Зоран Чворовић: Трећи Рим – уобразиља или стварност

Да би национална Русија помогла националној Србији, Србија би морала најпре самостално да дефинише свој национални интерес, јер његово дефинисање није посао Русије 

Арцах (Фото: Печат)

Да ли српски поглед на тек завршени јерменско-азербејџански рат око Арцаха (Нагорно-Карабаха) показује да је савремено српско схватање светскоисторијске улоге руске државе само реплика колективне српске архетипске представе Москве као „Трећег Рима“?

У азербејџанско-јерменском рату Русији је по „дифолту“ било место уз хришћанску Јерменију – рећи ће огромна већина данашњих Срба. Сходно таквом схватању светскоисторијске улоге руске државе они се ни најмање не разликују од својих предака из XVI или XIX века.

Архетипови и њихова употреба

Из тога произилази да двовековни процеси дубинске вестернизације и с њом повезане секуларизације српског друштва код Срба једино нису изменили хришћанско историософско оправдање постојања руске државе као „Трећег Рима“. Такво српско конзервирано поимање улоге руске државе у светској историји било је током 20. века имуно чак и на реалне идеолошке и државно-правне тектонске трансформације руске државе, па је отуда већина Срба и Совјетском Савезу приписивала империјалну псеудосотериолошку улогу. У том времену је свака манифестација физичке моћи Москве само додатно хранила међу Србима илузију о псеудомистичком призвању руске државности, која је од 1917. године била утопљена у совјетску државно-правну и идеолошку форму. Крај Другог светског рата, а нарочито 1948. година, брутално су потврдили да је дотадашња Брозова (зло)употреба такве српске архетипске представе о руској држави као „Трећем Риму“ била у искључивом интересу Лондона, пошто су од педесетих година прошлог века Британци постали једини истински господари Југославије.

Садашње српско разумевање улоге руске државе у међународним односима, које се показало на примеру рата у Нагорно-Карабаху, а које нема упоришта у реалности, већ у српској колективној архетипској уобразиљи, идеално је за злоупотребу од стране истих англосаксонских мајстора манипулације. У крајње поједностављеној и антиисторијској аксиоматској представи данашње Русије као „Трећег Рима“, знатно је више материјала за изградњу међу данашњим српским генерацијама русофобије него русофилије. Као и свака уобразиља, и српска уобразиља о империјалној мисији данашње Русије може лако да се претвори у свеопште српско разочарење у руски народ и спољну политику његове државе. А одушевљење, подједнако као и разочарење, нема оправдања ни у историјским чињеницама нити у данашњој реалности.

Понуде са Запада

Формирање државне идеологије и у старој Московској Русији је у много већој мери био један компликован и противречан реалполитички процес, него што то може да се претпостави под мистичним утиском пет векова старе идеје псковског монаха Филотеја о Москви као „Трећем Риму“. Тако је Иван III, иако је био први московски велики кнез кога су руски јерарси, по угледу на византијског цара називали „самодршцем (аутократор, прим. З. Ч) целе Русије,“ одбио понуду папске курије да после венчања с византијском принцезом Софијом Палеолог постане наследник византијских царева, те да као такав поведе рат са Османлијама. Иста понуда је Ивану III дошла и са адресе пословично опрезне млетачке Сињорије: „за прекращением императорского рода в мужском колене должна принадлежать вашему высочеству в силу вашего благополучнейшего брака.“

Политичке понуде које су московском великом кнезу Ивану III стизале са Запада после венчања са Софијом Палеолог, чувени руски медиавелиста Димитрије Лихачов тумачи следећим речима: „Западноевропске државе су се трудиле да на сваки начин Ивану III улију у главу идеју о владавини над Истоком, да супротставе Московску Русију Турској, и тако претворе младу руску државу у послушно оруђе своје политике.“ Папска курија је своју понуду поновила великом кнезу Василију III, када је 1519. године римски папа преко свог представника Дитриха Шомберга поручио како „садашњег најсветлијег и непобедивог цара целе Русије хоће да крунише за хришћанског цара.“ На ову понуду руски бојари су у име великог кнеза одговорили како Василије „жели територије своје руске земље,“ док „отчину констянтинополскую“ не разматра уопште. Имајући то у виду, Лихачов закључује како у XVI и XVII веку сукоби између Москве и Истанбула нису били мотивисани борбом за „византијско наслеђе“, већ жељом да се „заштите јужни градови руске државе,“ због чега је руска држава не једном улазила борбу са кримским хановима као турским вазалима.

Зоран Чворовић (Фото: Лична архива)

Истовремено су бројни Грци, који су као избеглице живели у Московској Русији, као чувени Максим Грк, сумњичени да желе Русију да увуку у своју идеју свеопштег хришћанског рата против Турске. Занимљиво је да је грчка национална партија сличне кораке предузимала и на Порти. Тако је после смене турског посланика у Москви 1529. године, извесног Скендера који је био грчког порекла, утврђено да је овај све чинио како би спречио успостављање савезничких односа између Турске и Русије.

