Слободан Јанковић, Славољуб Лекић: Нова геополитичка реалност

Више се не ратује за територије, већ за идеје, истакао је Славољуб Лекић

Слободан Јанковић и Славољуб Лекић у емисији Српски св(иј)ет (Фото: ИН4С)

„У свим сукобима постоји сукоб локалних елита. Постоји нешто друго што је све видљивије – сукоб који је најстарији, сукоб добра и зла. Трампова кампања је била и на верској и на идеолошкој подели. Он се позива на Јеванђеље и Стари завет, где износи да је реч о борби добра и зла. И сад имамо феномен у ком се другу годину за редом забрањује прослава Васкрса, а после празника се те мере попуштају. Иста је ствар и са Западом, иако се некада њихов Васкрс поклопи с нашим, дакле, ни њима се не да. Занимљиве се ствари дешавају и у Грчкој, где сваки свештеник пре него уђе да одради службу, мора да се тестира на корона вирус, док остали службеници не. Да ли нам је јасно какав се рат води, онај који има све нивое, од духовног до оног земаљског? У Грчкој ће се Васкрс прославити у суботу, што је невероватно…“, рекао је Слободан Јанковић, с Института за међународну политику и привреду у емисији „Српски св(иј)ет“, чији је гост био и професор Славољуб Лекић.

Подизање крста испред зграде мичигенског Капитола у Ленсингу, 6. 1. 2021. (Фото: Рајан Гарза)

Алудирајући на трећи светски рат, као и то да за борбу више није потребно оружје, већ нам је тренутна ситуација са пандемијом корона вируса најбољи показатељ „модерног“ рата, професор Лекић говори шта очекује Србе као свеукупан српски свет. „Србима ће бити дозвољено да освоје онолико истине колико могу да освоје слободе. Тек оног часа кад ми освојимо свој светоназор и успемо да победимо овај трећи светски рат, који је у току и у којем је промењена природа и начин ратовања, бићемо слободни. Више се не ратује за територије, већ за идеје. Ово се показало и у току претходних годину дана у Црној Гори, величанственим литијама, када је СПЦ показала да једина има духовне ресурсе који су довољни да омогуће да ми уђемо у талас иновација на један миран начин, који нас очекује, као и то да уђемо као један консолидовани народ.“

О ситуацији на Блиском истоку, Јанковић говори следеће:

„На Блиском истоку се ситуација закувава већ дуже време и све што се догоди на Блиском истоку има и те како велики одраз на Балкану. Колико год је Балкан мали и територијално и по броју становника, постоји нека веза. То се видело и ’91. године када је кренуо рат у Ираку, па се та нестабилност ширила и по Блиском истоку, а онда и код нас. У тренутку када се код нас закувава документима, исто тако се кува и тамо“.

Јанковић такође указује на тренутну сарадњу у Сирији, између Ирана, Русије и Турске, која није идилична. Наводи и да су супротстављени интереси, а да су Турци ушли у сарадњу да би осигурали део економије за себе. Он закључује да се Турска ипак замерила Русији, али и да Русија дуго памти.

Однос Сједињених Америчких Држава према источним државама, само за време Трампа, Лекић описује следећим речима: „Трамп је видео да САД нема довољно људског ресурса. Хтео је да створи базу људи која ће учествовати у новом поретку. Ништа није могао да уради по том питању. Није успео да створи стручну базу која би била подлога за даље“, додајући да се русофобија одржала све до доласка Трампа, од када се ствари мењају. Трамп је био недовољно агресиван, попустљив, али је био при оптималном решењу САД-а. Америчка елита је преузела ризик на целом ободу СССР-а, па Лекић закључује да су Срби јеидни народ на простору Евроазије са колосалним искуством.

„Трамп је хтео да врати војску, индустрију и да направи нову врсту Монроове доктрине. Он је био најближи решењу које би Американцима помогло да се потпуно реорганизују. Хтео је да допуни део Северне Америке латинском Америком по цену нуклеарног рата. Идеја је била да се уђе у нови талас технолошких иновација, а постојале су реалне могућности да се то обави и пре Пекинга, пре Немаца, пре Руса“, додао је Лекић, док Јанковић говори како се промоција која нам стиже са Запада у последњих 20 година односи на све противхришћанске вредности.

„До слободе се не долази преговорима“, закључује Јанковић.

