Александар Б. Ђикић: Може ли српски народ избећи демографску имплозију

Неко успешно креира и управља друштвеном климом у којој српски народ изумире. Деца се могу рађати и без породилишта, али без љубави, без оца и мајке – не могу

Силни нек се свађају. Слаби погађају. А теби нек се рађају
Љ. Ршумовић, „Здравица“

Модел српске породице у последњих 100 година мењао се од многодетне, у време пре комунизма, преко породице са двоје и ретко троје деце након победе комунизма, до породице са једним дететом и једним псом, што имамо данас у време глобализма, а по свој прилици чека нас демографска имплозија у блиској будућности, изазвана потпуним разарањем брачне заједнице и породице као такве, праћена логично, нерађањем деце.

То је озбиљан проблем који захтева хитно и квалитетно решавање уз учешће свих институција које је овај народ и ова држава изнедрила, почев од: државних институција, образовних, научних, па све до Српске православне цркве и свих њених ресурса.

А како ми тај проблем решавамо? Најкраће, по оној народној: решавамо, а молимо Бога да га не решимо. Све поменуте институције ће се повремено очешати о тај проблем – како којој у ком тренутку затреба ради неких сопствених пробитачних ефеката – али суштински се не види жеља да се овај народ оживи, пробуди и обнови.

Политичари ће се често хвалити да су подигли (они?!) негде неко ново породилиште, одржаће пригодни говор и вратиће се у блато својих свакодневних активности. При томе аудиторијум успешно замазују тезом да је за наталитет кључно породилиште. Не, деца се могу рађати и без породилишта, али без љубави, без оца и мајке – не могу.

Царска великомученичка породица Романов

Црква приликом третирања овог проблема углавном „попује“. Одрже се повремено неке проповеди, очешу се о тај проблем пар пута годишње у својим посланицама црквени великодостојници, и углавном се све на томе и заврши. Додатно заплашена нарастајућим „џендеризмом“, црква очигледно избегава да активно ради на разоткривању душегубности чедоморства, на пример. Многе српске жене не би прибегавале чедоморству, ако би им било објашњено шта то значи. Српска жена, притиснута свакодневицом, не чита баш светоотачку литературу, али институција би требало да мисионари, како би допрла до српске жене.

Нетом је и председник САНУ извалио – и остао жив – да Србија остаје без младих због „нерешеног косовског питања“, што би ваљда значило да кад аминујемо издају, кад се историјски обрукамо, е баш тад ћемо да процветамо! Занимљива теза. Обично, животну енергију подижу победе а не порази. Порази додатно утуку човека, ако је нормалан. Отуд и апсурд да један кик-боксер искаже зрелији став о томе од једног академика.

Са друге стране чуће се и тонови да одумиремо због тога што нам је друштво натруло, што влада системска корупција, криминал и сиромаштво.

Е сад, није да сви на неки начин нису у праву; потребна су и породилишта, и проповеди, и национално јединство, и здраво друштво, материјално благостање… Тачно, али док се ми будемо договорили ко је у праву и шта највише треба, наићи ће и горепоменута демографска имплозија, када то неће бити ни битно.

Сви ми творимо друштвену климу, а очигледно је да смо направили лошу. Друштвена клима и културно окружење које се креира, одлучујуће утиче на то да ли ћемо као народ опстати или нестати. Материјални моменат је ту од другоразредног значаја.

Како другачије објаснити, осим друштвеном климом, да је у време комунизма Србима на неки волшебан начин усађено да је идеал породице једно или двоје деце, а да је у истој држави другим народима да тај идеал буде и до десеторо? Породилишта су била иста, косовски проблем такође, учења Цркве иста као и увек, па не може се чак рећи ни да је жени 70-их, уз сва техничка помагала, било теже него жени 30-их година прошлог века. Па ипак…

Породична задруга Р. Чичића, Страгари (Фотодокументација: Политике)

Како објаснити да се једино код Срба укоренила мантра да на селу треба имати једно дете („да се имање не би делило“), уместо да баш ту, због начина живота и природе напретка газдинства има „више руку“? Како се то десило?

Покушаји да се нижеразредном пропагандом (типа: „Време је за бебе“ и „Доста речи, нек закмечи“) нешто уради унапред су били осуђени на пропаст, а можда је пропаст и била циљ тих пројеката?! Кад машина, попут ТВ камере сними најсрећније биће на свету, какво је мајка након порођаја, она не може да пренесе ни делић те среће, она заправо преноси изглед уморне и „исцеђене“ жене, чији „аутфит“ не може да стимулише младе девојке, напротив. А тек колики је стимуланс термин – кмечање!

Не знам колико Србија има лекара, али не види се у јавности да су нешто објаснили да је женама време за рађање од 35. или 40. године живота мало касно, у односу на 20. годину живота. Пошто је и председник САНУ лекар, можда му је примереније било да се бави мисионарењем у том правцу а не да багателисањем Косова решава „белу кугу“.

Негативни примери у друштву значајно утичу на друштвену климу у којој изумиремо. Када млади виде колики публицитет ужива: неки набилдовани криминалац, нека „старлета“ са надуваним уснама које као да је откинула од Паје Патка, или неки министар са купљеном дипломом коме се професори клањају, он тај модел, хтео-не хтео, усваја као нешто чему треба стремити. Што би се они угледали на српске ђаке који су светски шампиони у математици, када ће они ионако да оду одавде. А криминалци и старлете остају. Поред њих ваља живети.

Креирање друштвене климе у којој српски народ изумире, како се види, једна је комплексна радња, потпомогнута и новцем, и утицајем, и логистиком. Том климом неко врло успешно управља. Са друге стране наш одговор, односно одговор наших институција које су најпозваније да га дају, врло је слаб, или га уопште и нема. Младе смо препустили стихији и пошасти глобализма.

Свакодневно са свих медија и трибина се грми о насиљу у породици. Стиче се утисак да ми Срби ништа друго не радимо осим што се бијемо са женама. Грми се о „женским правима“ и „родној равноправности“, при чему се српским женама оставља све мање простора да се докажу као жене и мајке, па самим тим се и спутавају у остварењу њихове најважније друштвене, па што не рећи, и биолошке улоге.

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

Што се више прича о значају жена, њихов значај се у стварности умањује. Уместо љубави, пропагира се ортаклук са мушкарцима. Уместо „Мона Лизе“, са свим њеним бојама и нијансама, лепотом и складом, нуди се „Чича Глиша“, као идеал. И та се пропаганда прихвата.

Док жене нису биле „равноправне“, док су нам се рађала деца, док нас је било, певало се: „На босиљак миришу јој груди, а са срца уздисај се буди“. Данас, када се жене гурају у „ортаклук“ са мушкарцима уместо да им се омогући љубав, брак и породица, пева се: „Главобоља од вина, а нигде аспирина, сву ноћ сам играла на сплаву пијанаааа…“. Па се ти ожени, мајчин сине!



Categories: Да се ја питам

Tags: , , ,

4 replies

  1. .Браво … што би се рекло…“ни ја не бих боље ово избифлао“….
    Није случајност што је баш Аца Ђикић био један од стубова мога сазревања…
    Браво…и Богу хвала !
    Почујте Срби и Србкиње !

    22
  2. Једина српска породице која је преживела кумунистички бродолом је била српска породица са Косова и Метохије. Данас дан је наталитет Срба на КиМ у плусу а и пре 1999 исто је био у плусу, не великом али позитиван. Док је развод био инцидент. Све је то првенствено захваљујући невољи, услед које се људи јаче држе, више и стално брину једни за друге али и традиције. Код нас Југословена никад није било док су кумунистички функционери били листом увезени – махом са динарских крашких терена. Лепо пише Ђикић,тај специјални рат се води вековима и Србија је поклекла, у Београду поливина породица не састави 5 година, деца уместо највеће љубави у детинству добијају фрустрације и слике да мама има новог дечка а тата девојку и да се препуцавају преко детета и погађају за алиментације. Тако се стварају безлични и бездушни људи. Јадна Србијо, нека нам је свим Бог у помоћи.

    24
  3. „Нема нам спаса
    Пропасти нећемо“

    6
    1
  4. Celu noc sam pokusavao da sastavin spekulativnu tezu koja ide od antickog dualizma duse i tela kao posledice rascepa politike i istine, izmedju kojih posreduje smrt, preko dualizma same duse koja se deli u smrti tako da intelektualni deo ostaje vecan, pa preko dualizma tela na tragu Kantorovica „Dva kraljeva tela“, a sto je trebalo da pokaze da se zensko moze pojaviti pre u monarhiji, kao kraljica, nego u republici.Na kraju je trebalo pokazati kako se dolazi do tog dualizma tela i identiteta.Ali, preobiman posao, a ja sam zaglavljen kod antike.

    Zato popularnija teorija.U musko dominantnoj civilizacije, zene postoje, ali zensko je samo deo muske prirode.Zene postoji kroz muskarca, kao cerka, supruga, majka, dakle postoje kroz drugo i za drugo.Danas je to dominantan nacin postojanja koji najbolje oliciju (u okviru napora navedenih u prvom pasusu, trebalo je uspostaviti razliku izmedju olicenja i otelotvorenja, ali…) glumci i pevaci, nova elita koja postoji samo kroz publiku.Zene u njima vide upravo sustinu svog postojanja.Zato su oni modeli pravih muskaraca.Problem je sto je to postao nacin postojanja muskarca, muskarac postoji kroz drugo kao posednik novca, stvari, luksuza, cime se i sam pretvara u jednu od stvari kojima raspolaze, a koje razpolazu, zapravo, njime.To je trijumf zenskog u muskarcu.Muskarac je stvorio svet u kojem je roze zenska boja, a onda je sam navukao na sebe.Posledice ovog trijumfa zene u muskarcu je sustinski lezbeizacija drustva.Odnos zene i muskarca se svodi na odnos dve zene, muske i zenske, a posledica toga je isprazna retoricka kultura na nivou zenskih tlapnji koja ne vodi nekakvim promenama, demilitarizacija drustva, okretanje zena ili onima u kojima prepoznaju svoju iskljucenost iz drustva-kriminalcima, ili onima u kojima vide svoje ukljucenje u drustvo-uspesnima.Ako zena koristi muskarca kao izvor novca, to je zato sto se ovaj vec pretvorio u novac.

    Druga stvar.Kuca je pretvorena u svratiste, doslovno.Svi su proterani iz kuca na poslove, rekreacije, decije aktivnosti, kulturno uzdizanje…Policijski cas za vreme pandemije je pokazao da je zatvaranje u kuce nepodnosljivo.Ako se igde vidi materijalizam nase civilizacije, onda je to stalna potreba za kretanjem, posecivanjem, putovanjima, slika i kretanje su neodvojivi, putovati i puniti vlastitu prazninu slikama, ljudi-kutije sa fotografijama.Karl Smit je u zauzimanju i drzanju video temelj drzave i prava.Nasuprot njemu, kako Slobodijan primecuje, temelj globalnog ekonomizovanog prava je pravo otici, odneti svoj kapital i proizvodnju negde drugde ili prostije otici gde je zivot bolje.Savremeni covek je raskucen.To je dovelo do paradoksa da drzava, koja se povlaci na svim frontovima pred globalizacijom, ulazi u kucu, u privatan zivot, postavlja se izmedju roditelja i dece, muza i zene, predstavljajuci sebe kao boljeg roditelja i boljeg supruznika.Mozda je kuca postala njeno poslednje pribeziste.

    Srbiju je tokom XX veka pogodila idealna demografska katastrofa.U I svetskom ratu izgubljeno 50% muskog stanovnistva.Ako se ima u vidu da se zene tada nisu masovno obrazovale, jasno je da je drzavne institucije trebalo popuniti bilo kime, pa jos i integrisati nekadasnje neprijatelje.To je dalo biolosku osnovu negativne selekcije, ljude koji su tu slucajno i ne podnose strucnije od sebe, a jugoslovenstvo i titoizam ideolosku.Sasvim ideoloski namerno, grad je porazio selo i seljaka vezanog za zemlju, stvarajuci proletera, proleteri nemaju drzavu, samo industriju.U globalizmu, ovaj proces je jos drasticniji, pa gradovi, poput Beograda, ne da su suprotnost selu, vec drzavi, prazneci je i isisavajuci iz nje i vredno i nevredno.Lazna demokratija i privatizacija, samo su jos zaostrile ove procese, partijasenje, pretvaranje proleterijata u prekarijat, napustanje Srbije od strane obrazovanih i mladih! Ako je na Zapadu materijalizam doveo do feminizacije muskarca, u Srbiji je to negativni materijalizam – siromastvo.Kada drzava propada muskost je prva na udaru.

    Dakle, iz moje perspektive, muskarac se istrosio, i kao sto je znak propadanja neke imperije davanje prava koja razaraju tradiciju, u Rimu je to bila pravo na prodaju imanja koja su se mogla samo nasledjivati i koja su cinila srce Rima kao grada, u SSSR-u etnickih prava na samoopredeljenje koje je zaustavljeno samo privremeno sa Finskom, u SAD su to prava seksualnih manjina ispod kojih se kriju prava onih cija je zemlja oteta i kultura unistena, tako je i „izjednacavanje prava“ muskaraca i zena, znak propasti muskog u zensko.

    Iluzija je traziti resenje u povratku na vremena kada su zene radjale sa 20 godina.Na zalost, ako hocemo neki napredak, odgovor lezi u sveri vec postojeceg, u ekonomskim merama podsticanja i olaksavanja, mozda kaznjavanja nas becara, moza privilegovanja viserotki.Drzava ima prava da ucini sve da zastiti sebe od gubitka naroda, posebno mladih, sposobnih i obrazovanih.

    21
    1

Оставите коментар