Нови 46. поглавар СПЦ требало би да буде изабран у уставном року од три месеца, али се епидемиолошка ситуација помиње као могући разлог за евентуално померање
Сахрана патријарха Иринеја (Фото: ФоНет/ МОД)
Пандемија вируса корона осим што је пореметила нормалан рад СПЦ – Свети архијерејски сабор није се састао од маја 2019, однела је и патријарха српског Иринеја.
Нови 46. поглавар СПЦ требало би да буде изабран у уставном року од три месеца, али се епидемиолошка ситуација већ помиње као могући разлог за евентуално померање Изборног сабора за мај идуће године.
Ситуација са короном само је додатни моменат у предизборној црквеној „трци“ за новог патријарха у којој, ако се одржи садашња ситуација, право гласа има 43 архијереја, од којих 34 испуњавају услов да буду и бирани.
За тројну кандидатуру у другом кругу биће потребна најмање 22 гласа.
Теоретски, сваки од 34 потенцијалних кандидата има шансе да буде изабран за патријарха.
У црквеним изворима спекулише се да бар њих петнаестак има амбиције да стави „белу пану“ на главу, али се у свим медијским спекулацијама, посебно прорежимских медија, фаворизују епископ бачки Иринеј (Буловић) и његов духовни син митрополит Порфирије, који је више пута јавно негирао да је „државни пројекат за новог патријарха“.
Обојица су виђени као кандидати власти, што не искључује и евентуалну „конкуренцији унутар њихове куће“, уколико се ствар на време не пресече на Андрићевом венцу.
Иако се чини да је изненадни одлазак митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) и патријарха Иринеја у размаку од три недеље оставио отворен пролаз, пре свега владици бачком, ка трону Светог Саве, познаваоци црквених прилика тврде да је ситуација у Сабору, ипак, сложенија.
Владике на прошлогодишњем заседању највишег црквеног тела (Фото: СПЦ)
Прича се да многе владике нису заборавиле прошлогодишње скандалозно одликовање Александра Вучића највишим орденом СПЦ због одбране КиМ, чему је сад наводно придодато и незадовољством због патријархове државне сахране на којој су политичари седели испред „неподобних“ српских владика.
Ту су и друге самовоље Синода.
Мерено односом (не)критичности према Вучићевом режиму, посебно кад је реч о његовој косовској политици, према незваничним оценама Данасових извора, однос снага у Сабору готово је изједначен, уз групу „неопредељених“ владика.
Томе треба додати богословске, литургијске и све друге разлике међу српским архијерејима, укључујући и став према екуменизму, Ватикану, Фанару, као и утицај власти, страних амбасада, других цркава, могућу „куповину гласова“, чега је било, како се спекулише и 2010. на прошлом изборном Сабору.
Шеф руске црквене дипломатије митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) јесте искрено испоштовао патријарха Иринеја као „великог руског пријатеља“, али је доласком на његову сахрану, како се прича, желео и да „провери“ да ли СПЦ и даље остаје на курсу подршке Руској православној цркви у украјинском спору са Цариградом.
Ту је и током патријархове болести исфорсирано питање евентуалне Папине посете Србији по црквеним сајтовима и хрватским медијима, чему је допринос дан после сахране дао и нови шеф српске дипломатије и духовно чедо патријарховог викара – Никола Селаковић.
Иако је реч о саборској теми, Селаковић је изјавио да је уверен да ће се „стећи услови са стране и државе и СПЦ да Папа посети Србију“, напомињући да је Вучић о таквим одлукама увек консултовао са покојним патријархом Иринејем, што се вероватно очекује и од његовог наследника на трону Светог Саве.
Патријарх Иринеј (Фото: Бета/АП)
У овом тренутку тешко је рећи ко би све могао да се нађе у ужем тројном избору.
Осим спекулација о кандидатима из Новог Сада и Загреба, као и наводним амбицијама председавајућег Синода митрополита дабробосанског Хризостома (Јевића), у комбинацијама се помиње и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић).
Он је најозбиљнији кандидат и за новог митрополита црногорско-приморског.
У црквеним круговима тврде, да осим што је потребан у Црној Гори, владика Јоаникије је наводно неприхватљив за владику бачког.
Истовремено у седишту СПЦ подсећају да на последња два изборна сабора за поглаваре нису изабрани фаворити.
– Изборни сабор који бира новог патријарха чине сви активни архијереји СПЦ – како епископи који имају епархије, тако и викарни епископи. У састав Изборног сабора не улазе пензионисани епископи. Право да бирају српског патријарха имају и сви архијереји аутономне Православне охридске архиепископије, пошто имају управну и власт свештенодејства у пуном обиму, као и други епископи СПЦ. Што се тиче пасивног бирачког права, право да буде изабран за српског патријарха има сваки активни епархијски архијереј који је најмање пет година управљао неком епархијом. За патријарха не могу бити изабрани ни пензионисани епископи, као ни викари који немају своју епархију. Исти услови се примењују и на епископе ПОА, што значи да они могу бити кандидати за патријарха, уколико су активни епархијски архијереји са искуством од најмање пет година управљања епархијом – објашњава за Данас правни историчар Зоран Чворовић, професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу.
Он напомиње да се „на почетку Изборног сабора сачињава списак свих кандидата који испуњавају Уставом СПЦ прописане услове да могу бити изабрани за патријарха српског“.
Према његовим речима, „друго је питање, које у овом тренутку не може нормативно да се преиспита, штета коју јединству СПЦ и њеном добром функционисању причињава установа викарних епископа, супротна бројним канонима који налажу да у једној епархији може бити само један епископ“.
Зоран Чворовић (Извор: Вечерње новости)
Професор Чворовић указује да „улога викарних епископа долази до изражаја на Изборном сабору где се они показују као део гласачке машинерије свог епархијског архијереја, због чега највеће шансе за успех има изборна комбинаторика оних архијереја који имају највише својих викара“.
– Поступак избора новог патријарха српског регулисан је Одлуком Сабора од 24. маја 2005, која је објављена у Гласнику СПЦ. Ова одлука је постала саставни део Устава наше помесне аутокефалне Цркве и у складу са њом је 2010. изабран патријарх Иринеј. Било каква промена у поступку избора патријарха у овом тренутку била би противна Уставу СПЦ, пошто је чланом 62. у ставу 2. Устава СПЦ прописано да док је патријарашки престо упражњен не могу се по правилу доносити нови црквенозаконски прописи. То је могуће према члану 63. учинити само услед „хитне и неодложне потребе“, а таквом потребом се свакако не може сматрати измена поступка за избор патријарха – категоричан је професор Чворовић.
Имајући у виду да су у СПЦ тренутно упражњене три епархије – Архиепископија београдско-карловачка, Митрополија црногорско-приморска и Епархија ваљевска, професор Чворовић објашњава да се најпре бира нови патријарх на Изборном сабору, а потом нови епископи за упражњене катедре на редовном саборском заседању.
Њихови привремени администратори имају само једно право гласа – за своју матичну епархију.
