Вељко Ђурић Мишина: Реакција на писмо Одељења историјских наука Извршном одбору САНУ

Господа академици у својој острашћености лако су оквалификовали мој рад у Музеју жртава геноцида употребивши синтагму „неморални посао“ али не понудише никакве доказе

Вељко Ђурић Мишина (Фото: Између сна и јаве)

Поводом саопштења Одељења историјских наука САНУ „О једној нечасној ревизији историје“, Стање ствари, 18. 6. 2021.

Докле више о ономе што не знате?

Не разумем дубоке пориве академика Василија Ђ. Крестића да се меша у оно што не зна нити зашто се окомио на мој рад као директора Музеја жртава геноцида и са толиком мржњом а да при томе није сазнао шта сам за непуних осам година урадио. Уосталом, тврдим да ниједан наслов штампан за то време није имао у рукама. Можда је чак и одбио поклон који сам однео на портирницу зграде САНУ – реч је о књизи Душана Никодијевића Јасеновац између броја и жртве – Прилог проучавању броја жртава система концентрационог логора Јасеновац (Београд 2019)! Можда сам погрешио што му нисам поклонио и књигу др Милића Ј. Милићевића Губици официра Краљевине Србије у ратовима 1912–1913. године (Београд 2020) – реч је о делу сина Крестићевог колеге коме је био забранио докторат! А можда би требало да Крестићу поклоним споменицу Четврт века Музеја жртава геноцида (Београд 2021) у којој би видео штошта?

Крестићева опседнутост мојим радом има дубоке корене: прво, није ме „ставио“ под контролу, друго, приморао сам га да призна своју нечасну работу у забрани изложбе „Тотални геноцид“ академика Динка Давидова, треће, подсећао сам га на поједине лекције из методологије историјских истраживања са посебним освртом на рангирање историјских извора…

Крестић је ових дана покренуо нову харангу искористивши свој утицај на колеге из Одељења историјских наука САНУ да упуте писмо Извршном одбору. Не желим да се замарам утврђивањем аутора писма, мада ми је стил одраније познат а и неколико реченица сам раније читао, желим да реагујем на садржај из више разлога.

Школовани историчар добро зна да је ревизионизам у историјској науци нешто што користи у појашњењу и разјашњењу досадашњих сазнања и тумачења одређених догађаја и процеса. Друга је ствар када појам „ревизионизам“ користе у дневној политици! То значи да не стоји тврдња да смо сведоци „једне нечасне појаве“ а још мање да је видљив процес „систематског смањивања броја жртава, првенствено у Јасеновцу и Независној Држави Хрватској“. Потписници писма већ у другој реченици тврде да је „зачетник и тумач“ свега тога био Фрањо Туђман. Да су ти исти састављачи прочитали нешто о првим сумњама у тврдње о ратним жртвама 1941–1945. године, сазнали би да је то први објавио Бруно Бушић 1969. godine у тексту „Жртве рата“ у јулском броју Hrvatskog književnog lista!!

Извор: Стање ствари

Тврдња да „оспоравањем и умањивањем броја јасеновачких и других жртава усташких злочинаца почели су се бавити и поједини историчари из Србије“ је испразна и без доказа. Имена, господо академици, имена тих историчара! Уосталом, правници знају за максиму „Нема тела, нема дела“ коју би угледници САНУ окупљени у Одељењу историјских наука могли да примене и у писању о ратним жртвама: никада није извршен валидан попис ратних жртава за године Другог светског рата у Југославији. То значи да оно што није утврђено није могуће ни оспоравати нити умањивати! То је, господо академици, проста лекција из методологије историјског истраживања! Ни ваше писаније о „постојећим прворазредним“ историјским изворима које, како тврдите, појединци занемарују нема никакве основе. Нећете, ваљда, рећи да су хвалисања Вјекослава Макса Лубурића пред немачким официрима о томе да су усташе за годину дана побиле више Срба него Турци за пет векова, за вас прворазредни историјски извори а да су тврдње, на пример, Војислава Прњатовића и других бројних заточеника, које су из Јасеновца довели у Србију немачки пуковници и српски чиновници, о злочинима у том логору небитни за расправу о геноциду (Видети: Јасеновачки логор – Саслушања српских избеглица, Београд 2020).

Друга лекција би могла бити о проценама броја ратних жртава. А то је, мора се признати, посебна врста посла за статистичаре и математичаре! Али и за оне који се баве логиком: ако је логор у Јасеновцу трајао 1.430 дана односно 44 месеца (21. август 1941–22. април 1945), онда би се тврдња о 700.000 жртава заснивала на чињеници да је дневно убијано по 500 заточеника!

Господа академици у својој острашћености лако су оквалификовали мој рад у Музеју жртава геноцида употребивши синтагму „неморални посао“ али не понудише никакве доказе. Стога ми преостаје да устврдим да поменута група није дорасла да некоме дели лекције из области о којој ниједан од њих није објавио прилог, о на пример, о концентрационом логору Јасеновац!!! Можда је ово прилика да оне који су били и јесу факултетски професори запитам: Колико сте понудили својим студентима семинарских, дипломских, магистарских радова и докторских дисертација о Независној Држави Хрватској, Јасеновцу, геноциду…?

Аутор је бивши директор Музеја жртава геноцида



Categories: Разномислије

Tags: , , , , ,

8 replies

  1. Академик Крестић треба јавно да иступи против оваквог квазиисторичара. Треба да покрене петицију против штетног деловања др Вељка Ђурића.

    33
    5
  2. Својим наступом и деловањем, у медијима, Вељко Ђурић Мишина је свео звање историчара, у Србији, на ниво учесника ријалитија.