Џозеф Бајден у Овалној канцеларији, 28. 1. 2021. (Фото: Еван Вучи/АП Фото)

О предстојећој ситуацији у САД под Бајденовом управом Лекић говори следеће:

„Мислим да се у четворогодишњем Бајденовом мандату губе драгоцене четири године. Може се десити да преживе на војном плану, али постоји могућност да дође до јаког сигнала после ког остатак света не би Америку осликавао као силу број један. Унутрашњи фактори јесу хомогени када су у питању спољнополитички амерички интереси, али је чињеница да је њихова ресурсна база исцрпљена.“

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 2. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: ,

4 replies

  1. „Светоназор“, а не „светонадзор“, а иначе је то кроатизам, који се не би овде очекивао!

    7
    2
  2. „Kroatizmi“ postoje i svakodnevno se mnoze kao svedok sporog gubljenja originalnog i iskonsko-slovenskog Srpskog jezika na kojeg se okomise sa svih strana. Mi smo ga sami TOTALNO zapustili. Ipak tzv. hrvatski jezik je cista izmisljotina i folirancija. U najboljem slucaju hrvatski jezik je jedan od dijalekata Srpskog jezika kao sto su i tzv. (sacuvaj me boze) crnogorski i bosnjacki. Po toj logici onda i Dalmatinski i Istarski, kao vestacki neizmisljeni jezik, je poseban i to vise nego sto je to tzv. knjizevni hrvatski u odnosu na Srpski. Sa ovim pitanjem i nejasnocama suocavaju se samo veseli i bezbrizni Srbi (blago nama) jer niti znaju koji jezik pricaju, niti znaju svoju gramatiku (i to ako je uopste ima), niti ih ko uci (kao u Krvatiji sto odredjuju da se na svim sluzbenim mestima kao npr. na radiju, tv, skolama i sl.mora da se govori tzv. „knjizevni“ krvataski), niti se ko brine za srpski jezik i pored svih tzv. profesora srpskog i jezikoslovaca ciji se rad vec 10 decenija uopste ne vidi. Srbi nisu Srbi, Srbi su Jugosloveni! Narod ciji jezik nestaje takodje nestaje, polako ali neumitno. Nestaju u nepovrat. KRVatski vitalizam tj. zivotnost, tj. volja za zivot kao nacija, se pojavljuje, ostvaruje i ispoljava iskljucivo kao bolesna mrznja prema svemu Srpskom. Taj KRVatizam pomalo ali sigurno pobedjuje na nasim prostorima. Drugacije KRVati nebi ni postojali. Savetovani od antipravoslavnih prijatelja kao sto su njihovi antisrpski pomagaci: Ruski, Vatikanski, Engleski, Americki, Nemacki .. i svi drugi oni odose napred dok mi gledamo u neizvesnu buducnost. Sa laznim Rustaškim „bratom“ mi se lagano gubimo u laznoj istoriji. I pitamo se: pa sta nam se to bre desi?
    P.S. Eh, BRE, zasto se ne rodih negde drugo, bilo bi mi lakse?

    4
    4
  3. Poštovani Mile,
    Pismeni Srbi svoj jezik (i strane jezike) GOVORE, a priče PRIČAJU deci pred spavanje, ili žene uz kaficu prepričavaju prijateljicama novosti! Pored toga, pismeni Srbi, koji vode računa o svom jeziku pišu veliko slovo tamo gde treba, gde to pravopis i gramatika nalažu (ima ih, samo se zanemaruju), a ne gde njima to izgleda zgodno! Kada se već tako opširno i tako žustro piše o jeziku, to bi se sve podrazumevalo! Mada je tačno da se o jeziku kod nas ne vodi dovoljno računa, što je žalosno i za svaku osudu, da ni najuglednije medijske kuće nemaju lektore, da voditeljke velikih medijskih kuća ne znaju da je „odmarati se“ povratni glagol, ipak nije tačno da sto godina nema značajnih lingvista koji su itekako brinuli o jeziku! Možda niste pratili njihov rad i trud! I nije lepo takve ljude nazivati tzv. profesorima! Jesu profesori, ugledni, stručni i savesni borci za čuvanje svog jezika, samo ih nema mnogo, pa ih utoliko više treba ceniti i slušati i njihove savete primenjivati!
    A onaj ko brine o jeziku ovako borbenim i žestokim načinom, trebalo bi da pođe od sebe i da taj jezik poštuje i uvažava – i njegov pravopis! To bi bio pravi korak!

    7
    4
  4. Итекако их занима територија. Управо, само их она и занима. Треба једноставно склонити људе, да би се дошло до теритије. Најлакше ћеш их склонити тако што ћеш их залудети и међусобно завадити. Тај приступ је само нова технологија освајања. Какве душе, какве идеје.

    4
    1

Оставите коментар