Игор Маројевић: Како се постаје двоструки ниновац?

Што се Басара више судара са собом, дато му је да више галами одасвуд. Где год да пак пискара, једнак је псовач и простак. Притом и штагод крадуцне

Игор Маројевић (Фото: И. Маринковић/Вечерње новости)

Бесомучно колумнишући и притом настојећи да сецира друштво, Светислав Басара не сецира ништа осим, у најбољем случају: Басару. Како би се то показало – нек опросте читаоци – морају се цитирати неки од његових естетских домета као осеравањe, Смрдо Прдић и самозадовољавање, ком се он из прве руке диви као „опробаном леку за незадовољство“.

Наиме, својим колумнама, Басара уводи потенцијалне читаоце у властити мали перверзни свет у ком, чим се тако изражава, ужива свим чулима. Аутор би да путем дневних текстуљака припише онима које напада сопствене, пре свега, аналне фиксације. О којима сведочи и његов нови роман, бар судећи по злогласној епизоди о Десанки Максимовић.

Авај, Басара сем аналних опсесија открива и још штошта, на пример разлоге да за поменуту књигу добије другу Нинову награду:

„Ствар је јасна ко дан. Бас је – да се Власи не би досетили – дан пре проглашења оплајпичио ‘Нинове’ бојкоташе, скренуо пажњу јавности, па су чланови жирија искористили гужву и узвратили му наградом.“

Ово што је рекао у својој првој колумни о бојкоташима – а нипошто нисмо Нинови како нас он, његов, назива – звучи много мање иронично но логично: иако смо били знатно активнији око прошлогодишње одлуке жирија, ни у једној од својих тадашњих колумни о томе није ни писнуо, а од дана пре овогодишње, у неколико чланака напао је „бојкот ефендије“. У првoј од тих текстурина, осим разлога да буде награђен, још једну битну је ствар открио рекавши да је Проклета авлија „најбољи комад прозе (какав стил!, оп. М. И.) написан на СХБЦГ(…).“ Покојни би се нобеловац и никад ниновац баш сложио да је писао на том језику. У којем Басара српском, хрватском и босанском удељује по слово, а црногорском – СХБЦГ – два (по једно Милу и Беби?).

Светислав Басара добитник Нинове награде

Тако је својим колумнама разоткрио да се Нинова награда додељује (и тек ће) роману а) писаном на СХБЦГ, и б) по начелу транге-франге. О претходном добитнику, у том контексту, ако неко жели може да чита овде, под 3-5. Садашњи је пак лауреат овенчан за б1: за својеврсни фељтон колумни којим ће здружити Курир и Нин не би ли бучно рехабилитовао потоњу награду, и за б2: како је Басара и имплицирао, за улогу Ниновог питбула напујданог на бојкоташе. Јасно је зашто: двојици чланова жирија док јавно говоре о нама вишеструко скаче гестикулација, трећи алудирајући на бојкоташе yпада у неки вид маничне депресије а последњи о нама ћути, што му је додуше као доказаном цензору најпаметније.

Нас који се не слажемо с нонсенсом да је аутор Проклете авлије писао на некаквом СХБЦГ – срачунатим да Андрића преда хрватској или босанској култури – Нинов понављач ће назвати националистима, премда је сред крвавих деведесетих био истакнути члан ДСС, а касније аванзовао у радикалског домазета, те иако у својим колумнама користи кованице попут Српчад Мухамедове вере или под видом пословице, као у једном од горњих цитата, редовно и врло политички коректно вређа Влахе. Али у овом друштву не важе основна правила, чега је Басара најочитија – јер је најпримитивнија – илустрација. И никад не мањка простора за грлато глумљење некакве доследности човеку прононсираном и у својству југоносталгичара и светосавца; донедавном колумнисти Данаса па одмалочашњем Курира у ком се труди да скрпи последњу битну одбрану Нинове награде. А пре но што ју је добио, како бираним језиком признаје: „Па наравно – заграјаће непрејебивци – сада осипа дрвље и камење на бојкоташе, а ’97. се гарантовано осрао по жирију љут што награда није припала њему. Непрејебивци ће, мимо обичаја, бити у праву. Јесам се жестоко осрао (…).“

Пљувао је Добрицу Ћосића па му се извинио, што му није сметало да му опет пљује под прозор. Доследност се Басарина без сумње огледа и у томе што је био члан или јавни побочник бар шест политичких организација у замаху од изворног ДСС преко ДХСС и ДС до ЛДП, „Преокрета“ и ДПС. Прешао је дуг пут од Коштуничине маскоте па његовог незахвалног пљувача преко Тадићевог и Вучићевог полтрона до браниоца последње европске, ДПС-ове диктатуре. И поред тога, дато му је и да грлато глуми демократу. А каквог: у својим колумнама, са – не академске јер је дипломирани средњошколац, већ дрипачке – висине, поручује читаоцима које очито сматра глупима: „ако разумете шта хоћу да кажем“, „то ће вам деда испричати сутра кад вас стави на крило“, „мислите о томе“…

Светислав Басара (Фото: Ђорђе Којадиновић/РАС)

За све своје бројне – ли – врлине био је награђен послом амбасадора на Кипру. А како га је радио: рецимо, по Браниславу Јевтићу, приредио је „ж“ дипломатски врхунац, и међународни скандал, када трештен пијан умало да буде упуцан на демаркационој зони између турских и грчких Кипрана“.

Али не само да му се прашта сијасет поступака и својстава који би све друге ћушнули на какву заслужену маргину већ се у друштву без правила због неке опште слабости према њему као правило намеће најнеправилнији могући идеолошко-морално-естетски крпеж.

Што се Басара више судара са собом, дато му је да више галами одасвуд. А где год да говори јавно, дикција овог префињеног мислиоца звучи попут оглашавања збира бића која неразумљиво реже и једнако мрзовољно крмаучу (осим док је интервјуисао Вучића; ту је колико је могао прочистио грло и сав се смањио и хришћански скрушио. „Био је то покушај да разговор буде интервју“, пише Дејан Јеремић, „али се он – као и онај који је Басара водио с тадашњим председником Тадићем – претворио у размену истих размишљања“).

Где год да пак пискара, једнак је псовач и простак. Притом и штагод крадуцне, између осталог термин „српство и чекићство“ од Предрага Чудића, ком се извинио пошто је његов афоризам не наводећи извор користио „месецима (можда и годинама)“. У дирљиво противречном извињењу је написао и следеће:

„Просто нисам знао (…) али сам у међувремену заборавио име аутора.“

Да ли је заборавио и имена аутора које не спомиње ни онде где је наводно најмање споран: у својим књигама? Буде ли потребе, о томе ћемо, већ, много шире. На пример, прецизно указати на места где се, не по постмодерном принципу интертекстуалности, кишовски, него по дословном – лоповски – Басара обилато служио туђом прозом и теоријом. За почетак да кажем да је Парагвајцу Аугусту Роа Бастосу из једног романа, можда се ипак сећа ког, мазнуо низ реченица односно део структуре за своју „фамозну“ одн. „уклету“ књигу и да је својски користио прозу Аустријанца Томаса Бернхарда, чиме се квалификовао за Роа Бастоса и Бернхарда с потресом мозга.

Мисли о томе.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 2. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар