Исак Давидов: Кратка критика Пројекта реинтеграције Косова и Метохије

Поводом „Пројекта реинтеграције КиМ уставноправни поредак Републике Србије“ који је направио Покрет за одбрану Косова и Метохије

Лого: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Староставни проблем Косова опет се замрсио у наше време. Искуство нам несумњиво сведочи да је однос актуелне српске власти према овом – колико замршеном толико и насушном – питању издајнички.  То је разлог због којег је Покрет за одбрану КиМ изнео на позорницу Пројекат реинтеграције КиМ у уставноправни поредак Републике Србије. Предмет овог кратког текста јесте наведени план, а његов је циљ да кроз анализу једне начелне примедбе пружи одређени поглед на проблем којим се Пројекат бави.

„Желите ли да разговарате са мном“ – мудровао је насмејани филозоф – „онда ми дефинишите своје појмове“. Нема сумње да би многе дебате постале излишне само када би учесници у њима поштовали овај услов. Подсећањем на ову разумну опаску одредио сам перспективу из које ћу посматрати учињени предлог. Наиме, настојаћу да покажем да већ сам назив плана открива доста јасно, мада непотпуно, његову главну слабост.

Почећу од значења речи реинтеграција које подразумева повраћај одузетих ствари, права и др. У том смислу назив пројекта има огромну незгоду већ са гледишта логике. Јер, из овако формулисаног имена произилази да Косово није интегрални део домаћег правног система (будући да план подразумева враћање у уставноправни поредак Р Србије). То, међутим, није тачно. Устав из 2006. године, од свих презрен и одбачен, на који је камен бацио свако ко је поред њега прошао, третира Покрајину Косово и Метохија као саставни део територије Србије и српског правног система. И управо је то главни разлог због чега се овај темељни правни акт доживљава као пртљаг којег се на сваки начин треба ослободити. Према томе, (основни) проблем са Косовом није формално-правног карактера, него се односи на свима познато фактичко стање у нашој јужној покрајини.

Ово није цела примедба, али би могла бити њена трећина. Овом приказу морају се додати још два запажања која су посебно значајна за овај чланак. Наиме, формулација из наслова сугерише један делатан приступ и неизбежно асоцира на откривање читавог каталога конкретних мера које би постојеће фактичко стање преокренуле у нашу корист. Укратко: сам назив садржи – или је то само уобразиља моје подсвести – арому реконквисте[1]. Али ничег од тога у овом пројекту нема ни у траговима. Није сада прилика за изазовну вежбу набрајања сваке могуће делатности. Са мог становишта то је и непотребно, с обзиром да тврдо верујем да је  Косово једино могуће (и једино поштено) повратити војно. Исто тако држим да, ако су Гиријеве тезе саопштене у књизи Мит о нацијама тачне, и ако данашњи Срби нису онај исти народ од пре једног столећа, него народ који верује да ће Косово задржати/вратити плашљивом политиком и анемичним формулацијама – онда оно и не треба да буде српско.

Саопштени план је једнодимензионалан: он остаје на равни права. Притом се испушта из вида да су правне норме, уколико не постоји сила способна да принудом обезбеди њихово важење, тек мртво слово на папиру. И у том смислу сила заиста иде пре права. Ова једностраност разоткрива једну крупну концепцијску погрешку. План је направљен за ситуацију која је прошла, тј. за доба пре једностраног проглашења косовске независности. Он би евентуално могао представљати скицу за позиционирање српске стране у једним преговорима чији је крај неизвестан, чији исход није предестиниран, и које (преговоре) и противничка страна доживљава на исти начин. Нажалост, тај је тренутак одавно минуо. Позиција косовских Арбанаса кристално је јасна и за њих је ствар, барем у погледу главног питања (сопствене независности), већ свршена. То је премиса од које мора поћи свако на српској страни ко намерава да се посвети враћању Косова. Као што се види, пројектанти се нису запитали како њихов проспект може помирити антагонистичке захтеве страна које су фундаментално сукобљене. У борби духова – како је лепо приметио Јелинек – нема никаквог узајамног убеђивања. Јер тамо где  владају непомирљиве супротности никада нема места за преобраћење противника, него само за јачање вере својих присталица. Или у једној реченици: предлагањем оваквог плана бранитељи Косова довршавају своју улогу у тренутку у којем се гледаоци већ увелико смеју. Извештавајући о овом пројекту водитељка на NewsmaxAdria телевизији се и буквално насмејала, и то није било без сваког основа.

Представљање документа „Пројекат реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије“ (Фото: Спутњик/Лола Ђорђевић)

Као биланс бих могао извести следеће: ово није план који пројектује будућност, већ једно становиште чији је план да се будућност сама постара за повољно решење. Али је свакако добар савет српској власти како би се требала понашати у тренутној ситуацији. А можда то и јесте права сврха пројекта: да се криком очајне душе покуша спречити све извесније наступање онога што више нећемо бити у стању да поправимо.

Аутор је доктор правних наука из Новог Сада

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“


[1] Прим. ур.: Покрет у коме су Шпанци и Португалци ослобађали своје земље од Мавра (исламске Арапе) који су их дуго држали у ропству. У пренесеном значњу: Поновно освајање изгубљених подручја у рату или у време изненадног упада непријатеља.



Categories: Разномислије

Tags: , , , ,

1 reply

  1. „… ово није план који пројектује будућност, већ једно становиште чији је план да се будућност сама постара за повољно решење…“ – in medias res!
    А опет, нада умире последња – у моралном и духовном смислу ствари су повезане на другачији начин – ако би били испуњени ти ‘услови,’ много тога не би било логично, али би једном било могуће…

Оставите коментар