Људи попут мене ће као у доба комунизма или да заћуте, или да се баве чистом метафизиком и апстракцијом, или да се селе из ове земље, или да свесно изаберу да иду у затвор
Миша Ђурковић (Фото: ИН4С)
На седници владе у прошли четвртак по хитном поступку усвојени су предлози Закона о родној равноправности и Закона о изменама и допунама закона о забрани дискриминације. Трећи закон из пакета, Закон о истополним заједницама још није стигао до те етапе, но не увиђа се да су ова два закона можда и погубнија.
Закон о родној равноправности се већ трећи пут гура иако у нашем Уставу не постоји категорија рода. И док Турска излази из Истанбулске конвенције, на основу које се ова идеологија промовише, а велики број земаља гледа да јој ограничи деловање, наша влада изгледа коначно хрли да нас све „изџендерише”. То је онај генијални закон који прописује сваком предузећу са више од 50 запослених да не само да мора родно да уједначи своје запослене, него да изгради читаву структуру бирократије са посебним телима или повереницима, посебним средствима за уродњавање, посебним наметима, извештајима итд. Тај закон ће им прописивати како да одређују плате. Но најзанимљивије је што иако наводно говори о равноправности родова, овај закон фактички у члановима говори о равноправности мушкараца и жена. А шта је са трансродним особама и са осталих 70 и кусур других родова које, рецимо, „Фејсбук” препознаје?
То је онај исти закон који ће упркос јасном противљењу Одбора за стандардизацију српског језика САНУ и других стручних тела, на силу уводити и прописивати нове наводно женске облике назива звања. Тако смо на РТС пре неки дан видели да гостује „експерткиња”?!
Но овде бих пре свега да укажем на по мени најопаснији и најопакији предлог, а то је овај закон којим се радикализује тзв. забрана дискриминације која се у пракси своди на тоталитарну дискриминацију већине, дакле верујућих људи, свештеника, свих нас који се противимо тзв. родној идеологији која почиње да се третира онако како је до 1990. у овој земљи третиран марксизам. У Италији је у поступку закон којим ће свака критика родне идеологије бити тумачена као кривично дело. Ми смо са овим законом добрано на том путу. Ако се он усвоји не само да се укида уставно право на слободу мишљења и изражавања, већ се укида такође Уставом загарантовано право на слободу научног рада.
Дужан сам да укажем на то да ће ако се ово усвоји, људи попут мене морати као у доба комунизма или да заћуте и престану да се баве својим послом, или да се баве чистом метафизиком и апстракцијом, или да се селе из ове земље, или да свесно изаберу да иду у затвор. У образложењу се јасно показује како стране силе траже да се појачају компетенције повереника за равноправност како би он јаче могао да спроводи „заштиту од дискриминације”. Дакле комесар нове идеологије добија јача овлашћења међу која спада невероватно обавезивање судова да му достављају годишње извештаје о случајевима из ове области и да он онда прави своју евиденцију, те да на основу „статистике” из тих регистара заступа и брани своје случајеве пред судом. Такође се супротно идеји владавине права тиме онемогућује рехабилитација и људи довека остају уписани као прекршиоци.
По истој идеолошкој матрици невладине организације добијају могућност да, пазите сад, подносе притужбу у име групе лица чије је право повређено и без сагласности оних који чине ту групу!? Дакле, иако се нико не осећа повређеним због нечије наводне дискриминације, НВО може да вас тужи јер она мисли да је неко угрожен. Па имате такође противуставни члан 27а који уводи дискриминацију у области становања где више немате право да слободно располажете својом имовином и да бирате коме ћете да издате свој стан. Занимљиво је и да послодавци неће моћи да контролишу облачење запослених ако им је то одраз идентитета па на пример, могу да испољавају своју трансродност, мушкарци да долазе у хаљинама са шљокицама…
Једна од најважнијих новина је невероватни насилни члан 18 са ставом 3 који свештена лица било које вере сузбија само на простор храма и забрањује им да у јавној сфери износе ставове из свог учења и система вредности које неко може да препозна као дискриминаторне. На основу тог члана можете сутра без проблема тражити укидање београдског Богословског факултета. Ово наравно директно крши члан 18 Универзалне декларације о људским правима и члан 43 Устава Србије који гарантује право слободе вероисповести.
Још један доказ да овај закон враћа комунизам и његов вербални деликт у нашу државу је увођење категорија „посредна дискриминација” и „навођење на дискриминацију” као основа за кажњавање. Дакле уместо да се јасно дефинише шта је стварна дискриминација, овде се овим неправним појмовима максимално шире основе за прогон, застрашивање и кажњавање свих који се противе новом облику комунизма. Ово су закони који много више одговарају комунистичком правном систему него систему либералне демократије и овим се држава Србија враћа у комунизам. Предлагач уопште не крије шта му је циљ и у тачки 13 образложења објашњава како чезне за једном добром судском пресудом у складу са новим увећаним казнама (од два до пет пута!), након које би ишла масивна кампања глајхшалтовања, пардон, „едуковања” медија, судија и комплетног друштва!
Научни саветник, Институт за европске студије
Categories: Преносимо
Нема шта да се враћа. Није из њега ни изашла…
Драги брате Мишо, она никад није из брозовштине ни изашла. Мислим да је био светао период деснице почетком 2000тих, али он се угасио кад је Коштуница кренуо да се дебилише са кандићком и осталим смрадовима. Ипак, не треба губити наду, много младих данас, од 20 до 35 година, је кренуло да се буди из брозовштине и да скреће десно у свом животу.
дефиниција брозовштине:
-залуђивање Срба ”културном” (естрадом и марксистичко-троцкистичким смећем), често посећивање тог садржаја по Загребу, Сарајеву, Љубљани и осталим ”метрополама” испод милион становника. Јел те, да ти залуђени покажу како ”путују”. Ово за ”путовања” је најгоре наслеђе брозовштине, данашњи маторци у младости, 70тих и 80тих година нису ни постојали ако нису ”путовали”, као што данас ни залуђени не постоје ако нису сликали задњицу на плажи и ставили на инстаграм.
-”није важно ко је шта…”-ова је најгора сплачина коју ти залуђени Срби понављају.
-укидање ћирилице и иначе целокупне српске културе ”да нас регион разуме” и ”да се неко не увреди”.
-брига за права тотално непознатих племенских заједница рецимо Индије, Кине, Северне и Јужне Америке, док рецимо на Звездари умре пензионер од глади и несрећни син га не пријави да је преминуо јер нема новац за сахрану….
-стално правдање пред ”комшијама” и странцима (пред њима поготово), говоречи како смо стварно најгори ”српски национализам најпогубнији по регион”
Списак се наставља, али све у свему ово намећу ментално оболели људи који:
-у животу нису стварно путовали, него ишли на бедничке туре по ”Европи”, плаћали себи место у нво сплачинама, спавали по аутобусима, никад поразговарали са локалцима.
-имају родитеље са села, вероватно полуписмене, којих се тотално неоправдано стиде и залуђени једноставно морају да докажу свој ”космополитизам” (”ја сам грађанин света”).
-генерално нису изаши из подрума. Твитер им је омиљени друг.
Хвала на пажњи, браћо моја.
Либерална демократија може значити само либерно поимање, и интрументализовање, моћи да свет уреди насилно по вољи и интересима мањине, која је контролише. Већ век скоро традионални европски мислиоци упозоравају да бели човек Европе – по дометима, научним, уметничким, те културним (некад) на крову света – нестаје, шапатом, у тишини пропаганде, да ето тај Стари континент јесте свачији, лишен изузетности дрским брисањем, занемаривањем, читаве историје, изузетних личности, сублимности, посебности, па тамо где је седео цезар, беседио Цицерон, певао Хорације, коначно стварао Микелађело, сада може да се излежава, лумпује, деградира – понижавајућу услед неразумевања – сваки економски мигрант или досељеник.
Да ли би Акрополис, Партенон као рефлекс сваког, свесног, Европљанина, опстао након хорде маса из земаља трећег света. Којим кофама би таваница Сикстинске капеле била запљуснута, пре него би била сравњена или преиначена у нешто ново! Какве везе један дорски стуб има, са тим странцима, када је он последица једног, толико истанчаног, генија, старогрчког генија! Или готика! Француски импресионизам, прерафелити, класицизам Жак Луј Давида, Каравађов Нарцис… Или барок! Или Визнатија са својим изразима! Каквав утисак може рашки стил, моравски, да остави на западног Азијата или Африканца! Па површан, без жеље за разумевање, стран, туђи – чак и опасан са дугорочног становишта борбе цивилизација – а за домицилно становништво одређујући, пресудни, детерминишући. Свети Сава је, штавише, за наше, прве, западне комшије (унаточ), неко сумњив, неко ко побуђује драстичне критике, јер је фундамент српског бића.
Посебно сведочаство везано је за ‘талијанке piazze, тргове – чворне тачке као последица једног диференцираног осећања живота, уређења и античке еволуције (инволуције) агоре и форума, на којима се одвијао целокупан живот – које запоседају нека нова осећања света, неки други људи, нови мелос који надглашава Вивалдија, Пучинија, Вердија, говор који ништи мелодиозност Леопардија, који – што је сасвим природно у цивилизацијама из којих долазе – простор, урбано, културу целу, подређују себи, надилазе је, бришу, бацају под ноге, ниподаштавају, уместо – како се очекује и представља у самој Европи – себе простору, и цивилизацији, у коју су дошли. Та излизана, од тобоже Европљана, реч: интегришу. Зашто и би кад, тако лако, увиђају, осете – доносећи, притом, једну вирилност и марцијалност карактерологије сопствене народности, простора, и актуелну тачку историје на којој се налазе, са својим пучко-конзистентним, несавитљивим, разумевањем смила живота и планова и идеја – толико ванредну млитавост, гњецавост, староседелаца. Питање: а куда се денуо, онај, храбри, ратнички, катонистички, одважни, тип Ервопљанина! Када је он поражен! Један тип Европљанина – што се није смело десити ни у најслободнијим промислима – је превазиђен, замењен другим, покорним, економским, необразованим, који не пита, не сумња, не пружа отпор (пре)обликовању, све мање способан да се физички, војно, одбрани, рачунајући, ту, на неку војску, полицију, закон, изнад свега војни савез НАТО. А то значи, аналогно, и куда се денуо онај човек, оне, Србије!
Дакле, постоје, у блиској прошлости, далеко дубље проблематичности које указују на почетке трагичне регресије: колико времена, већ, се указује на то да су закони писани на начин да више штите, погодују, досељеницима, сваким облицима мањина, но народу чије постојање се, хиљадама година уназада, везује за дати просор! Већ од средине XX века се скреће прецизна пажња на то, од стране истакнутих мислилаца остатака Европе. Исто тако, поводом горњих, у тексту, нонсенса: већински народ, Србије, нема никакву моћ, јер је исту делегирао политичарима који све раде у-пркос, противно, народу – испуњавајући стране налоге, подлежући притисцима, додворавајући се, рушећи традицију – који је, руку на срце, пасиван, препуштен вери у судбину (неретко политичара-вођу), уместо у себе, народ, акцију, чин и дело, тако подложан инструменталисању и у деценијској дефанзиви.
Важно је рећи да људе другачије сексуалне оријентације не треба ни на који начин вређати, омаловажавати, дискриминисати, да требају имати елементарна права – никава посебна, или у вези усвајање деце, јер се постављља питање: а откуд ти на овом свету – као и сви други, али да проблем настаје у оном часу када се од тога почне правити култура, односно вредност у неком друштву. То не може бити вредност у друштву, и то насртање на остатак друштва представља насиље великих размера. Медицина, и психологија, те особе дефинишу са поремећајем сексулане оријентације. Толико постоји поремећаја, па се живи: неко има Жилберов синдром – повећан билирубин у крви – па сад и такви могу да траже неке посебности, услове при запослењу, изванредности ове или оне врсте. Кога уопште брига за детаље у вези живота тих група суграђана. Било које друге, уосталом, па и већинске! Реч је о приватним стварима које се намећу као опште и, као што је речено, вредносне. Треба им се наћи, помоћи их, ако то желе, разумети – мишљење је да свако може да разуме медицинско објашњење и прихвати га – али без наметања и увлачења већине у нешто што не заслужује толику пажњу и уз драстичне последице.
Дакле, нико не позива на насиље, нити предрасуде, већ једну трезвеност, рационализацију, један надприступ да Европа нестаје, одавно, у укупности, наталитетно, да је преплављују огромне масе разних народа, које доносе неодступно своје васпитање, крутост културе, осећај живота, релегијску, јаку, црту, а да је други аспект нестајања унутрашње уређење самоукидања, које се, сад, шири на Србију преписивање закона који намећу већини – демократски зар не, показно – став моћи, не чак толико ни тих људи који се осећају различито или се и не осећају различито: за веровати је да свако познаје бар једну особу хомосексуалне оријентације и да, осим те оријентације, не проналази друге врсте разликовања. Оно што су САД – конгломерат раса, народа, родова, без историјске димензије – то постаје Европа, у којој су овакви закони само појачан вид самоуништења, што споља, што изнутра и тоталаног одсуства памети – или путевима, неке, нове памети.
Уствари, а када је, оно, Аполон свирао на лири!!!
Црвени
Испране вама су главе
Црвене сањате снове
Стрепите када вам јаве
Да вас то вођа сад зове
Чопори оваца бјесне
На миг овна или кловна
Чују се вулгарне пјесме
Трубе, добоши и звона
Губи се стид, губи мјера
Мржња води, а не вјера
Ваша је сад ово ера
Војске зомби воајера
Црвена крв на трави
Црвени картон се слави
Црвена магла у глави
Црвени аларм на јави
Глођеш када ти баце кост
И гризеш све око себе
У својој кући ти си гост
Икона плаче због тебе
Момчило