Књига о Слободану Пенезићу: Крцунови шамари начелнику и прва стрељања

Објављена књига о Слободану Пенезићу Крцуну „Гласност ћутања”. Приређивач књиге је директор Ужичког архива Жељко Марковић, 

Патријарх Герман и Слободан Пенезић Крцун (Фото: Ужички архив)

УЖИЦЕ – С пажњом чекана књига о Слободану Пенезићу Крцуну „Гласност ћутања” стигла је пред читаоце. Управо је изашла у издању Историјског архива Ужице, где се у Крцуновом личном фонду чувају документи (које је 2018. установи предао Срђа Пенезић) о овој контроверзној личности. Приређивач књиге је Жељко Марковић, директор Ужичког архива.

На њеним страницама су Крцунови аутобиографски записи, ратна писма, послератни говори, чланци, реферати из времена када је био високи функционер Титове власти, које је архиву уступио др Венцеслав Глишић. Штошта је Крцун бележио о својим чињењима много тога и прећутао.

Има ту детаља о оснивању ОЗН-е којом је руководио, помиње се ликвидација наоружаних одметничких група, ту је и поглавље „На челу српске ОЗН-е” (са четири Крцунова говора), али нема појединости о суровим обрачунима победника са пораженим у рату. Тек понегде може се наићи на Пенезићеве реченице о хапшењима, па и стрељањима неистомишљеника. Каквим у свом животопису описује ратно време Ужичке републике 1941.

„Мени је припадао задатак, као партизанском руководиоцу, да организујем чишћење пете колоне. Све дотадашње директиве биле су усмене, да треба ликвидирати најпознатије петоколонаше и шпијуне. Партизани су са свих страна доводили једног по једног. Довели су и среског начелника Алексића, кога су ухватили негде у Мокрој Гори, и једног његовог полицијског писара. Мој сусрет са Алексићем завршио се са неколико шамара. Нисам могао да верујем да ће тај велики противник комуниста овако лако пасти у руке. То ме је одмах преломило да не треба много размишљати и да треба стрељати… Почео сам водити истрагу. То и нису биле истраге већ политички дијалози и оптужбе. Онолико колико су мене у два-три маха саслушавали, једном баш поменути начелник и његов писар.”

Крцун се сећао да је Ужице, ослобођено од окупатора, почело да се организује: „Мени је изгледало да је рат свршен. Никада ми ни на крај памети није пало да се Немци могу повратити… Ја сам дању и ноћу седео у затвору. Отпочела су прва стрељања. Иза тога неколико дана дошао је Врховни штаб. Тада сам први пут видео и друга Тита, Кардеља, Ранковића”, бележи, додајући да је тада почео да ради по Ранковићевим директивама: „Виђали смо се сваки дан и седели до касно увече, саслушавајући разне непријатеље. Дан је био кратак за све оно што је требало урадити.”

Фото: Политика

И тако је Крцун млад одлучивао о туђим животима, све до пада Ужичке републике, крајем новембра 1941. Када је, како пише, пред Немцима последњи кренуо из града ка Златибору.

То су делови личног животописа Слободана Пенезића Крцуна (1918‒1964), којим почиње „Гласност ћутања”. Пише он o младости, студијама у Београду, ступању у Партију (која му је идеја водиља за све што је чинио). Има ту податак да је надимак Крцун добио пре рата по мршавом и дугокосом јунаку стрипа из часописа „Јеж”, док су његови саборци помињали да је „ходао тако да су му крцала колена”. Описује бомбардовање Београда 1941, повратак у Ужице, организовање партизанских чета и прве борбе против окупатора, стварање Ужичке републике. Потом и своj ратни пут, улогу политичког комесара, дознајемо и како је основана ОЗН-а коју је предводио:

„За начелника ОЗН-е за Србију одређен сам јула 1944. године. Одлука о томе саопштена ми је на Вису”, пише Крцун. С тог острва најпре је са сарадницима отишао у Бари, да би их одатле једним совјетским авионом пребацили у Топлицу. „На почетку нас је било свега седам-осам, међу којима и другови Светолик Лазаревић и Василије Чиле Ковачевић који су са мном дошли. Један од првих задатака на коме смо се одмах ангажовали састојао се у прикупљању података о окупаторским и квислиншким војним снагама.”

Радио је, наставља, на откривању непријатељских агената, испитивао сумњиве. „Негде смо можда и погрешили претераним испитивањем околности под којима су поједини другови долазили у наше јединице. Али то нису биле само грешке једне младе службе којој су били додељени осетљиви и деликатни послови већ претежно последица атмосфере која је у то време владала у Србији.”

Убрзо су из Топлице прешли у ослобођени Београд, да организују ОЗН-у: „Грађани су нам помагали у проналажењу петоколонаша, полицајаца, разних злочинаца и осталих издајника… Један од веома тешких задатака састојао се у ликвидацији наоружаних одметничких група. После оружаног разбијања квислиншких војних формација поједини њихови функционери и припадници, који су били упрљани злочинима, организовани у мање групе наставили су да врше и даље убиства, пљачке и разбојништва”, бележи Крцун, али без детаља како је сурови обрачун с њима изгледао.

Напомиње да је „служба уживала велику подршку народа”, те да је на све у њој утицао друг Марко (Александар Ранковић): „Њему у првом реду припада заслуга за организовање службе, изградњу и васпитање њених кадрова. Он је и својим личним примером и изванредним талентом државника и политичара пресудно утицао на стварање такве атмосфере у којој су људи, бранећи извојеване тековине, чинили чуда од јунаштва у правом смислу те речи.”

Пенезић је после ОЗН-е био и министар унутрашњих послова, потпредседник и председник српске владе.

„Крцун је остао бескомпромисан борац у остваривању идеала које је била поставила Комунистичка партија”, пише рецензент књиге проф. др Радојица Лазић. Приређивач Жељко Марковић у књизи напомиње: ”Незаустављив у политичком успону, описан као најконтроверзнија личност новије српске политичке историје, Крцун у себи сублимира и време у коме је обитавао. Сведок и судионик, немилосрдан и суптилан, одан отачаству и Брозу, сударио се са две стране своје личности које су и две стране српске повеснице.”

Бранко Пејовић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 10. 11. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Добро је кад изађе оваква књига. Поготово ако је редакција урадила свој посао.

    Тешко је и појмити такву посједнутост злом. Ја сам покушао читати Мајн Кампф од Хитлера, али сам одустао. Нисам имао желудац за то. А и досадна је књига.

    Ови идеолошки острашћеници су много погубнији од корумпираних ликова. Корумпирани чине зло онолико колико су плаћени, а ови не знају стати. Док их неко не заустави.

    Замислимо како би текла историја да је Лењин поживио. Или да је Троцки преузео власт…

    Стево Крајачић је рекао:“Мало смо вас побили.“
    Неки „наши“ су ово буквално схватили. И дали су све од себе да се повећа тај број.

    23
  2. Какви су само монструми владали над српским народом.

    Овај „бескомпромисни борац у остваривању идеала које је била поставила Комунистичка партија“ је одговоран за масовно стрељање идеолошких противника, то јест, српских родољуба и домаћина.

    Кад је одрадио прљаве послове, газде су га неутралисале јер је био недорастао да схвати у које се коло ухватио.

    Слично би се у једну реченицу могла сажети и биографија једног скорашњег Србина политичара. Тај је за рачун својих господара организовао и наредио извршење злочина од кога је гори само онај почињен у Радовањском Лугу. Одстрељен је као глинени голуб чим је засметао својом неспособношћу да схвати да je све време са непомјаником тикве садио.

    8
    1

Оставите коментар