Мари-Естел Дипон: Драматични психолошки ефекти по најмлађе због ношења маски

Појава анксиозности, поремећаја понашања и учења дословно је преплавила консултације с професионалцима за бригу о деци

Учење уз заштитну маску (Фото: Политика/Н. Марјановић)

Од почетка здравствене кризе, ношење маске постала је једна од главних здравствених баријера свуда у свету. Уједно и мера која ће се вероватно последња и укинути. Психотерапеут Мари-Естел Дипон (Marie-Estelle Dupont) упозорава на драматичне психолошке ефекте ношења маске по најмлађе и инсистира на важности да се томе одмах стане на крај. Преносимо у целости њен чланак који је објављен у француском дневном листу Ле Фигаро.

Редакција портала iFamNews 

Човечанство је одувек излазило на крај с ратовима, болестима, глади. Крајем 2019. године појавио се овај вирус који траје дуже од годину дана. Постали смо толико уплашени, толико опрезни, толико поносни и на смрт, на коначност, да смо заборавили да медицина није свемоћна и да млади људи не морају да у свему прате одрасле. Тако смо затворили школе, годину дана у Сједињеним Америчким Државама, неколико недеља у Француској. А маска се наметала свуда, све време, а да се нису слушали педијатри, психолози и дечји психијатри забринути због опште употребе маске код најмлађих.

Ништа није доказало да маска у школи смањује пренос, поготово што је деца скидају у мензи и често додирују како би је прилагодили. Будимо искрени, чак и нама одраслима је потпуно неподношљиво да се фокусирамо и разговарамо док носимо маску. Које дете би то поднело другачије него кроз адаптивну регресију, која га подстиче да смањи обраду информација и пажњу према околини и себи у доба када би требало да постане свесно свог тела и научи да га контролише? Да не помињемо климу неповерења коју ово ствара у доба када самопоуздање иде упоредо с поверењем у свет. Да не помињемо кривицу која виси над нама попут Дамокловог мача, дајући трагичан и озбиљан тон сваком уласку у школу. Кад знамо да су анксиозност и стрес у негативној корелацији са учењем, можемо замислити какву то будућност сада градимо! Познати позиви на страх у психологији јавног здравља представљају ризик од оправдања мере која је не само непотребна већ и контрапродуктивна код деце, и доводи до физичких, менталних и социјалних, когнитивних и емоционалних здравствених проблема у кратком, средњем и дугом року.

Фото: Дамијен Мејер/АФП

Сакрити децу од болести која их се не тиче представља наш пораз мисли и губитак достојанства. Овако маскирани, и то с добрим разлогом, изгубили смо образ у овој причи. Одрекли смо се слободе, једнакости и братства нарочито тиме што скривамо децу. Али ми успевамо само ако се држимо наших вредности. А не тако што имитирамо друге земље у којима је све другачије само онда када нас спречава да се преиспитујемо. Ми, одрасли, одговорни смо за ову децу. Никада неће бити обрнуто.

Психолози, педијатри и дечји психијатри, многи од нас су веома забринути због повећања броја хоспитализација и поремећаја које су мала деца развила од првог затварања. Имали смо до шест пута више пријема на дечју психијатрију у Некеру, скакање кроз прозор у болници Робер Дебре и тако даље. „То што дете у вртићу види само маскирана лица, разлог је за забринутост, јер је дететова интеракција углавном невербална, и оно је сада лишено основних оријентира”, каже Мари-Естел Дипон.

Дана 10. фебруара 2021. године, саопштење за штампу Колеџа за дечју психијатрију подсећа на последице здравствених мера по децу и адолесценте: поремећаји спавања и понашања, опетовано плакање, скарификација, кашњење у говору и учењу, растућа анксиозност и страх, зависности, повлачење у себе, симптоме депресије, соматизација, пораст насиља у породици и мисли о самоубиству. Другим речима, неки лекари схватају да су у обавези да друге подсете на основе развоја малог човека и педијатрије.

Физички, неуролошки, когнитивни, емоционални, социјални развој детета захтева више од маскираних дана. Потребе деце диктира императив да између 0 и 12 године живота дете треба да оствари свој генетски потенцијал. Ове потребе представљају наше дужности и о њима се не може преговарати у светлу страхова и нерешених егзистенцијалних стрепњи и принципа предострожности постављеног као државна религија.

Фото: Today’s Parent

Отприлике до дванаесте године живота, синаптичке везе одговорне за пренос нервних импулса у мозгу експоненцијално расту, доводећи до раста различитих можданих режњева, посебно режњева који су одговорни за инхибирање деловања (на пример, када је дете у опасности). Овим везама је потребан кисеоник да би мозак правилно успоставио своје способности. Маскирана деца која носе наочаре морају скинути наочаре јер им се замагљују. Главобоља, потешкоће са слушањем маскираног учитеља, пажња коју мобилишу небројене мере предострожности или прилагођавања – све ово генерише знатан губитак енергије и концентрације, и доводи до резултата који су вероватно врло контрапродуктивни јер мало деце заиста редовно мења маску током дана и у сваком случају деца удишу сопствени измет из носа на 37°. Стога молим да ми нико не говори посебно о хигијени, јер ризикујем да праснем у смех.

Ношење маске и умор који то изазива довели су до смањене способности учења код деце, укључујући и добре ученике и оне привилегованог порекла. Учитељи то виде, као и родитељи. Све је више случајева осипа, исцрпљености, ноћних мора, демотивације и заборављања. Наравно, деца се прилагођавају. Што сте млађи, мозак се више прилагођава. Покрети очију су бројнији како би омогућили беби да обради што више информација. Изнад свега, немојмо стављати децу у чулну депривацију, с родитељима који се брину због вируса и устручавају се да их мазе и ограничавају спонтаност и нежности, јер их тиме спречавамо да постану уравнотежени грађани, и уместо тога она могу израсти у насилне и депресивне особе!

Можда бисмо могли да избегнемо социјално самоубиство стварањем генерације људи са емоционалним инвалидитетом који мисле да је опасно додирнути себе и који се више и не гледају?

Дете је мајстор кад треба уверити одрасле да је све у реду, па каже да је све „као и обично“. Шта ако је „навика“ већ довела до великог проблема? Које вредности им преносимо усклађујући их с нашим страховима, без доказа о томе да су ове мере заиста корисне? Ко смо ми да банализујемо лишавајући децу људског лица и нормалног дисања? Ко смо ми да се похвалимо да их терамо да носе нашу незрелост? Ако наставимо да ћутимо, потцењујемо трајну штету узроковану овим мерама. Идентитет се не гради у општој анонимности. Не постаје се усклађена, уравнотежена, зрела и аутономна одрасла особа у опсесивном и психоригидном окружењу. Или, у сваком случају, ово ће нас коштати несагледив број консултација с психијатром због тешко квалификоване патње јер је све банализовано и оправдано чињеницом „заштите“ живота.

Фото: Pixabay

„Недостатак оксигенације и удисање CO2 у маски такође ће вероватно драстично смањити капацитете имунолошког система, што ће краткорочно довести до главобоље, умора, раздражљивости и физичке и психолошке рањивости. Дугорочне последице остају непредвидиве до данас”, написала је једна моја колегиница градоначелницима пре неколико месеци. Колегиница која виђа децу на консултацијама, али сама нема деце и због тога не може бити оптужена за виктимизацију свог потомства.

Говоримо о биологији, неурологији, имунитету и когнитивном развоју. Говоримо о сутрашњим одраслима. У мојим речима нема сентиментализма већ једноставно запажање: ово потенцијално ствара поремећаје у понашању и комуникацији код деце која уче да говоре и развоју релационих, социјалних и емоционалних вештина. Потпуно ми је одвратно поверавати малишане у обдаништима маскираним одраслима. Лице је идентитет, рекао је Левинас. Изгубити образ, немати образ, значи изгубити част и достојанство. А неки се усуде рећи да смо ове зиме имали мањи број дечјих болести? Можда кад је у питању гастроентеритис, захваљујући прању руку и хигијени која је понекад могла бити боља у школама или домовима, наравно. Али тонзилитис и бронхиолитис су и даље ту. Не, не желимо из разлога управо јавног здравља, али такође моралних и филозофских, да деца носе маску у школи. Ни данас ни сутра. Није то избор друштва који ће омогућити здравље, креативност и грађански мир. То је избор који одржава страх и страх рађа насиље.