    Оно што ме шокира, са сваким његовим текстом, изнова: како има образ да наставља даље.

    40
    4
  3. Тачно је да САНУ, академик Василијe Ђ. Крестић али и најшира јавност (још) није сазнала шта је све за непуних осам година свог директоровања Ђурић урадио. У Записнику о примопредаји дужности директора Музеја жртава геноцида, обухваћен је само период од 01. јанура 2021.
    ( https://www.muzejgenocida.rs/pdf/Zapisnik-Komisije-Upravnog-odbora-za-primopredaju-duznosti-MZG..pdf )
    Ипак, за сада сасвим довољно да се стекне увид ******* ***** ********.
    О оном другом аспекту чињења, нечињења и злочињења, могло се прочитати пре неколико дана у Новостима.

    32
    2
  4. Ово је једна од оних токсичних тема на којој ће коментатори да дају себи одушка причајући о Мишини, епископу Јовану (Ћулибрку), Живановићу, Басташићу, Крестићу и др. Бавићемо се опет и опет проценом броја жртава, карактерима ових људи и сл. Овај човек чак прича о некаквим поклоњеним књигама и да ли су се некоме свиделе. Недостојно теме, рекао бих.

    А шта је у ствари важно: пре неколико недеља председник Србије је одбио да у интервјуу јасно каже да је у Јасеновцу био геноцид. (в. Стање ствари и „Александар Вучић: Немам право да као председник државе кажем да је у Јасеновцу био геноцид“ од 24. априла 2021). То је слика српске „плитке државе“ (нема ту много од дубине, бојим се) која „неприкосновено“ влада као вазал и колонијални управитељ.

    Дакле, да имамо државни, безбедоносни, политички, научни, итд. врх, тј. елиту која о овом питању има јасан став, лако би се направиле комисије, презентовале (већ) написане књиге о броју жртава и др. Овако се све своди на расправу закрвљених група, сукобе сујета, напор појединаца, негацију рада другог, итд,

    49
    1
  5. Онај ко није способан да током осам година свог мандата придобије за своје намере потомке покланих, а научну и ширу јавност приволи да се озбиљно позабави темом страдања, које је задесило Српски народ у 20. веку, ништа друго не заслужује но презир. Отуда се може извући закључак да четири године мандата могу бити грешка, али осам година, помислићемо да је намера, како би се дугорочно нанео озбиљан ударац Српском народу, оптужујући га за лажи и митове, чинећи тако од жртви крвнике. Хвала Богу, схватили смо ко вуче конце, а то свакако не чини ова свађалачка и прочитана индивидуа која свесно-несвесно аболира размере покоља над сопственим народом.
    За осам година сваки пристојан, честит српски родољуб, независно од непосредне финансијске помоћи државе, подигао би нову музејску зграду, која би имала сталне и тематске изложбене поставке, и која би била макар каква-таква копија Јад Вашема, у који они, неко више, неко мање одлази толике године. За тако нешто није неопходно да на челу институције буде историчар.
    Не мање важан проблем, поред ових кадровске природе, лежи у чињеници да је најмање 15 задњих година у тој институцији озваничен модел по коме је попис из 1931. „света крава“. Многи су тако стекли академске титуле и положаје, идући низ длаку хрватским колегама леве оријентације. Већ само помињање 1969. и Бруне Бушића је жалосни аргумент, јер је већ педесетих година, група различитих демографа из Југославије и ван ње, независно један од другог, иступала са проценама чије је полазиште било засновано на апсолутној веродостојности Пописа из 1931. Њихов број стварних ратних жртава кретао се незнатно преко милион, што је мање више готово исто као оно што су писали деведесетих Кочовић и Жерјавић а данас Цветковић, Ђурић и Ћулибрк. Наравно, нико не помиње и оне демографе који су доводили у питање веродостојност пописа из 1931, а који су били угледни универзитетски професори. Можда једном и дочекамо време када ће се неко позабавити квалитетом и пропустима Пописа од 1945. до данас.
    Ђурићев приступ није далеко од памфлета Игора Вукића из Хрватске, јер једнострано извлачи изјаве сведока као релевантне, тј. само оних који одговарају његовој представи догађаја у Јасеновцу. Дакле, они свeдоци који су говорили о стотинама хиљада убијених нису релевантни. А шта тек рећи о „логичару“ који нам као чињеницу за ФАБРИКУ СМРТИ, каква је била Јасеновац, износи да је по њему било немогуће тамо убијати 500 људи у просеку. Само навођење максиме: „Нема тела, нема дела“ иде у прилог хрватском становишту да је Јасеновац заправо био радни логор.
    Рад Музеја треба да одражава труд читаве нације и њених најумнијих људи, били они историчари или неког другог занимања, који имају задатак да сачувају сећање на зла времена како нам се не би поновила.

    39
    4
  6. Жалосно је о чему све Мишина прича, а још је жалосније да не схвата да ни морално ни стручно није достојан функције коју је имао…

    22
    3
  7. Власт у Србији је одбила да усвоји Резолуцију о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата! У Комунистичкој-антисрпској Републици бављење било каквом темом од националне важности је потпуно бесмислено.Какви музеји какви бакрачи…Гланцајте петокраке у Музеју 25, мај…Славите Брозове офанзиве и партизанске и усташке победе…

    11
  8. Као да присуствујемо генези једног новог типа аутошовинисте и другосрбијанца, који са поменутима дели идеју вакумске објективности и жеље да „ми прво почистимо у свом дворишту“, јер зашто бисмо чекали Јевреје да ревидирају своје бројеве уништених у Холокаусту, они ионако не знају како се те ствари раде.

Оставите коментар