Светислав Пушоњић: После четрдесет година (о роману В. Пушоњића „Болесник нашег времена“)

Поговор роману “Болесник нашег времена“, који је ових дана у издању “Виогора“ први пут изашао после готово четрдесет година откако је написан

 

По слому Југославије и комунистичког поретка истакнути уредник знамените издавачке куће оног времена, изјавио је неком приликом: „Комунизма више нема, где су ти рукописи из фиока?ˮ. Тиме је хтео да се наруга тврдњама о тоталитарном карактеру минулог система у коме дела критична према владајућој идеологији нису могла угледати светло дана и изаћи пред читалачку јавност. Да је систем заиста био такав – индиректно је сугерисао уредник – онда би фиоке биле пуне необјављених рукописа, а пошто их нема значи да никаквог тоталитаризма није ни било.

Доста година касније Владимир Меденица, самостални издавач и философ, рекао ми је током једног разговора како су Руси имали Иљфа и Петрова који су се спрдали са совјетским поретком у време његове највеће доминације, а ми немамо никога сличног „да све ово исмејеˮ. Под „све овоˮ мислио је не само на бивше или актуелне режиме и владајуће идеологије, него на целокупни апсурд у који смо доспели шетајући из идеологије у идеологију да би еволуирали у „напредноˮ, „модерноˮ, „европскоˮ „грађанскоˮ или већ не знам какво друштво.

Било би занимљиво видети како би реаговао поменути, одавно покојни уредник, да је знао рецимо за монументални спис факултетског професора Драгана Крстића под насловом „Психолошке белешкеˮ, које су писане у време пуне експанзије титокомунизма, а у томовима излазе тек последњих година, неколико деценија од свог настанка. Што се Владимира Меденице тиче, који је за Крстића ипак сазнао, слутим да ће се обрадовати кад сазна да одавно постоји и роман који је „све ово исмејаоˮ, али је попут Крстићевих Белешки скоро пуне четири деценије такође чамио у фиоци.

Роман „Болесник нашег временаˮ отац је започео у Ариљу, средином 1978, недуго пошто смо се преселили из босанске вароши Рудо, где је радио као средњошколски професор српског језика и књижевности. Одатле је морао да оде због сатиричних текстова, објављиваних у пријепољском листу „Полимљеˮ, којима је изазвао бес школског руководства и општинских власти.

Витомир Пушоњић

Имао сам непуне три године када смо се преселили и моја прва сећања везана су за призор дневне собе у којој ја и млађи брат гурамо аутиће по патосу, мајка увек нешто послује по кухињи, док отац типка по писаћој машини црвене боје, домаће марке Унис. Седео је за столом обично подврнутих рукава кошуље, разбарушених праменова проређене косе, увек у облаку дуванског дима и с џезвом кафе крај себе из које је сваки час доливао у шољицу. Дуго времена, све до мога пунолетства, живели смо као подстанари, у пристојним али малим становима са само две собе – дневном и спаваћом – тако да отац није имао засебну собу и радни сто, где би се могао осамити и куцати на миру, већ је то чинио на столу за којим смо обедовали, примали госте, играли „Не љути се, човечеˮ. Но, чинило се да њему то сувише не смета, чак и кад бисмо ја и брат занети игром почели да галамимо или ако би мајка приговарала да не може да постави ручак. Понекад бих се, ако ми досади игра са братом, примирио у ћошку и ослушкивао лупкање танких металних квачица, које су искакале из овалног удубљења машине као јато узбуњених скакаваца, чекајући звук малог звонцета које би упозорило да се ред примакао крају, након чега се чуо шкљоцај полуге за враћање ваљка на почетни положај. Нисам могао разумети чиме се то отац заправо бави, али ме је опчињавао ритам куцања и нешто тајанствено у њему, што сам жудео да одгонетнем.

Из Ариља смо се одселили у Београд новембра 1981, пошто су новом образовном реформом средње школе претворене у „шуварицеˮ, а отац се нашао међу првим технолошким вишковима. Ухљебљење у струци није могао наћи, па је прихватио слабо плаћен посао ноћног чувара у Луки „Београдˮ на Дорћолу, где је касније аванзовао у кадровског чиновника. Тик пред досељење завршио је прву верзију романа и понудио га неколицини издавача. Роман је редом одбијан, уз мање-више слична образложења, иако је тадашњи уредник „Народне књигеˮ Марко Недић ипак признао „да у читавој светској књижевности једва да постоји ишта сличноˮ.

Дуге сате у кабини ноћног чувара на дунавском пристаништу искористио је да уобличи нову верзију романа, исписујући је оловком у свесци А4 формата, што је потом све прекуцавао и дорађивао на машини. У њу је унео значајне измене и проширио је новим епизодама и ликовима, али је ипак оставио без неколико завршних поглавља. Издавачка игноранција, уз многе егзистенцијалне неприлике, утицали су да мало-помало од рукописа сасвим одустане и остави га да скупља прашину у некој од фиока, одакле га никада више није ни вадио. Наставио је да пише сатиричне песме, краће хумореске, политичке текстове које је повремено објављивао у Јежу, Осмици, Репортеру, рубрици „Међу намаˮ у Политици, али је почетком деведесетих престао и са тим, читаву наредну деценију посветивши решавању стамбеног питања и других егзистенцијалних проблема.

Негде у то доба, када је политички, економски и финансијски колапс распаднуте земље достизао врхунац, мени се једног поподнева у рукама случајно нашао „Болесник, први пут отворен након петнаест година. Као студент књижевности већ сам био упознат са најбољим делима домаће и светске комедије, гротеске и сатире – Раблеовим „Гаргантуомˮ, Гогољевим, Чеховљевим, Домановићевим приповеткама, Нушићевим комедијама, романима Иљфа и Петрова – што ми је све заједно помогло да природу очевог рукописа појмим у ширем контексту и нахраним радозналост понету из дечачких дана када сам ослушкивао звуке његове писаће машине. Наслов романа алудирао је на познати Љермонтовљев класик и подстакао ме на мисао да иако тематски и жанровски потпуно различита, оба дела ипак повезује известан континуитет. Може се рећи да је Љермонтовљев Јунак еволуирао у очевог Болесника, с обзиром да се први јавио на почетку друштвено-историјског процеса када је човекова личност почела да се одваја од трансценденције, подређује сопственој самовољи и чисти од добра, емпатије и других исконских врлина, а други два века касније, када је исти процес достигао врхунац, оличен и у убрзаној смени модерних идеологија и система. Болесник је сачекао Јунака на крају његовог историјског пута и наругао му се као криви одраз у огледалу, показавши му његову скривену суштину.

Од оца сам потом сазнао необичне детаље који су га инспирисали за писање „Болесникаˮ. Дуго времена заправо се носио мишљу да напише опсежан текст о туризму, који је током шездесетих и седамдесетих година – у време које се сматра златним добом титокомунизма – израстао у доминантан култ и оличење животне среће и задовољства. Све се прожимало са култом Јосипа Броза који је достигао такве размере да је „видети Титаˮ такође постало ствар престижа и нешто чиме су се људи посебно дичили. Чак су и многи горштаци из његовог родног Врбова, иначе несклони напуштању села и имања без крупног животног разлога, напречац оставили послове на њиви и ливади и спустили се до Пријепоља како би видели Тита, када је овај неким поводом обилазио градове на Тромеђи. Чинило му се врло необичним и интригантним да један човек, макар био и председник државе, израсте у неку врсту туристичке атракције, као што је то био случај и са другим личностима политике, естраде, спорта, науке, уметности.

Светислав Пушоњић

Није имао јасну представу да ли би о туризму писао у форми есеја или сатиричне приче, све док једне ноћи, убрзо по нашем досељењу у Ариље, није сањао чудан и магловит сан у коме је јасно разабрао глас: Напиши роман о човеку који је себи одсекао ногу. Када се пробудио, та се реченица из сна увезала са дугогодишњом жељом да пише о туризму и тако се у њему разрадила идеја о роману.

Био је немало запањен када је у време док је роман приводио крају, сазнао да је тешко болесном Јосипу Брозу ампутирана нога. Касније је помишљао да су га издавачи одбијали понајвише што су у главном јунаку који себи одсеца ногу видели сувише директну алузију на Јосипа Броза, не желећи да се замере властима које су и након Титове смрти годинама неговале његов култ. Осим што у тренутку писања такву подударност није могао ни слутити, њој ни потом није придавао значај, јер би је сматрао сувише јефтиним и прозирним стваралачким подстицајем. Али је са друге стране, толика подударност била исувише наметљива да не би навела на мисао о необичној списатељској прекогницији.

Од тренутка када сам прочитао „Болесникаˮ био сам начисто да роман мора по сваку цену бити објављен, али се то још дуго времена, скоро две и по деценије, није дало реализовати. Током деведесетих и почетком двехиљадитих издаваче нису занимали рукописи непознатих или мало познатих аутора, осим евентуално уз нечије спонзорство, а опет, људи који су имали новац нису хтели улагати у нешто без извесности на ма какву корист и пробит. Осим тога, измењеној и проширеној верзији рукописа недостајале су завршне главе, а њих није било међу папирима раније верзије, разбацаним по кутијама и фасциклама током многих селидби. Оцу сам предлагао да се „Болесникˮ објави макар и без завршетка, тешећи се Гогољевим „Мртвим душамаˮ или Краковљевим „Животом човека на Балкануˮ, којима такође недостаје крај, што није умањило њихову вредност и значај. Срећом, прва верзија Болесника недавно је пронађена на дну једног плакара, са потпуно очуваним завршним главама, те је роман ипак добио свој целовит облик и постао спреман да изађе пред читаоце, скоро пуне четири деценије од свог настанка.

Остаје да се види да ли му је толико време тамновања одузело од значаја и актуелности, или му је као закопаном бурету ракије, које се одлаже и заборавља на многе године до специјалне прилике, додало на јачини, укусу и квалитету.

Београд, jунa 2020. године

Роман „Болесник нашег времена“ може се поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл viogor.bg@gmail.com по цени од 500 динара



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Nevjerovatno! Hvala puno za ovo.

Оставите коментар