Руска житија

Иако већ у XV веку московског великог кнеза руски јерарси називају царем, за усвајање идеје translatio imperii било је неопходно да се промени наслеђени древни словенско-германски тип државе, патримонијална монархија састављена од удеоних кнежевина високог степена самосталности. У улози наследника императора Другог Рима, који према византијској традицији једног царства постаје заштитник свих правоверних хришћана у свету, није се могао наћи патримонијални владар који државну територију, и власт на њој, дели са својом браћом великим кнежевима. С тим у вези није случајно да руски бојари, као носиоци удеоних центрифугалних традиција, оптужују жену Ивана III, византијску принцезу Софију (кћерку Томе Палеолога, који је по мајци водио порекло од српске властеоске породице Драгаш), како је у руске земље донела установе туђе руској државној традицији које су јачале централну власт московског великог кнеза на уштрб власти удеоних кнежева.

Да је у Московску Русију из освојене Византије и из некадашњих балканских независних држава дошла не само идеја translatio imperii већ и са њом комплементарна идеја о снажној царској власти показује и историја руских житија. За руског јеромонаха и једног од најпознатијих раних руских писаца, Епифанија Премудрог, још почетком XV века политички идеал је била лабава федерација североисточних руских кнежевина. Насупрот Епифанију, као браниоцу древних патримонијалних традиција, стоји нешто млађи писац житија руских светитеља који се потписује као Пахомије Србин или Пахомије Логотет. Према истраживању Бориса Михаиловича Колса, управо је овај Србин и светогорски монах био први који је у „Житију Светог Сергеја Радоњешког“ (1442) великом кнезу Василију Васиљевичу доделио византијску титулу неограниченог владара – самодршца (аутократора). При томе га не назива самодршцем целе Русије, већ „православным самодержцем.“ Пахомије Србин у житијима уздиже Москву над свим другим руским удеоним кнежевинама, па је у духу нове форме централизоване државе византијског типа руску престоницу први назвао «царствующим градом».

На темељима идеје Трећег Рима

Једном речју, у Московској Русији XV века, која је по организацији власти била патримонијална кнежевина, није могла да се јави ни идеја снажне централне власти владара, нити идеја универзалног хришћанског царства. Обе ове идеје наилазиле су на снажан отпор домаћих политичких кругова и њихових традиција. Идеју translatio imperii пренели су, заједно са идејом снажне владарске власти, учени Срби, Грци и Бугари, пре свега из монашке светогорске заједнице. Процес изградње руске државне идеологије на темељу идеје „Трећег Рима“ није био ни брз ни праволинијски, онако како се то често чини Србима.

Москва – Трећи Рим (Извор: Саборник руско-србски)

Идеја translatio imperii постала је у Русији немогућа после убиства последњег императора. Данас руска држава има националну (иако мултиетничка по структури) а не универзалну легитимацију, што примарно одређује и њену позицију у сукобима, какви су и последњи у региону Закавказја. Савезништво с националном државом се разликује од савезништва с универзалним православним царством, пошто национална држава и царство имају сасвим друге изворе легитимације. Задатак националне државе је самоодржање а царства остварење мистичких сотериолошких циљева. При томе, преглед почетка усвајања идеје translatio imperii у Московској Русији показује да ни државе с универзалном и мистичком легитимацијом свог постојања не игноришу националне интересе и циљеве.

Да би национална Русија помогла националној Србији, Србија би морала најпре самостално да дефинише свој национални интерес, јер његово дефинисање није посао Русије.

Допуњена верзија текста објављеног у Печату

Опрема: Стање ствари

(Печат, 20. 11. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

2 replies

  1. Највећи део овог пасуса (цитирам): “Такво српско конзервирано поимање улоге руске државе у светској историји било је током 20. века имуно чак и на реалне идеолошке и државно-правне тектонске трансформације руске државе, па је отуда већина Срба и Совјетском Савезу приписивала империјалну псеудосотериолошку улогу. У том времену је свака манифестација физичке моћи Москве само додатно хранила међу Србима илузију о псеудомистичком призвању руске државности, која је од 1917. године била утопљена у совјетску државно-правну и идеолошку форму. Крај Другог светског рата, а нарочито 1948. година, брутално су потврдили да је дотадашња Брозова (зло)употреба такве српске архетипске представе о руској држави као „Трећем Риму“ била у искључивом интересу Лондона, пошто су од педесетих година прошлог века Британци постали једини истински господари Југославије“, ми се чини бесмисленим. Шта г-дин Чворовић подразумева под тим “… призвању руске државности, која је од 1917. године била утопљена у совјетску државно-правну и идеолошку форму.“? Како се може говорити о руској државности, утопљеној, или не у совјетску државно-правну и идеолошку форму, када је суштина те совјетске форме баш и била у тоталном негирању, прогањању и истребљивању свакога ко се само усудио да помисли о руској државности, када се у периоду СССР и глава губила за поседовање (а да не говоримо о истицању) руске заставе и руског државног грба??? Побогу, човече…. То исто важи и за наводну Брозову злоупотребу “…српске архетипске представе о руској држави као „Трећем Риму“…. у искључивом интересу Лондона“. Појам “Трећег Рима“ има изузетно јак религијски (православни) набој који је у том периоду у Титовој Југославији био тотално забрањен, а Титова врло привремена злоупотреба српског русофилства у корист СССР-а, што је у суштини negatio in terminis (1944-1949/50 г.) је према г-ну Чворовићу била у искључивом интересу Лондона? Како, и зашто баш Лондона, док је то у суштини било у личном интересу Тита за учвршћивање његове страховладе у том периоду. Али – оставимо то и упитајмо се: зашто г-дин Чворовић напрасно пресеца историјски преглед генезе и рада на пројекту “Трећег Рима“ на граници XVII века и потпуно прећуткује у практичним акцијама суштински далеко активнији и богатији период руске историје XVIII – XX века? Откуд сад та “рупа“ – а онда директно скаче на XXI век, објашњавање и оправдавање одсуства активне војне помоћи Русије Јерменији, јер ова није ни била директно нападнута. Чворовићева аргументација у томе је извештачена и сувишна. Сам Путин је све то хладно објаснио необоривим аргументима да Арцах (Нагорно Карабах) – међународнопризнати део територије Азербејџана није признавала ни сама Јерменија, ни Путинова Русија – а такође и нико у свету (ако не рачунамо Јужну Осетију, Абхазију и Трансднистрију – руске клијенте, које нико други осим Русије не признаје). Због тога је Путинова Русија учинила највише што је могла: наметнула се у свом интересу као посредник и гарант смиривања, учинивши да незаузети део Нагорно Карабаха остане као још један замрзнути конфликт.

    11
    4
  2. Одговор Иоанн Дубињин: Мени се чини да је поента Чворовићевог текста садржана у следећем упозорењу: „Садашње српско разумевање улоге руске државе у међународним односима, које се показало на примеру рата у Нагорно-Карабаху, а које нема упоришта у реалности, већ у српској колективној архетипској уобразиљи, идеално је за злоупотребу од стране истих англосаксонских мајстора манипулације. У крајње поједностављеној и антиисторијској аксиоматској представи данашње Русије као „Трећег Рима“, знатно је више материјала за изградњу међу данашњим српским генерацијама русофобије него русофилије. Као и свака уобразиља, и српска уобразиља о империјалној мисији данашње Русије може лако да се претвори у свеопште српско разочарење у руски народ и спољну политику његове државе. А одушевљење, подједнако као и разочарење, нема оправдања ни у историјским чињеницама нити у данашњој реалности.“ НЕРЕАЛАН СРПСКИ ДОЖИВЉАЈ САВРЕМЕНЕ РУСИЈЕ ОДЛИЧАН ЈЕ ИЗВОР СРПСКИХ РАЗОЧАРЕЊА У РУСИЈУ, А САМИМ ТИМ И РУСОФОБИЈЕ. ЗАР ТРЕБА ПОСТАВИТИ ПИТАЊЕ КО ЈЕ ГЛАВНИ ГЕНЕРАТОР РУСОФОБИЈЕ? С ТИМ У ВЕЗИ, ЗАР ЗАИСТА БРОЗА ТРЕБА ТРЕТИРАТИ КАО ДА ЈЕ БИО. САМОСТАЛНИ ПОЛИТИЧКИ ФАКТОР? ТАКВА „Наивност“ УВЕК КЊИЖИ ДОБИТКЕ НА АНГЛОСАКСОНСКОЈ СТРАНИ. КАДА ТВРДИТЕ ДА СССР НИЈЕ БИО ПРАВНИ СЛЕДБЕНИК РУСКЕ ИМПЕРИЈЕ У МЕЂУНСРДНОПРАВНОМ СМИСЛУ (ИЛИ ДРУГАЧИЈА РУСКА ДРЖАВНОСТ УТОПЉЕНА У СССР), ОНДА ПРЕ ТОГА ТРЕБА ПРОЧИТАТИ НЕШТО, НПР. ПРОФ. ТОМСИНОВА: „Я тридцать лет занимаюсь юридической историей России и СССР и в том числе проблемами истории внешней политики Российской империи и СССР, правопреемства <…> Большевики действительно отрицали свою идеологическую и историческую преемственность с Российской империи (хотя такая преемственность в определенной степени существовала), но вполне признавали преемственность юридическую“.

    3
    1

Оставите коментар