Услови за померање изборног рока
– Рок од три месеца у коме према Уставу СПЦ мора да се изабере нови патријарх, одређен је према канонском року од три месеца, утврђеном на Четвртом васељенском сабору, у коме мора да се изабере епископ за упражњену епархију. Ауторитативни средњовековни каноничари, као што су Зонара и Валсамон, допуштали су по изузетку да се из озбиљних разлога наведени канонски рок продужи. Пошто ни Устав СПЦ нити канони не наводе такве озбиљне разлоге, а средњовековни каноничари су у њих убрајали, примера ради, ратну окупацију, разлог за „пробијање“ уставног рока за избор патријарха мора бити крајње озбиљан. Пандемија може бити такав разлог само уколико у наредним месецима дође до потпуне обуставе међународног саобраћаја. Треба имати у виду да Устав СПЦ захтева релативно високи кворум за Изборни сабор – да би Сабор могао да започне са радом на њему мора бити присутно најмање две трећине активних епархијских архијереја, што значи да у кворум не улазе викарни епископи. Ако знамо да СПЦ има велики број епископа у дијаспори, онда би њихов недолазак заиста створио проблем око сазивања Изборног сабора. Уколико се, пак, успешно обезбеди кворум, онда према Уставу СПЦ један присутни епископ може по специјалном пуномоћју да гласа за једног оправдано одсутног епископа – објашњава професор Зоран Чворовић.
Задатак Вучићевог „обер-прокуратора“
– Очигледно је да се одласком патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија у Сабору изгубила каква-таква равнотежа снага која је постојала раније, али се може очекивати да ће већ у току Изборног сабора доћи до извесне прерасподеле моћи унутар епископата СПЦ. Око амбиција појединих владика да буду изабрани за 46. српског патријарха, свакако ће бити формирани и нови условно речено епископски табори. Актуелна власт има само једну бригу када је у питању избор новог српског патријарха – како да добије на челу СПЦ личност која ће имати више разумевања за Вучићеву спремност да трајно ампутира Косово и Метохију из састава Србије него за виша пута поновљени став Сабора да је било какво признање такозване Републике Косово неприхватљиво. Очигледно је да је кључну улогу у послу државног мешања у избор новог патријарха Вучић доделио свом „обер-прокуратору“ Николи Селаковићу, чија је активност на црквеном пољу ових дана итекако приметна – оцењује професор Чворовић.
Јелена Тасић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
чим је ”неприхватљив”… онда је јасно као дан, да је Јоаникије најбољи !!
Инфотровачница „Данас“ избор Патријарха у самом наслову назива „трком“.
По асоцијацији се одмах јавља идеја уличне трке, коњске трке, или каквог метежа.
Дакле, првим словима се унижава достојинство духовних пастира.
А најважније да се нагласи како власт очекује неког ко ће бити спреман да прихвати „трајну ампутацију“ Косова и долазак Папе.
„Данас“, као гласило стране агентуре и окупационе мреже је достигао нови врх у пропагандном рату против народа на чијем језику пишу његови новинари.
Потпуно се слажем у тачном квалификовању свих теза уваженог ‘Don Quixote’-a. Додао бих само да нас они вјежбају са терминологијом и овако лаганим говором како би се народ навикао да је то нормално – о очито за могао бих рећи велику већину нашег народа крајње неприхвеатљивих квалификација и закључака – они нам желе на кашичицу дочарати да је нормално изабрати за веома озбиљну функцију – и самим тим утицајну личност – потпуног оутсајдера (читај : све најгоре квалификације за људски минимум који пребогати српски језик има) у иоле здравом интелектуалном ткиву.
У здравље, приморац
“Данас: У трци за новог патријарха петнаестак кандидата?“
Да је трка за црквењака, тешко да би се могао наћи и један једини,
с обзиром на многобројне обавезе, неограничено радно време и више
него мизерну плату!
А што се тиче избора патријарха, треба га бирати по делима ПРАВОСЛАВНЕ
вере, а не по екуменистичком знању.
Тако некако /за избор монаха/ говори грузијски Св. Старац Гаврило Ургебадзе.
Осим ових 15-ак, можда има и неки 16-и, 17-и, 18-и…
Ситуација је слична као са Пророком Самуилом, када је отишао код Јесеја, оца
цара Давида, да помаже једнога од његових синова за цара, и он се определио,
не за препоручене од оца Јесеја – старије синове – већ за онога који је био пастир
код оваца – Давида, најмлађега сина, не баш виђеног по људским мерилима, али
беше по вољи Духа Светога.
Једина препорука би требало да буде – да није паписта, екумениста, дарвиниста…,
а да је од Православнога СРБскога рода и Православне СРБске крви, Духа
Свето-Отачкога и Свето-Савскога.
Идеално по садашњег српског властодршца би било решење одлагања избора новог Патријарха – како је у чланку “Danas“-а поменуто, до маја – а ако може и касније у 2021 г. За то време, а без новоизабраног Патријарха, који можда и неће бити сасвим по његовом укусу, Вучић има мало више времена и маневарског простора за манипулације Синодом преко својих поверљивих личности, јер – како се најављује, до неке врсте (привременог?) решења питања КиМ би требало да дође током 2021 г. У том светлу, помињање Селаковића (“духовног чада“ патријарховог викара) као “обер прокуратора“ је занимљиво, али за српског читаоца можда као титула мало разумљиво.
Зато није лоше погледати порекло те титуле у односу на црквене послове (Оберъ – прокуроръ Священного Сүнода) – а то потиче из Русије. Најсажетији опис је дат на руском језику: https://bigenc.ru/domestic_history/text/2282301, али укратко се може казати: од 1722 – 1917 године (195 година) је у Руској Православној Цркви (РПЦ) положај патријарха био укинут; руски император је себе именовао за поглавара РПЦ, а у његово име Светим Синодом је – као новопостављен, управљао један од највиших државних чиновника (у рангу министра) кога је именовао лично Император: Обер-прокуратор Синода, који је одговарао једино Императору. На тај начин је РПЦ постала, и током 195 година остала директан орган државне управе.
Први (обновљени) Патријарх РПЦ у XX веку, св. Тихон, је изабран тек у децембру 1917, по паду монархије, али и њему су нови властодршци – бољшевици, доста брзо смрсили конце: умро је после многих малтретирања (боље речено : “умрли“ су га бољшевици) 7. априла 1925 г. Од тада, па за следећих 18 година, РПЦ бестијално прогањана и кињена од стране совјетске власти, није имала патријарха, а Синодом је командовао бољшевички “опер-прокуратор“ – НКВД, који је уједно физички истребљивао масе неподобних епископа, свештеника, монаха, рушио и уништавао небројене цркве и манастире, пљачкао и за девизе масовно извозио у иностранство старинске иконе и црквену утвар. Током II Светског рата, када су бољшевици схватили да би им било ипак можда корисно да мало “оживе“ исконску верску свест народа, за свог новог патријарха су поставили митрополита Сергија (1943 г.). Каснија историја је позната, па свако може по свом нахођењу и проценити положај РПЦ у Путиновој Русији данас.
“Danas“-ово (полу)подругљиво помињање Селаковића као “обер-прокуратора“ је, можда, и израз неке врсте подсвесног “wishful thinking“- a. Заиста, за “пожељно“ решавање питања КиМ би што дужи период интер-регнума у СПЦ био врло погодан, јер компликација би могао бити брзи избор неког од “јогунастих“ епископа за новог, 46-ог поглавара СПЦ. Ко зна, можда би у неком, пожељно, што дужем интер-регнуму обер-прокуратор (Селаковић?) могао да игра неку улогу?
“У црквеним круговима тврде, да осим што је потребан у Црној Гори, владика Јоаникије је наводно неприхватљив за владику бачког.”
Владика Никанор му је, свакако, још неприхватљивији, као и свим осталим екуменистима у СПЦ. Најбоље да Вучића прогласе патријархом, а бискупа Буловића председником. И вук сит, и овце преклане.
“Пандемија може бити такав разлог само уколико у наредним месецима дође до потпуне обуставе међународног саобраћаја.”
Не сумњам да се, у случају потребе, ово “само” лако да свести на потребне оквире.
„Овде нам треба кооперативнији епископ“.
Став НАТО нема алтернативу, разлог за “пробијање” итекако има.