сезона, који су холивудски глумци акоштали уз обалу СФР Југославије, ко ће наступити на музичком Сплитском фестивалу, да ли ће опет побиједити Оливер или ће опет побиједити Тереза, те ко ће овог љета глумити Хамлета на Дубровачким љетним играма?

Старији рођаци ишли су у Дубровник на кафу, а када би пак одлијетали да се као поморци – морнари, официри, заповједници строја или капетани – укрцају на брод, чинили су то искључиво са аеродрома у Ћилипима – како се прије Клајна правилно казивало за Чилипе.

Иако је постојао, аеродром у Тивту био је нижекотиран, биједан и полудиваљ, јер је изнад себе имао, ах, и онда, град Титоград.

Да суверен СФР Југославије Јосип Броз Тито није пожелио да му се једна од вила нађе и у Боки Которској, с погледом на отворено море и острво Мамулу, можда таласима Радио љета до Херцег Новог и не би дошло сазнање како се историјски скиптар с некадашњег немањићког Котора преселио у такође немањићки Нови.

Као и сваки суверен, Тито је са собом у вилу „Галеб“, у здање за одмор, доводио дворјане.

У условима вољно, имали су ти дворјани и времена и прилике да зађу у народ, посебно међу интелектуалце и обдржане племиће, с којима су друговали по конобама и ђардинима. Доћи у врт Андрићеве куће, или причати са сликаром Војом Станићем рецимо – политичарима је био мемо-сувенир.

Осим сјећања што блиједе, попут чињенице да је Млетачка република из Котора уклонила све артефакте златног доба под Немањићима, осим забиљешки да су Боку махом љети походили многи суверени, неки као окупатори, неки као гости или туристи, Тито је био гостујући домаћин.

Има ли данас љетних мостова између радијских постаја? Не, осим часних тренутака на неколико заливских фреквенција – уз чије би валове неко дијете могло да почне, док слуша, штогод ново да гради.

Вријеме је.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 23. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар