Милош Гвозденовић: Хрватски „мит“ о Вуковару 1991.

Борбе за Вуковар нису биле никакво „чудо хрватског отпора“. Пре би се могло рећи да је било чудо што је једна војска у потпуном расулу попут ЈНА успела да тај град ослободи

Борбе у Вуковару (Фото: OSCE)

Став хрватске јавности о борбама у Вуковару није се мењао од 1991. до данас. Покушали су да од Вуковара направе оснивачки мит своје нове нације, али им то и поред велике пропаганде није пошло за руком.

Вуковар 1991. је тема о којој се не расправља у јавности, то је догма нове хрватске државе.

Основа за лажни мит

Званична догма о Вуковару гласи: храбри бранитељи Вуковара, који је био стратешко место, својим херојским подвигом коме нема равног у историји, зауставили су српско-четничког агресора у његовом походу на Хрватску. Иако их је било свега 1.800 у самом граду, својом упорном и херојском одбраном успели су да избаце из строја око 50.000 агресорских војника, од чега је погинуло њих 15.000, док су остали били рањени. Успели су да униште преко 600 тенкова и оклопних транспортера и да оборе 29 авиона и хеликоптера. Тако је сломљена нападна снага агресора, а Хрватској дато потребно време да наоружа и организује војску. Да би заузео Вуковар, агресор је морао да доведе чак 80.000 војника. Кратко речено, Вуковар је тада спасао Хрватску.

Вуковар (Фото: CDM)

Да се мало позабавимо бројевима. Ако је у граду било око 1.800 хрватских војника, углавном наоружаних пешадијским наоружањем, онда је сваки од њих у просеку морао да убије осам непријатељских војника, а да рани чак њих 19. Сваки трећи морао је да уништи по тенк или транспортер. Не да га погоди, јер се оштећени тенк или транспортер врло брзо поправља на самом бојишту, него да га уништи.

Да ли ово изгледа реално?

У стварности, велика већина хрватских војника у Вуковару није ни видела непријатељског војника, а камоли пуцала на њега.

Ради се о ратној пропаганди која се задржала до данашњих дана.

Хрвати тврде да су само на вуковарском Сајмишту, где су се једино и водиле уличне борбе, убили најмање десет хиљада „србочетничких агресора“. Колико је то далеко од истине, навешћу само податак да је у борбама на Сајмишту погинуло 17 добровољаца који су себе сматрали четницима. Први јуришни одред Гардијске бригаде, који је једини водио борбе на Сајмишту, имао је од 2. октобра до ослобођења града 18. новембра око тридесет погинулих бораца.

Југословенске снаге у Вуковару (Фото: Tumblr)

Да би оправдали толики умишљени број погинулих непријатељских војника и толико уништених тенкова, бојовници упорно понављају како је ЈНА од почетка до краја борби користила исту тактику. По њима је ЈНА свакодневно нападала са огромном масом тенкова, транспортера и војника. Они би прво уништавали тенкове и транспортере, а после би масовно убијали војнике који су у паници бежали. У њиховим причама, непријатељски војници били су чудна мешавина неспособних кукавица и фанатичних лудака који су сваког дана упорно трчали пред њихове цеви, а они су их убијали до изнемоглости. На крају кажу да је баш чудно да се нико у ЈНА није сетио да ту тактику промени.

Ту причу лепо дочарава Дамир Маркуш из ХОС-а, који се борио на Сајмишту, где су се водиле најтеже градске борбе. Он каже:

„Ево значи, обичај је био овакав. Креће значи тенк, транспортер. То је био неки профил тако. И креће хрпа пешадије. Пушта се тенк, пушта се транспортер. Ручни бацачи их чекају на раскршћу. Ми смо по кућама, мало испред њих. Пуштамо да прође тенк, да прође транспортер. Они их уништавају, а дотле пешадија која иде иза тенка и транспортера мисли да је сигурна, јер су они прошли нашу прву линију. Ми смо сакривени. Када тенк добије, онда ми растурамо пешадију. Они нама морају прић, ми смо били по кућама, по склоништима. Они су морали ићи по цести и туда су увијек настали њихови велики губици. Они морају ићи по цести, уз куће, а ми смо били по кућама, по склоништима и чекали их…

У тим налетима српске пјешадије, значи српско-четничког агресора, предност смо давали четницима, кокардама и шајкачама, којекаквим, нећу рећи Ескимима, али којекаквим ликовима, које кад сте једноставно видели, то је било такво зло, таква мржња у њима, да је то било невјероватно. А пошто смо већ знали Борово село и све што се догађало прије тога, и како су се они понашли према нашим хрватским војницима и цивилима, од убијања до којекаквих зверстава, милости нисмо давали. И кажем били смо ту да их што брже и што више елиминирамо. И онда мијењат положај и тако све испочетка.“

Читава та прича уверава човека да су Хрвати у Вуковару ратовали не против плашљивих резервиста и редовних војника ЈНА, него против фанатичних џихадиста Исламске државе који су препуни мржње трчали на метак.

Уништени тенк ЈНА у Вуковару (Фото: Редит)

Како је то стварно изгледало у борбама на Сајмишту, сведочи припадник хрватске 1. гардијске бригаде „Тигрови“ Вилим Карловић:

„На тридесетак метара од нас навирало је непријатељско пјешаштво опрезно се шуљајући према нама. Док су двојица домаћих пружала помоћ Дамиру, ми смо отворили ватру по непријатељу.

Пуцали смо обојица, али нисмо погађали јер су се добро прикривали иза кућа у двориштима. Узвраћали су пуцњаву и све је прштало по даскама изнад нас, а тромблони су и даље падали по нама…

Тај дан сам стално пуцао, а нисам погодио ни једног непријатељског војника. Чинило ми се у појединим тренуцима да нећу имати довољно стрељива, поготово јер је мој ,Ултимаксʻ право чудовиште у потрошњи. Може за 3,7 секунди испалити бубањ од сто метака, па сам га максимално контролирао. Знао сам да се непријатељ приближава и да бих га требао уништавати, али ме фрустрирало то што ни једног нисмо погодили и што нисмо сигурни да је нетко од њих мртав…

Након пада ,Минимаркетаʻ имали смо план поново вратити те положаје, али су „докторова кућа“, као и „Минимаркет“, за нас изгубљене позиције. Само у борбама око ,Минимаркетаʻ и ,докторове кућеʻ изгубили смо више од тридесет људи, око петнаест људи је погинуло, а остали су рањени и онеспособљени за даљње борбе. Проблем је у томе што је непријатељ почео користити невјеројатну тактику проласка кроз куће. Пролазили су кроз зидове, рушећи их експлозивом и тако себе штитили од нашег дјеловања. Изненадили су нас таквим начином борбе и приласка према нама…“

Што се тиче односа снага у Вуковару и хрватске тврдње да су снаге ЈНА на крају бројале 80.000 војника, ту тврдњу је демантовао најугледнији хрватски војни историчар Давор Маријан. Он каже:

„Кад се прича о Вуковару, прича се о великом броју људи који су га нападали. Шеснаестог студеног 91, а овај документ се може наћи на интернету, имамо преглед снага у Источној Хрватској. Ту имате, значи, Гардијску дивизију која тада има 14.280 људи и она је орјентирана на Винковце. Новосадски корпус има 12.304 припадника и он је орјентиран на Осијек и спаја се доле према Винковцима. Оперативна група Барања има 3.228 људи. Оперативна група Југ која напада Вуковар из Борова насеља има 2.149 људи. Тактичка група север и једна инжињеријска бригада 1.969 људи. Другим ријечима, тада Вуковар напада све укупно 7.346 човјека, а не 80.000 како тврди уважени први заповједник одбране Вуковара.“

Када би узели да је број од 80.000 војника ЈНА тачан, како се нико са хрватске стране не упита где би се сви ти војници сместили у срушеном Вуковару, када се зна да је град пре рата имао 42.000 становника. Морали би да буду смештени у шаторима у околини града или у неким земуницама, али ни један снимак таквих импровизованих насеља ЈНА не постоји.

Уопштено, Хрвати готово да уопште немају материјалних доказа за своје тврдње о 15.000 убијених „србочетничких агресора“ и 600 уништених тенкова и транспортера. Још у Другом светском рату на борбене авионе су се стављале камере које су снимале ваздушне борбе и бомбардовања, јер се више ником није веровало на реч да је неког оборио или да је бомбама погодио тражени циљ. Само уз снимак из директне борбе, неком пилоту могла је бити призната ваздушна победа. Али, Хрвати траже да им се верује на реч и да се не сумња у њихово поштење.

Припадници хрватских снага у Вуковару (Фото: Новости.хр)

Не постоји ни један једини видео снимак или фотографија из Вуковара где се виде гомиле лешева војника ЈНА за које они тврде да су их свакодневно масовно убијали. Постоји једна фотографија са Сајмишта где се виде тела два погинула припадника ЈНА у летњим униформама на степеницама једне куће.

Што се тиче уништених тенкова и транспортера, ту постоји само један снимак од 18. септембра, када је један оклопна колона ЈНА упала у заседу на Трпињској цести. Ту је било уништено укупно 4 тенка и 3 транспортера. Толико се види на снимку. Постоји и једна фотографија из Прерадовићеве улице на Сајмишту, где је у борбама 2. октобра уништен један тенк М-84 и један транспортер. Што се материјалних доказа са хрватске стране тиче, то би било све.

Да би у својим причама испали што већи јунаци, хрватски бојовници често понављају како су они страдали искључиво од граната, а да су „србочетнички агресори“ гинули искључиво од пешадијског наоружања. По томе испада да, на пример, српски добровољци, који су били најборбенији елеменат ЈНА, нису смели од страха да пуцају на бојовнике. Или нису смели од страха да пуцају или нису уопште били способни неког бојовника да погоде.

У једној емисији, ХОС-овци који су се борили на Сајмишту, Дамир Маркуш и Игор Широки поновили су ту тврдњу и кажу да је јако важно да се то нагласи. Њих демантује управо њихов заповедник Звонимир Ћурковић који на једној трибини 6. новембра 2020. о томе каже: „Моји људи су углавном сви рањени од зрна пушчаних. Ту није било пуно гранатирања или је било пуно мање.“

Када се погледа хрватски серијал „Хероји Вуковара“, онда можете јасно да видите да су многи од ХОС-оваца на Сајмишту страдали управо од пешадијског наоружања. Први Дамир Маркуш тврди да је из непосредне близине био погођен из „шкорпиона“, а Игор Широки тврди да је из непосредне близине био рањен у руку из аутоматске пушке. Ни остали ХОС-овци нису боље прошли по том питању. Њиховог командира Жељка Делића погодио је снајпер у чело, а Звонимира Ћурковића, који га је заменио на месту командира, снајпер је ранио. Жељка Солда је митраљез из непосредне близине ранио у стомак, ногу и руку. Вероватно има још примера само међу ХОС-овцима, али и ово је довољан доказ да су српске пушке и те како погађале хрватске бојовнике.

Ово је само једна од ситнијих у мору лажи које хрватски бранитељи деценијама причају о Вуковару. На основу тога, многи од њих су са само основном школом добили високе чинове и велике пензије које примају већ 25 година.

Колико су у својим лажима претерали, довољно говори иступ ратног заповедника ХОС-а у Вуковару, већ помињаног Звонимира Ћурковића који је тек ове године 6. новембра проговорио о томе на трибини о Вуковару. Он каже:

„Накотило се заповједника које нико није видио тамо, који причају бајке. Који имају своју вриједност, али за које сви знамо да су били у подруму, психички сломљени, што уопће не замјерамо. Или су фингирали рањавање па су били у болници. Задњих година су они постали врховна мјерила Вуковарске битке.

Постали су већи не само од ХОС-а, него и од бригадира Сучића, Бранка Борковића. Они су тек успутне појаве у њиховим причама, као и ми… Створена је једна виртуелна Вуковарска битка у њиховима главама. То је чак на ивици психичког обољења, ако ја могу рећ, тако да су врло вриједни људи стављени са стране, а ХОС је иначе десетљећима био по страни кад су се ствари дијелиле.“

Хрватски губици у Вуковару

Званичан податак хрватске стране је да је у самом Вуковару погинуло 879 њихових војника и полицајаца, а да је рањено око 700. То би био први случај у историји модерног ратовања да је број погинулих превазишао број рањених. Углавном се сматра да је број рањених најмање три пута већи од броја погинулих. По њиховим званичним подацима, у Вуковару је укупно било око 1.800 њихових војника и полицајаца. Ако их је од тог броја заиста погинуло 879, то је скоро 50 посто губитака. Ако се рачунају и рањени, онда испада да је 90 посто њихових војника и полицајаца избачено из строја.

Да ли је заиста могуће да је хрватска страна имала 50 посто погинулих у Вуковару?

Да прво размотримо где су се у Вуковару водиле огорчене уличне борбе и где се највише гинуло. То је несумњиво било на делу Вуковара који се зове Сајмиште, где су се водиле жестоке пешадијске борбе за сваку кућу.

На хрватској страни постоји широка сагласност да су припадници ХОС-а били најборбенија јединица на Сајмишту. То можда и није тачно, али то се потенцира у многим хрватским књигама, текстовима, часописима, порталима и документарним филмовима и за сада нико са хрватске стране то није јавно демантовао.

Група ХОС-оваца на Сајмишту бројала је укупно 45 припадника. За 48 дана борбе, на Сајмишту је погинуло укупно шест припадника ХОС-а. (Још шест их је погинуло у Богдановцима, а 13 стрељано на Овчари. Ради медијског утиска говоре да их је од 58 погинуло 25, али не наводе кад, како и где.)

Свих шест ХОС-оваца погинулих на Сајмишту погинули су у уличним борбама. Већина осталих била је теже или лакше рањена. Кад израчунамо проценте, то значи да је ХОС у Вуковару имао 13 посто погинулих од свог укупног бројног стања.

Борбена група 1. гардијске бригаде „Тигрови“, која је укупно бројала 62 борца, имала је укупно за сво време борби два погинула борца. Прерачунато у проценте, то је нешто више од 3 посто. Долазимо до закључка да су две најелитније хрватске јединице или борбене групе које су се бориле на Сајмишту имале 13 и 3 посто погинулих бораца. То јасно значи да те јединице немају ни приближан проценат губитака који се службено износи. Када ове јединице које су заиста учествовале у најжешћим борбама на Сајмишту имају толики проценат губитака, колико још мањи проценат имају друге јединице које нису биле толико борбено ангажоване?

Ако су те мање хрватске јединице које су се истакле у борбама на Сајмишту имале проценат погинулих који је неколико пута мањи од 50 посто, како би онда јединице у другим деловима града где није било већих пешадијских борби могле да имају 50 посто мртвих?

Рушевине у Вуковару

Статистика је ту неумољива. Број од 879 погинулих или скоро 50 посто укупног бројног стања хрватских снага у Вуковару је чиста измишљотина.

Број погинулих на хрватској страни би по овој статистици могао да буде највише до 10 посто укупног бројног стања. Отприлике 180 погинулих.

Хрвати су вероватно у тај број од 879 додали и оне који стрељани на Овчари и многе које су погинули по читавој Источној Славонији.

Претпостављам да су Хрвати с тим лажним бројем погинулих хтели да постигну две главне ствари. Прво, да нагласе масовну погибију својих „бојовника“ који су се наводно жртвовали за „спас домовине“. Друга ствар коју су хтели да постигну је да бар донекле створе привид могућности да је заиста погинуло 15.000 припадника ЈНА како они тврде. Када би они рекли да је на њиховој страни погинуло око 200 људи, а на противничкој 15.000, то би им тешко који Хрват поверовао, иако Хрвати по питању Вуковара немају критичко мишљење и желе да верују у измишљотине које им одговарају.

У сваком случају, Хрвати неће у скоријој будућности објавити стварни број својих погинулих војника и полицајаца у борбама за Вуковар.

Да ли се борбе у Вуковару изучавају на страним Војним академијама?

Већ дужи низ година хрватска јавност говори да се борбе за Вуковар, као „чудо хрватског отпора“ изучавају на многим страним Војним академијама.

Борбе за Вуковар, када се сагледају у светлу реалних историјских чињеница, нису биле никакво „чудо хрватског отпора“. Пре би се могло рећи да је било чудо што је једна војска у потпуном расулу попут ЈНА успела да тај град ослободи.

Зашто то није било никакво „чудо хрватског отпора“ и зашто се не изучава на страним Војним академијама?

Зато што су многи слични случајеви десили у недавној прошлости, само што је у питању била много већа несразмера у односу зараћених снага.

Почећемо са борбама за Грозни у Чеченији. Прва борба за Грозни вођена је од 31. децембра 1994. до 6. марта 1995.

Уништени тенкови у Грозном (Фото: Редит)

Друга борба за Грозни вођена је од 25. децембра до 5. фебруара 2000.

Иако је руска страна била немерљиво надмоћна у техничком и технолошком сегменту, ипак је у првој борби имала велике губитке, док су у другој борби ти губици били неколико пута мањи, али опет осетни.

Може се рећи да је у првој борби за Грозни руска војска ипак била у делимичном расулу, док је у другој борби војска била доста консолидована, али јој је опет било потребно 40 дана да овлада Грозним.

Да је увек изузетно тешко заузети неки град који је припремљен за одбрану, без обзира на несразмеру зараћених страна, најбоље одсликава борба за Фалуџу из рата у Ираку 2004.

Америчка војска је напала ирачке побуњенике у граду Фалуџи и борбе су трајале од 7. новембра до 24. децембра 2004.

Америчка војска је у том тренутку имала најмодернију технологију и опрему за урбано ратовање икад виђену у ратовима. Осим сателитског снимања, осматрања и навођења, по први пут су коришћени борбени дронови за бомбардовање, али и за извиђање и навођење. Америчке ракете и навођене авионске бомбе погађале су са прецизношћу од 5 сантиметара.

Амерички маринци током Друге битке за Фалуџу која је вођена у новембру и децембру 2004. године (Фото: Tumbrl)

Град су нападали елитни амерички војници и из њихове копнене војске и из морнарице, укључујући и најелитније специјалне јединице оба рода војске. Сви су били темељно обучени за урбано ратовање и имали најбољу опрему и оружје прилагођено том начину ратовања. Посебно су им биле значајне термовизијске камере и средства за ноћно осматрање које је имао сваки амерички војник.

Американци су сваки објекат у граду тукли артиљеријом, авијацијом и ракетама, па га тек потом заузимали.

Слабо наоружани ирачки побуњеници нису имали никаквих шанси у судару са надмоћном америчком силом, али су се ипак упорно бранили и масовно гинули. Тим својим пожртвованим отпором, застављали су Американце пуних 47 дана.

Немерљиво слабија ЈНА је у времену од 2. октобра до 18. новембра успела да ослободи Вуковар за такође 47 дана, иако су хрватске снаге у Вуковару биле далеко боље наоружане, опремљене и вођене од снага ирачких побуњеника у Фалуџи.

Само овим простим поређењем пада у воду прича о „чуду хрватског отпора које се изучава на страним Војним академијама“.



Categories: Противу заборава

Tags: , , , ,

20 replies

  1. Хвала на подробној анализи.

    26
  2. Kao Арсеније*

    Као херој кварног времена
    Скраћеног имена
    Госпар из туђег племена
    Као Арсеније

    Предавах се невремену
    Курвах се с моћнима
    Продавах себе
    Као Арсеније

    Крих се иза маске и сукње
    Душу источих
    Живот још циједим
    К’о суву дреновину

    Сувим сузама
    Залијевам стихове
    Безгласно вриштећи
    Као Арсеније

    Момчило

    *У свима нама чучи мали Арсеније

    24
    1
  3. Vjerojatno su podaci točni, ali to još više optužuje JNA i paravojne jedinice koje su gotovo do temelja srušile Vukovar. Bezobzirno je granatiran grad od kojega na kraju gotovo kamen na kamenu nije ostao. To je beščašće bez presedana na ovim prostorima.

    2
    40
  4. @DŠ
    Хрватске снаге су биле побуњеничке снаге, потпомогнуте странцима,
    наспрам регуларне војске СФРЈ – ЈНА?
    Свака регуларна војска, било које државе на свету, поступила би баш тако
    како је поступила и ЈНА у Вуковару – бранећи територијални интегритет
    и суверенитет своје земље, државе чија је војска!

    38
    2
  5. Ne samo da je srusen Vukovar, nego su poginule, ranjene ili proterana hiljade obicnih nevinih ljudi poslatih na ratiste i nateranih da ubijaju ljude istog plemena, istog jezika, istih obicaja – nateranih da ubijaju svoje susede, svoju bracu.

    Odgovornih za taj zlocin mozda jos uvek ima medju politicarima, generalima, u TV redakcijama . . .

    2
    40
  6. @ DŠ

    Ваша је анализа, по хрватском обичају, унајмању руку – половично тачна.

    Интересантно је то што ваша ”хрватска” пословична ”половична тачност” погодује манипулацијама српског ДБ-а.

    Није истина само то да је Вуковар био разорен.

    Истина су, такође, следеће чињенице:

    Прво – Вуковарска битка је могла бити потпуно избегнута, да је друг Слоба избегао одобрење да се оружане наге СФРЈ повуку из Словеније.

    Друго – Дотични је исту битку могао спречити чак и пре – да је одобрио снагама српске и југословенске ДБ да похапсе оне који шверцују оружје у СР Хрватску.

    Треће – Не само то, тај друг је могао, чак, да спречи отцепљење Хрватске и након битке за Вуковар, да није активно спречио наставак операције према западу из правца већ освојеног Вуковара.

    Четврто – Ох, и на само то (купите сада, имаћете 10% попуста!) дотични је, након свега тога, блокирао операцију ЈНА са Кордуна према блокирању Загреба.

    Имам благи утисак да Вам се **бе за чињенице које сам навео, и да, бар потсвесно, желите да под хрватским псеудонимом, другу Слоби дате кребилитет за оно што је сјебао (ох-ох, какве ли непристојности!), а то је не само српство, већ и сама Југославија, наводно од Вас цењена.

    22
    3
  7. Vukovar je razoren do temelja. Sve su ostalo interpretacije.

    2
    14
  8. Пишем као учесник битке за Вуковар.
    Прво: у касарни у Вуковару су били блокирани војници ЈНА, нису имали струју нити воду и пуцано је на њих са свих страна. О српским цивилима у граду да не говоримо.
    Друго: Из напред наведеног битка за Вуковар се није могла избећи нити Вуковар заобићи што је био један од предлога.
    Треће: Да је могла да се примени боља тактика, могла је, о томе би се могла написати читава студија.
    Четврто: Био је то грађански рат у коме је ЈНА учествовала без државе која би стала иза ње јер се рађала. Према томе добро смо сви прошли.
    Једино ће Хрвати због својих хвалоспева кад-тад на**бати јел стварају лажну историју. Уосталом код њих је све лажно, порекло, државност, нација итд.

    24
    2
  9. Хрвоје се узбудио што је Вуковар разрушен и каже то је вандализам без преседана (уопште није битно да га цитирам). Види Хрвоје, сваки пут кад без подршке запада кренете на Србе, морате рачунати са потпуним разарањем. Колико пута ћете то проћи зависи само од ваше памети. Немојте се превише уздати у НАТО, као ни ми у Русе. И немојте лажно плакати на туђем гробљу. Вуковар је српски град, баш као и пола Хрватске. Будите мирни и паметни и задржаћете то. Ако опет почнете да исправљате „неправде“ из прошлости, само ћете убрзати своју пропаст. Зар мислите да ће неко заборавити ко сте ви и шта сте у стању да урадите? Зар мислите да ће вам икад бити опроштено? Ове НАТО кокошке и боркиње за пропаст Србије, овај одвратан председник и сва ова трулеж у Србији није довољна да буде грђа од свег вашег усташког смрада. Свака част појединцима, Хрватима, који увиђају сву изопаченост хрватске свести.
    Зато Хрвоје читај своје сајтове, величај своје лажне победе, остављај коментаре тамо, а овде немаш шта да тражиш. Глупо је да даље полемишемо. Свака овца своме стаду. Пусти лажно моралисање пре него што макар не ућутите о Јасеновцу и сличним ужасним местима. Ви памтите од Вуковара, ми много дуже. Задужили сте нас за многе генерације унапред. Много више него ми вас.

    21
    1
  10. Mogu se delomično složiti s onim što je izjavio naš kolega iz Hrvatske, a drugi su primijetili, ali kada usporedite Vukovar s Mosulom ili Kobaneom, vidite neselektivnu prisilu koja je korištena za pobedu nad dobro naoružane pobune kakva je u to vrijeme bio ZNG / HOS.
    Nažalost loše vođstvo / taktika rezultiralo javnim mnijenjem, izgubljenim resursima koji su se mogli koristiti za odbranu drugih garnizona pod napadom, a umesto da se zaobiđe grad i krene prema samom Zagrebu, mesecima se trošilo na uništavanje grada koji je godinama kasnije vraćen.
    Pad SFRJ bio je nastavak Drugog svetskog rata u kojem su prekipele emocije rezultirale ratnim zločinima sa svih strana.

    3
    9
  11. @DS (@ДШ – случајно или намјерно немам хрватску тастуру)

    Поштовани г. Хрвоје,

    шаљем Вам један линк. Ради се о Вашим сународницима који пљују увис. Ово је довољно сваком ко зна читати између редова.

    Сајт је ваш, коментари такође, па придружите им се или…

    https://hercegbosna.org/forum/topic17030.html

    С поштовањем,

    Момчило

    12
    1
  12. Prvo, u Vukovaru, za razliku od Knina, Srbi nikada nisu bili u većini. To je davno na RTS-u izjavio Vuk Drašković. Ja to nisam znao jer me nije zanimalo prebrojavanje krvnih zrnaca.

    Drugo, ustaški zločini nisu opravdanje za razaranje Vukovara i ratne zločine na tomu području.

    Treće, svi vmi veliki Srbi manji ste od makova zrna kada treba pokrenuti vraćanje Kosova. Tada ostajete vječni salonski ratnici.

    Četvrto, čim piše Herceg-Bosna jasno je da se radi o ljubiteljima komadanja BiH. I tu dolazimo do apsurda. Veliki Srbi također bi raskomadali BiH, a kukaju zbog odlaska Kosova.

    Peto, ne znam tko je Đukanović. Dmitrovića sam čitao kada je bio Politikin dopisnik iz SR Hrvatske. U posljednje je vrijeme prolupao jer je novinare Feral tribuna, a oni su se jedini suprotstavljali zločinačkoj Tuđmanovoj vlasti i njegovu paktiranju s Karadžićem i Miloševićem, optužio da su srbomrci.

    2
    4
  13. @ Пецић Жарко

    Мислим да је примереније да одговорим Вама него наводном Хрвату који за римокатолички Божић ”коментира на четничким сајтовима”.

    Тиче се Вашег, а у ствари уобичајеног става у просрпском дискурсу, да је главни разлог за вуковарску операцију било блокирање касарне ЈНА од стане Хрвата.

    Наводим следеће чињенице, а Ви затим сами проследите да ли је тако.

    У септембру 1991, на подручју Кордуна и Баније је формирана оперативна група са задатком блокирања Загреба са запада и границе са Словенијом.

    Без обзира на то што је МУП Србије, у сарадњи са Вуком Драшковићем, ометао мобилизацију, тамо је из Србије отишло неколико бригада, и под оружјем је било 20.000 војника.

    За то време је Бањалучком корпусу било наређено да деблокира Вараждин, у којем се налазио стотине тенкова, стотине топова, безброј минобацача, муниције, и пешадијског наоружања. Они су требали да блокирају Загреб са истока.

    Хрвати нису били способни да се тој сили одупру, а озбиљно оружје нису имали пре пада касарне у Вараждину.

    Командантима тих снага је ”са највишег места” наложено да обуставе напад када је достигнута линија на Купи.

    Знајући да је српски врх блокирао те операције, Туђман главнину снага премешта у Срем.

    Уместо блокирања Загреба и деблокирања Вараждина, извршена је блокада и разарање Вуковара, града на граници са Србијом, идеалног за будућу хрватску бајку о ”агресији са истока”.

    Изговор је била блокирана касарна. У тој касарни није било ништа у поређењу са оном у Вараждину, која је била крцата техником која је наоружала Хрвате. Пре тога су Хрвати имали само пешадијско наоружање.

    Након пада Вуковара, исто се поновило са операцијом кроз Славонију – команданту је наложено да повуче снаге из Осијека. Овај пут, командант је био тврдоглав, па је Слоба, ”који није имао никакве везе са ратом у Хрватској”, послао хеликоптер по њега да га лично нариба.

    Након тога, све операције су обустављене.

    Априла 1992. Милошевић следи Туђманове стопе и отцепљује Србију и Црну гору од СФРЈ, ЈНА преименује у Војску Југославије, и повлачи је преко Дрине.

    Задржао је име Југославије за нову државу, а Власи се изгледа још нису сетили.

    Хрвати су добили своју бајку о Термопилу, без обзира на то колико смешну и жалосну, у исто време.

  14. Pravi sam Hrvat. Iako ne znam čemu brojenje krvnih zrnaca. Inače, ne slavim ni Božić, ni Novu godinu, a nisam slavio ni ondašnji Dan Republike.

    2
    1
  15. @Vуле Λека
    Врло сте упућени у ситуацију, тако да то сугерише, а Ви се не изјашњавате,
    да сте били на врло утицајним позицијама са којих сте могли бити исправно
    и правовремено обавештени о планирању, организацији и
    извршењу/неизвршењу свих активноасти које су довеле до потпуног слома и
    растакања СФРЈ.
    Углавном, мање-више, све се ставља на терет “свемоћном“ Слободану
    Милошевићу, који је много тога урадио, а није требало, или није урадио, а
    требало је?!
    Рецимо – није спречио отцепљење Хрватске?!
    А, зашто би то радио када сами Хрвати нису ни за време СХС/Краљевије
    Југославије дожвљавали ту заједницу народа као своју државу?
    То се поновило и у Титовој Југославији.
    Осатанак Хрватске у СФРЈ није желео већински хрватски народ, а ни његово
    руководство на челу са Туђманом, па зашто би то спречавао Слободан
    Милошевић?
    Ако су Хрвати френетично дочекали улазак НАЦИСТА у Хрватску/Загреб као
    ослободиоце 1941., каквог је смисла имало присиљавати их на даљу заједницу
    са осталим народима у СФРЈ. За њих су НАЦИСТИ били ослободиоци, а
    Срби – поробљивачи, те је даљи суживот са њима био излишан и беспотребан
    – историјски, политички, културолошки…
    Зар није хрватски првак Стипе Месић јавно изјавио да је завршио свој задатак –
    растурио СФРЈ, и за то био подржан од странаца који су много раније планирали,
    организовали и подржали растурање СФРЈ, као њени ствараоци.
    Ту нема места змеркама Слободану Милошевићу.
    Што се тиче формирања некаве оперативне групе са Кордуна и Баније, зарад
    блокаде Згреба са запада, и Вараждинског корпуса са истока, а пре тога
    деблокираног из окружења уз помоћ Бањалучког корпуса, је чиста играрија.
    Војска и техника је била унутар касарни, којима је била ускраћена логистика
    и опскрба струјом, водом, блакодом саобраћајница, уценама преко
    породица старешина…
    До битке за Вуковар је дошло не кривицом Срба, већ апетитима Хтвата да
    своју државу доведу у границе бивше НДХ, што је подразумевало Вуковар
    …, укључно са Земуном.
    Да до тога не дође, десио се Вуковар.
    Да се све одвијало по предложеном плану, Вашој замисли, било би ту много
    Више “Вуковара“ – разарања и погибије, а хрватска би се отцепила и постала
    независна, а Србија – агресор, окупатор.

  16. @ DŠ

    Моја сумњичавост у ваш идентитет није последица расизма нити критиковања Хрвата, већ крајњег неповерења у наратив који се сервира српским патриотама.

    Мислим да то можете да схватите.

    Драган Славнић каже:

    „Ви се не изјашњавате, да сте били на врло утицајним позицијама”.

    Врло правилно запажање.

    Ово је, нажалост, или боље рећи у најмању руку – нетачно:

    ”Што се тиче формирања некаве оперативне групе са Кордуна и Баније, зарад блокаде Згреба са запада, и Вараждинског корпуса са истока, а пре тога деблокираног из окружења уз помоћ Бањалучког корпуса, је чиста играрија. Војска и техника је била унутар касарни.”

    У најмању руку – немате појма о чему причате. Ово кажем претпостављајући да уопште имате добру намеру.

    Упућујем на чињеницу да се, итекако упућени официр ЈНА, Жарко Пецић, којем сам и упутио претходни коментар, никада не би усудио да извали ово што сте се Ви усудили да кажете.

    Мој кључни аргумент – одлука о ”стратешком значају” деблокаде безначајне вуковарске касарне, јесте врло сумњива, када се зна да је истовремено игнорисано то да је ”са највишег места” обустављено деблокирање препуних складишта у Вараждину и Бјеловару, а да је Свети Председник Савеза комуниста – популарно ”Слоба” – лично и персонално обуставио операције након пада Вуковара.

    Нарочито стога што су ПРЕТХОДНО ТОМЕ на Кордуну, Банији, и западној Славонији, оперисале огромне и потпуно слободне снаге ЈНА са циљем деблокирања Вараждина и Блокирања Загреба.

    Дакле, друже Славнићу, немате појма.

    Желим да избегнем даље скрнављење Вашег Светитеља, тако да Вам, уместо тога, желим све најбоље у 2021.

  17. @Vуле Λека
    „Упућујем на чињеницу да се, итекако упућени официр ЈНА, Жарко Пецић,
    којем сам и упутио претходни коментар, никада не би усудио да извали
    ово што сте се Ви усудили да кажете.“

    “Нарочито стога што су ПРЕТХОДНО ТОМЕ на Кордуну, Банији, и западној
    Славонији, оперисале огромне и потпуно слободне снаге ЈНА са циљем
    деблокирања Вараждина и Блокирања Загреба.“

    “Дакле, друже Славнићу, немате појма.“

    Зашто Ви говорите, коментаришете и предпостављате шта би рекао
    “упућени официр ЈНА @Жарко Пецић“?
    Допустите Њему да каже шта има у вези са тим, осим ако му нисте
    били – “надређени“!

    Што се тиче “слободних снага ЈНА са циљем деблокирња Вараждина и
    деблокирања Загреба“, ситуација је историјски слична са активностима
    6. личке, 7. банијске, 8. кордунашке, 12. славонске бригаде – снаге
    које су могле бар покушати – ДЕБЛОКАДУ ЈАСЕНОВЦА, а то нису
    урадиле, као и ове “слободне снаге ЈНА“ у деблокади Вараждина и
    блокади Загреба!

    Можда само командни састав поменутих “слободних снага ЈНА“ није
    имао довољно “храбрости“, “одлучност“, “иницијативе“… да уради то
    што Ви мислите да је могло, а @Жарко Пецић се о томе не изјашњава
    децидно, а не “ОДЛУКА МОГ СВЕТИТЕЉА – СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА“.

    Велике би биле цивилне жртве – одмазда над цивилима од стране Хрвата
    /укључив и чланове породица већег дела старешинског састава/ –
    него војнички учинак у деблокади Вараждина и блокади Загреба.
    Процењивало се да ће, ипак, у крајњем одлучивати ПОЛИТИКА, а не
    стање на терену, што се показало тачним, а и Србија је избегла
    да БУДЕ ОКУПАТОР И АГРЕСОР на територији нове НДХ.

    Било би лепо ако би @ Пецић Жарко, прокоментарисао Ваш и мој
    коментар.

    Све честике за наступајући Православни Божић и Православну
    Нову годину једном лепом песмицом – честитком:

    “Кад поноћ стари сат објави,
    дигни чашу и свима наздрави!

    Пожели нам здравље и весеље,
    да Бог нам испуни све жеље!

    У Приштини драгачевска труба,
    Америку да покори Куба!

    Да Европу гази корак руски,
    сви Енглези да говоре србски!

    Да папа с` три се прста крсти,
    све док Путин гаса им не пусти!

    Бели ор`о да развије крила,
    Црна Гора да отера Мила!

    Нека јече звона србска славна,
    срећан Божић и Нова Православна!”

    1
    1
  18. Поштовани, прозвали сте ме у вашим коментарима па ето да вам одговорим. Мислим да се удаљавамо од теме коју је поставио аутор текста а то је глорификација догађаја у Вуковару 91. углавном од стране хрватских бранитеља и стварања мита који никоме не користи јер истина је сасвим другачија. Дали је требало ићи у деблокаду Вуковара или не постоје многе дискусије на ту тему али чињенично стање је следеће:
    Крајем августа 91. на једном састанку у Даљу на коме су били присутни представници ТО локалних Срба и командант 51. мбр (из Панчева која је била стационирана на потесу Даљ-Борово село.). Дошао је пуковник М. из Новосадског корпуса и донео мапу на којој је био разрађен План нападне операције на Вуковар који је требала да изведе 51. мбр и то главним правцем напада Борово село – Борово насеље (преко аеродрома) а помоћним снагама Трпиња (Трпињском цестом) – железничка станица Вуковар итд. Очигледно је било да је тај План операције био урађен у једном од удобних кабинета команде 1.Армије јер није одражавао право стање на терену. Након дискусије учесника једини сам био који се успротивио том Плану управо из напред наведених разлога стављајући свима до знања да ће тај План доживети фијаско (баш тако сам рекао-фијаско). Пуковник М. је љутито реаговао на моје мишљење и дословно рекао: „Ми као ЈНА преузимамо ствар у своје руке и идемо да ослободимо наше војнике који су блокирани у касарни, немају струју ни воду а и лично је председник С.М. забринут за такво стање.“
    Командант 51.мбр Енес Тасо је лично преузео наређење и План операције, разрадио га на тактичком нивоу, извршио припреме, кренуо у напад и доживео фијаско. Не бих сада о детаљима неуспеха говорио али проћи ће још доста времена до почетка напада на Вуковар половином септембра 91. који ће се завршити коначним ослобађањем Вуковара 18.11.91.
    Дакле у деблокаду се ишло на основу наређења и Плана операције а војска је ту да извршава наређења. Ко стоји из тога није тешко закључити. Морам напоменути да је тада ЈНА била једина легална војна сила у СФРЈ и ту све дискусије око тога Зашто? и Како? не треба никога да доводе у дилему.
    Што се тиче великог броја уништених тенкова на Трпињској цести у почетној фази напада од 15. до 19. септембра 91. уништено је 4 тенка (1 Т-55 и 3 М-84) и 3 БВП и 1 ТЗИ (тенк за извлачење). Лично сам видео својим очима. Ова слика је приказана као гробље тенкова као да је ту било на десетине уништених тенкова што није тачно. Тенкови су се кретали само Трпињском цестом нису улазили у бочне улице тако да један бранитељ који се хвалио да је уништио 14 тенкова у Херцеговачкој улици, није тачна, јер они тамо нису улазили.

  19. @Пецић Жарко
    Хвала на објашњењу и појашњењу.

  20. Драган Славнић:

    ”Зашто Ви говорите, коментаришете и предпостављате шта би рекао упућени официр ЈНА Жарко Пецић?

    Зато што Жарку Пећићу заиста није пало напамет на памет да изјави да је на Курдуну, Банији и у западној Славонији била ”наводно нека оперативна група” (sic „наводна”) чије су снаге (пристигле углавном из Србије и Босне) биле ”унутар касарнами”.

    То је због тога што су снаге ЈНА биле оперативне, спремне, и способне да изврше тај задатак, у којем их је зауставио ”неко” када су досегли линију на Купи у Пакрацу.

    Последица тога је било падање огромне количине тенкова, топова, пешадијског наоружања и муниције, у хрватске руке.

    Хрватско наоружање је пре тога било – смехотресно. Чак је и гро противоклопног наоружања из тих касарни употребљено на Вуковару.

    Даља последица наведеног је била десетине хиљада мртвих и осакаћених у Хрватској и Босни, хрватска и муслиманска независност и милиони расељених.

    То је први разлог.

    Међутим, Жарко Пећић јесте рекао (везано за вуковарску операцију):

    ”Пуковник М. је љутито реаговао на моје мишљење и дословно рекао: „Ми као ЈНА преузимамо ствар у своје руке и идемо да ослободимо наше војнике који су блокирани у касарни, немају струју ни воду а и лично је председник С.М. забринут за такво стање.“”

    То је други разлог.

    Паметноме доста.

    Надам се да сте задовољни мојим одговором.

Оставите коментар