Лице је главни вектор емоција. Деца се друже развијајући емпатију, другим речима, своју способност декодирања емоција других. У супротном, дете постаје неприлагођено, са особинама блиским аутизму или психопатији: агресивно, импулсивно, без представљања последица својих поступака или речи по друге особе. Недостатак емпатије угрожава туђе, а понекад и дечје животе. Поричемо њихове потребе и зато их учимо да негирају себе. Како ће они тако постати уравнотежени и одговорни?

Већ смо имали видео-игре и друштвене медије, можда бисмо могли да избегнемо социјално самоубиство стварањем генерације емоционално ометених људи који мисле да је опасно додиривати себе опасно и да друге не треба гледати?

Људи се понекад превише добро прилагоде. После кућног притвора, то даје синдром кабине, ствара младе људе који више не желе да излазе или који се свега плаше. Слично томе, неки ће пронаћи секундарне користи од „спречавања контаката“ што им омогућава да не превазиђу своје стрепње и да избегну поглед других.

Фото: Healthier Together

„Зависности и губитак значења који ће произаћи из ових несразмерних мера биће много штетнији од вируса”, тврди Мари-Естел Дипон.

Дерматолозима је посао спреман. Између соматизације стреса и ствари повезаних с маском, долази и до оштећења коже за коју знамо колико је повезана са свиме.

Ни под којим лажним изговором смањења преноса болести, нама родитељима, као ни психолозима или педијатрима, неће бити прихватљиво да се у предстојећој школској години ношење маски стави на дневни ред деце и адолесцената. Не треба подстицати родитеље да повуку дете из обавезног образовања. Да, родитељи су одговорни за то што знају шта је злостављање. И да, многи родитељи с правом сматрају да је то овде случај. У земљи у којој је све постало злостављано и где се дете због лакоће и кукавичлука или жеље да се воли често третира као краљ или чак признаје као тиранин, било би паметно разазнати шта је заиста насиље и злостављање, и како је оно чувено „то је за твоје добро“ (или још горе за моје добро) заправо права банализација зла.

Један од мојих малих пацијената заплакао је у септембру док ми је цртао своје маскиране родитеље: „Али ми нисмо пси, зашто им стављамо њушке“. Био је тужан и родитељи нису знали шта да му одговоре. Више се није смешио и престао је да говори. Више није видео родитеље да се осмехују у доба када је љубав мимикрија, те је затворио своје мало лице, навукавши на њега невидљиву и опипљиву маску меланхолије. Његови родитељи су се придржавали закона. Ужасно су били посрамљени кад виде свог малишана како пати од ноћних мора и налета плача. Тражили су од мене потврду за школу, али је мени било забрањено да је издам. Ми смо беспомоћни сведоци великог погоршања менталног и физичког здравља ових малих људи који расту. Успели смо да школе држимо отворене што је више могуће. Стога смо у стању да порадимо на својим страховима и да их избришемо с лица наших малишана. Јер ова маска изражава страх. Дозива Мунков крик. Ова лица без уста, која симболично познајемо, значе психозу, лудило, прекид везе с другим. Дете које не црта уста често је у препсихотичном стању. Престанимо да их бацамо у лудило.

Фото: Кристијан Карисиус/ДПА

Појава анксиозности, поремећаја понашања и учења дословно је преплавила консултације с професионалцима за бригу о деци.

Девојчица ми је објаснила да више не жели да се грли јер се грљењем додирујемо с другима! Тинејџерка ми је рекла да се плаши да иде на час и да носи маску и код куће. Они су сварили све наше страхове. А ми знамо да је страх у корену многих проблема везаних за ментално здравље. Годину дана након почетка кризе имамо изузетно крхку младу генерацију и чини ми се да ће нам депресија као и насиље, зависности и губитак правца који ће настати из ових несразмерних мера наштетити више него сам вирус.

Очигледно је да су нашим вођама наметнути тешки избори, али моја је одговорност као мајке и као психолога да онима који више немају децу или адолесценте у свом животу објасним да је цена коју плаћамо деци и младима (а самим тим и нама) далеко несразмерна смртности овог вируса. Моја професионална етика ми налаже да упозорим на драматичне последице таквог наставка мера ношења маски код деце. Ко не каже ништа, тај пристаје на све то, а ја не пристајем.

Опрема: Стање ствари

(iFamNews – Србија, 2. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар