Милош Булатовић: Шта се заиста дешавало у РТС-у пред бомбардовање

НАТО је још десетак дана пре разарања, објекте РТС-а званично прогласио за „легитимни циљ напада”

Фото: Драган Јевремовић

Ових дана у овој рубрици, и у рубрици „Погледи”, води се бурна дебата поводом текста Зорана Јанића о НАТО разарању зграде РТС-а у Абердаревој. С обзиром на то да сам тада у Музичкој продукцији РТС-а био радник, изнео бих читаоцима лична сећања о томе шта се заиста дешавало у сектору у коме сам био запослен.

Пре тога бих додао једну битну опаску, која се често занемарује, а то је да је НАТО још десетак дана пре разарања, објекте РТС-а званично прогласио за „легитимни циљ напада”. Сведок сам тога, јер сам сваки дан преко сателитског програма, на каналу Би-Би-Си пратио редовне конференције НАТО-а, које је водио злогласни Џејми Шеј. Тако је на провидно договорено питање дописника „Дојче велеа”, из Брисела: „Шта ће НАТО предузети поводом свакодневних лажи београдских медија?”, Шеј лаконски одговорио: „Објекти РТС-а се третирају као легитимни циљ НАТО напада.” Значи, да су од тог тренутка и Милошевић, и војни врх, и Милановић и Комраков, и сви подређени и надређени, званично сазнали да ће до разарања РТС-а доћи, само се није знао тренутак напада. Касније сам слушао приче да је једна високопозиционирана новинарка информативне редакције телевизије, дан пре ракетирања, из Будимпеште јавила колегама тачан термин када ће зграда бити бомбардована, али се ово о чему сам слушао не може доказати, јер се поменута новинарка после разарања о томе није јавно оглашавала.

Зграда РТС-а након бомбардовања (Фото: Википедија)

Што се тиче осталих околности у том периоду, рећи ћу ово: комплетна атмосфера у згради Радио Београда у Хиландарској где сам радио, била је тмурна и мучна. Пре напада сви смо знали шта ће да се деси, и лебдела је нека чудна тишина. Уредник сектора у коме сам био запослен, који се годинама према нама подређенима понашао диктаторски, а за себе говорио да је „дисциплинован војник, који извршава наредбе надређених”, дан после агресије на државу, рекао нам је да је долазак на посао радна обавеза, под претњом отказа ако се прекрши.

Сећам се и да је мој сектор пар дана пре бомбардовања објекта имао у Абердаревој неко видео-снимање, и да је тамо атмосфера била још тмурнија као да се у ваздуху осећао лебдећи мирис смрти. После злочиначког разарања у Абердаревој, мој сектор је још две седмице радио у Кули радија на врху зграде, а после тога још пола месеца у Студију 6 у приземљу здања. Последњих месец дана агресије премештени смо у малу салу Коларчеве задужбине.

Овим мојим дописом, желео сам да посведочим да ми обични радници музичке продукције, нисмо од својих надређених имали никакву заштиту. Напротив. Чак су нас терали и да учествујемо на концертима на Тргу републике, а на радне униформе за потребе пропагандних ТВ снимања стављали нам налепнице са нацртаном метом. Могу само да замислим како је било колегама из Абердареве који су ишчекивали смртни час и били намерно жртвовани од руководства РТС-а, због „виших државних циљева”.

Милош Булатовић,
Београд

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 24. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар