Био је празник Рождества Христовог по новом календару. Када је свештеник почео да кади, икона светог Спиридона одједанпут је почела ударати о стуб
Свети Спиридон Чудотворац
Рођен је на Кипру 270. године. Живео је у време цара Константина Великог. Отац и мајка су му били сељаци, једноставни и простодушни, па су му и самом једноставност и простодушност остале врлине до краја живота, иако се у међувремену узвисио до епископа у месту Тримитусу.
Оженио се у младости, и имао ћерку Ирену (Ирину), кад му је жена умрла, он се предао служби Богу као и његова ћерка. Учествовао је на Првом сабору у Никеји, и ту се истакао јасним и једноставним исповедањем вере, као и чудесним моћима којима је повратио многе јеретике у хришћанство.
Упокојио се 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу.
Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу.
Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.
Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
Чудо светог Спиридона
(у саборном храму у Каристосу, Грчка 1930. г)
О чуду светог Спиридона причала је 1976. г. старица Зиновија Сидери (доживела 102 године) једна од многих сведока који су присуствовали овом догађају о коме су у то време писале и атинске новине Скрип.
Ево шта је причала старица Зиновија:
Био је празник Рождества Христовог по новом календару. Ја тада још нисам прешла старокалендарцима. Дошла сам на свеноћну службу у храм св. Николаја. Храм је био препун народа. Стајала сам са леве стране поред једног стуба. Изнад мене на том стубу висила је икона светог Спиридона, дар Антонија Лумидиса из Пиреја. Икона је била украшена цвећем које је остало још од празновања светога по новом календару.
Када је свештеник који је служио Литургију, отац Сила, после малог входа почео да кади и пева тропар Божија: „Рождество Твоје Христе Боже наш“, икона светог Спиридона је одједанпут почела ударати о стуб тако јако да је сво цвеће које је било на њој поотпадало. Народ се, гледајући ово знамење ужаснуо. Свештеник и појци су престали са појашем. Тада је неко из народа повикао:
„Данас је по старом календару празник Св. Спиридона. Певајте му тропар!“
Појци и свештеници су „занемели”. Тог тренутка верујући су сви заједно запевали: „Сабора перваго показалсја јеси поборник и чудотворец, Богоносни Спиридоне, отче наш…“ (тропар светоме).
И тек у време појања тропара светоме његова икона се почела полако смиривати да би на крају потпуно престала да удара о стуб.
Следећег дана новине „Карестини” су објавиле саопштење о том чудесном догађају. Сви становници Каристоса и околине говорили су о томе и признавали да су старокалендарци у праву. Касније, 29. децембра, новине „Карестини” су објавиле:
„Другог дана иконе није било на свом месту. Многи мисле да је намерно склоњена да се не би и даље расправљало о проблему календара, о којем су правовремено почели да расправљају верујући, од којих је већина прешла старокалендарцима.
И тако јавност Каристоса правдољубиво негодује и мисли да се неко злобно поиграва религиозним осећањима и светим иконама, пошто до сада икона није враћена на своје место упркос инсистирању свих становника.“
Цео текст прочитајте ОВДЕ
Наслов, избор и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Лепа и романтична прича, али: “чувајте се да вас ко не превари” (Матеј 24:4).
Ову причу експлоатишу расколници старокалендарци како би “доказали” да је њихов пут “исправан”, и да имају Божји благослов и црквену светотајинствену благодат. А да су новокалендарци “безблагодатни” расколници, на које се Бог и Светитељи “гневе”.
У предању Цркве добро су познати и посведочени случајеви чињења лажних чуда кроз иконе, по дејству Сатанином (нпр. у житију Василија Блаженог…).
А ако расуђујемо “по плодовима”, како је једино правилно: ако је “већина народа пришла расколницима старокалендарцима”, чије је то било дејство?
@Евсевије каже (наводим битни део): „Лепа и романтична прича, али:
чувајте се да вас ко не превари(Матеј 24:4). Ову причу експлоатишу расколници старокалендарци како бидоказалида је њихов путисправан, и да имају Божји благослов и црквену светотајинствену благодат. А да су новокалендарцибезблагодатнирасколници, на које се Бог и Светитељигневе“.Из овога се може закључити да он, како изгледа, сматра “старокалендарце“ расколницима? То ме логички забавља ако се погледа на данашње реално стање:
– Православне цркве Румуније, Бугарске и Грчке (између осталих) су “новокалендарске“, зар не?
– Српска православна црква (СПЦ), Руска православна црква (РПЦ) и неке друге су остале верне Јулијанском календару – према томе, оне су “старокалендарске“, зар не?
Не знам за РПЦ, али СПЦ, која је старокалендарска, одржава све братске међуцрквене/обредне односе са новокалендарским православним црквама (грчком, румунском, бугарском), зар не? Васељенску Патријаршију, која је такође новокалендарска, али није везана за само једну територију, остављам по страни… По томе, СПЦ их уопште не сматра расколницима? Али, у тим земљама – а нарочито у Грчкој, постоје реални, живи, “старокалендарски“ делови православне цркве који су одбили прихватање новог календара. Ти старокалендарци су – за званичне православне цркве тих дотичних земаља “расколници“ – али сад долази екстра-пикантни парадокс: Ти исти старокалендарци Грчке, Бугарске, Румуније су за старокалендарску, званичну СПЦ такође “расколници“. А о старо-старо-прастарокалендарцима (зилотима) Србије, итд., да и не причамо, јер хвата те просто вртоглавица….. У сваком случају је забавно.
Питање Евсевију: да ли је он чадо СПЦ? Ако јесте – онда је по дефиницији старокалендарац, зар не? Па, како онда – као што произлази из његовог коментара, може сматрати своје истомишљенике, старокалендарце Грчке “расколницима“? У коју категорију, онда, сврстава себе?
Где је ту логика?
Логику је тешко наћи у Вери православној: заклано Јагње исцељује рану човека који је живео и умро и иструнуо пре више хиљада година, и проливеном крвљу која настаје од вина побеђује зле анђеле у поднебесју – где је ту логика? А нарочито у Богу, Који је изнад сваке «логике», па између осталог људима поручује: «Држите моје заповести, а Ја ћу помиловати кога помилујем».
Зато Хришћани верују – «јер је апсурдно». А плотски људи се «логички забављају», тражећи «логику», плотским умом.
А кад смо већ ту, ево још једне приче са истим протагонистом, на исту тему, за додатно размишљање.
25/12. децембра 1934, на Божић по новом календару а на празник светог Спиридона по старом, епископ лариски Арсеније дошавши на празнично јутрење пред црквом је видео непознатог старог монаха. Улазећи у храм рекао му је: «Оче, хајдемо да заједно пропојемо празничне химне Рождеству, па да те после угостим». Монах је одговорио: «Не треба те химне да узнесеш, него моје, светом Спиридону». Владика се разљути и рече: «Ја те позивам, а ти ми се ругаш – иди онда одавде!».
Пред крај јутрења, владика је отпојао прву катавасију, «Христос раждајетсја, славите», после чега му је позлило. Из трона је ушао у олтар, али било му је све горе, литургију није одслужио, и одвезли су га кући. Следећег дана је умро. Старокалендарци који сведоче о догађају, повест закључују речима: «Бог га је казнио због његове безбожне непослушности светом Спиридону».
Бог Мира и Љубави и Светитељи, заједничари Његове Љубави и Смирења (који су за земног живота васкрсавали мртве!), лупају иконама о зид по својим храмовима и умртвљују првосвештенике у сред службе најрадоснијег празника, јер им «није указана част која им припада» – где је ту логика?
Наравно, расколници ће ту увек наћи «логику» која одговара њиховој агенди, плотски људи које расколи забављају ће «логику» мање или више безуспешно тражити, али како ми, православни Срби, треба да боготрезвено расуђујемо о томе?