Драгослав Пакић: Смрт национализму, слобода цртежу и садизму!

И да нам живе културњаци, уметници, режисери и глумци који за народне паре пљују по истом том народу кривом за садизам и ратне злочине какви се нигде у свету нису ни видели ни догодили

Бањалучанин Динко Грухоњић (који се не зове Сабахудин), на порталу грађанске Војводине АУТОНОМИЈА, замера режисеру Емиру Кустурици што је „уз сваку могућу помоћ Србије и Републике Српске направио Андрић град, то кичасто, грозно и језиво знамење којим се покушава не само ревизија наше историје већ и ревизија цјелокупног дјела нашег нобеловца“. Таква памет, чини се да Динко (који се не зове…) жели да нагласи, доводи у питање његову, Динкову, историју и његовог, Динковог, нобеловца.

Извор: Аутономија.инфо

И то није све.

Та иста памет је „готово у потпуности спалила Градску вијећницу у Сарајеву, најлепши и најрепрезентативнији објекат главног града БиХ. Милиони књига и историјских докумената спаљени су свјесно, с циљем да се затре сјећање о постојању мултикултуралне и мултиетничке“… њихове мулти Босне и њихове још мултније Херцеговине. Све у свему, смулти, па проспи.

И то није све.

Иста та памет која је палила сарајевску Вијећницу и извршила незапамћени либроцид, сада гради непојамни кич у срцу Београда.

Јер кич, чуј сад ово, увек иде руку под руку са национализмом. Наравно српским.

Ко би други изузев национализма могао замислити да у срцу Београда, тамо где је била главна железничка станица главног града и главна тема подсмеха и критике тог истог града, могао смислити да се баш ту крене са неимарским подухватом, званим гигантски кип Стефану Немањи.

А лепо се, у оним срећним временима, могло чути како се добронамерни посетиоци престонице наслађују гласно коментаришући виђени призор: „Погледајте само каква им је железничка станица, прљава, неуредна, смрдљива и данима непочишћена… У овакву Стефан Немања никада не би ни привирио, а камоли дошао. И тачно је да у Београду никада није био, а Београд му подиже монументални или моментални, сада већ и није важно, споменик made in мајчица Русија, иначе одговорне и за мозаик у Храму Светог Саве који, такође, никада није био у Београду, али јесте, као и отац му Стефан, у срцима затуцаних националиста који у мраку заљубљености у своје тужно средњовековље не могу да схвате да се сунце једино може рађати на западу.

Споменик Стефану Немању (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)

Али, и то није све.

Некако у исто време колумниста Данаса, Алексеј Кишјухас, позивајући се на есеј Симон де Бовоар, почиње са величањем филозофије и дела Маркиза де Сада за кога каже да је рођен у дворцу, умро у лудници и 27 година провео иза решетака. Као да је Србин па му судили у Хагу. Хапсили су га Луј XIV, револуционари и републиканци као и Наполеонов царистички режим, све са образложењем да је „скарадно чудовиште, аморални безбожник и патолошки и непоправљиви девијант“, малтене Србин.

Дакле, закључује колумниста, етикетирање Де Сада је као саопштење Министарства за културу и информисање Републике Србије о наводно саблажњивом цртежу Кењкавца са уништене поставке изложбе стрипова групе Момци.

Док је Маркиз писао и говорио о „изопаченим оргијама, инцесту, педофилији, зоофилији, убијању новорођенчади, трудница и свештеника, кувању девојчица у казану, силовању ћерки пред родитељима, вађењу органа; док је Исуса из Назарета називао олошем, лупежом и варалицом и препоручивао васколики разврат, насиље, смрт и деструкцију….“ ни у сну није могао претпоставити да ће му се у Београду штампати сабрана дела и да ће та едиција на Београдском сајму књига 2004. бити награђена као – најлепша књига. Срећом да није била у Градској вијећници и није осетила српску ватрену љубав према књизи, култури и, видеће се касније, према бебама.

Симон де Бовоар, као неко ко није живео у Србији под терором актуелне власти, није могла да разуме Де Сада као што га схвата и образлаже друг Кишјухас. Иако маркиз, Алфонс Франсоа де Сад, по Алексеју, није писао у рукавицама, него се „намерно служио инверзијом, трансгресијом, субверзијом, перверзијом, и трансцеденцијом како би устао у одбрану“… људских права, права на слободне изборе и слободу штампе, како се Сребреница више никад и нигде не би поновила.

Извор: Данас

  • Да слободни и културни прегаоци круга двојке и Центра за моралну обнову и деконтаминацију отровних националиста и неки Момци могу слободно да приређују изложбе стрипова са дечијим главама веома вешто и уметнички расцопаним тупом секиром;
  • Или обнаженог Христа на провокативној изложби у Новом де Саду;

  • Да уметник Паковић може да приказује православне свештенике у мантијама огрезлим у сребреничкој крви;

  • Да се јавно чита, рецитује, и излаже а слушатељство натера да наизуст научи углавном непостојећа имена седамдесет једног убијеног Тузлака старости од 18 до 25 година;

И каква је разлика, пита се колумниста, између онога што заступају он и Маркиз де Сад, и Старог и Новог завета у којима такође постоје мотиви убијања невине и непослушне деце. Или саопштења Министарства за културу и информисање Републике Србије поводом представа са крвавим мантијама, изложбе стрипова са располућеним дечијим главама и Мирдите, добар дан…

„А шта је друштвено опасније – цртеж бебе са секиром у глави, или дивљачко узимање правде у своје руке због излива национализма у мозак“? – пита се мислилац и тумач филозофије Маркиза де Сада при чему заборавља само један обавезан детаљ који је Де Сад предвидео још у 18. веку – да су руке које преузимају правду српске руке и, наравно, крваве до лаката. Ма каки до лаката – до рамена!

Свако је тиранин, кад му се дигне, писао је де Сад у XVIII веку, а понавља Маркиз де Нови Сад у XXI веку бранећи трансгресивне уметничке изложбе са децом, секиром располућених глава, позоришне представе где се гази српска застава а свештеници костимирају у крваве мантије, штитећи их од једне те исте милитантне, патријархалне и конзервативне идеологије смрти.

Златко Паковић изводи перформанс (Фото: Дојче веле)

И да нам живе, ускликује Ново Садиста Кишјухас, културњаци, уметници, режисери и глумци који се усуде да за народне паре пљуну по истом том народу кривом за садизам и ратне злочине какви се нигде у свету нису ни видели ни догодили.

Живео цртеж, доле национализам!

Смрт национализму, слобода цртежу и садизму!



Categories: Вести над вестима

Tags: , , ,

8 replies

  1. Стање ствари!?!, који вам је?, шта вам би да преносите бљувотине неких медиокритета *******, ******* и сл.?? Да ли сте и ви кренули стазом све за 100 до 500 евра????

    6
    13
  2. @ KELOVIC

    Јесте, платили нам Грухоњић и Кишјухас да објавимо критику из пера Д. Пакића. Коме су (Пакићу) исто платили Кишјухас и Грухоњић (тим редом).

    22
    1
  3. Разумем Пакићеву критику као покушај дизања гласа против низа бљувотина које се, неким чудом, и даље толеришу усред Србије (ваљда се сматра да је допуштање да се Србима несметано се.е по глави „демократски“ идеал, а нама се однекуд хоће да будемо већи католици од папе, да надбијемо у „демократичности“ и највеће назови-демократе), али сматрам да иронија овде промашује мету, тј. да је тон превише уљудан и недостатан одговор на ове хрпице смећа.

    П.С. Сад ми је баш посебно драг тај споменик Стефану Немањи, треба направити још три таква широм Србије и још бар један у Београду! и то, обавезно, руком уметника из Мајчице Русије. Кад видим коме је све трн у оку, наштанцовати их што више. Сад један Цару Лазару!

    42
    1
  4. Нешто не знамо да неко од босанских средњовековних владара, који су о себи јасно писали као о Србима, има споменик негде у Босни, па да Грухоњић, (а како се он заправо зове?) са пуним праведничким гневом пише шта о томе мисли! А може бити да су Срби криви и за спаљивање Александријске библиотеке? С обзиром на ерудицију и знање Грухоњића и Кишјухаса могло би и то бити! А иначе ме баш занима којим се то наукама ова двојица баве, никако да се огласе у својим областима и тамо се покажу! Боже, боже, маркиз де Сад?!

    17
  5. Наклон и поштовање врлом господину Пакићу! Испунио је обећање дато у претходном, једнако духовитом и искричавом тексту. Ја уистину не разликујем у овом писмену где завршава Пакић, а где почиње Антонић и обрнуто… Да сабахудин завршава у алексеју, алексеј у пакевићу, а пакевић у сабахудину да има свој свршетак, то је банално извесно и садо – мазо родноравноправно… Позивам поштоване @Љиљану и @Ведрану да и овде оставе једнако духовите коментаре, баш како су учиниле код претходног текста господина Пакића. Без цртежа, молићу…

    16
    1
  6. Дужан сам исправку – не треба да стоји пакевић, но паковић…

  7. Две мушке баба-девојке из „forever young“ и „cool“ војвођанске „метрополе“ једноставно морају неким смешним текстовима да шокирају јер иначе немају ни талента нити успеха са супротним полом, слично као они штребери из основне или средње које смо сви знали и који су на факсу постали фаце јер су се учланили у неку партију или спортски клуб, неки кренули да билдују:о), провинцијалке клинке почеле да их јуре пошто су „градски“ шмекери. Београдска верзија ово две мушке тетке су дебели панкери писац и онај несрећни Кесић, кога је природа стварно тешко упропастила. Тај и да крене да билдује плус неки стероиди, још увек би изгледао као Мица Трофртаљка, из млађих дана и без шминке, наравно. Нису вредни да их анализирају Антонић ни Пакић.

  8. Било како било, лек за овог болесника што нам показује средњи прст је једино мотка. Зна се каква. А и њу би требало умотати у чаршаф да је не би опоганили.

Оставите коментар