Ђурђица Драгаш: Док је наших душа, живјеће наше пусто село

Рађамо се изнова сваког прољећа, растемо с дивљим травама… Лутамо врховима Велебита и слушамо птице. Бесмртни смо… недодирљиви за окрвављене звјери

Фото: Јадовно 1941.

Брацо, осјећаш ли под дланом топли дах нашег шарова? Kако смо се само смијали кад је покушавао да ухвати свој реп.

Држимо се за руке ти и ја… тако је мајка рекла!

Спавамо у нашој кући које нема, беремо трешње са сувог дрвета. Хладимо врела чела пресахлом водом са нашег бунара.

Ту смо ми… чувамо наше пусто село.

Мирише трава као некад, ал’ нема косаца…

На нашем огњишту спавају змије..

Из наших гробова расту брезе… њежне, тихе… бесмртне…

Ђурђица Драгаш (Извор: РТС)

Милујемо их дјечјим длановима, а оне нам пјевају…. о вама у којима тече наша крв…

Радујемо се, смијемо очима у које је стало читаво небо.

Знамо да наша мала стопала корачају крај вас док газите свијетом који нама није био суђен.

Осјећамо топлину ваших образа и сузу коју кријете у крајичку ока кад нас се сјетите!

Немојте плакати… добро смо ми..

Рађамо се изнова сваког прољећа, растемо с дивљим травама…

Лутамо врховима Велебита и слушамо птице.

Бесмртни смо… недодирљиви за окрвављене звјери.

Шапућемо заклетву вјетру… док је наших душа, живјеће наше пусто село!!!

Опрема: Стање ствари

(Јадовно 1941, 21. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар