Батрић Бабовић: Пети октобар – ламент над једном историјом

Да ли је пети октобар донио демократију? Је ли заиста било јединствене визије како даље са реформским процесима након Милошевићевог пораза?

Демонстрације испред Народне скупштине Србије, 5. 10. 2000. (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Пети октобар је један од најзначајнијих датума новије српско-црногорске историје. Ретроспективни поглед у данашње анализе овог догађаја, његов дух и политички живот везују за државу Србију. Не треба заборавити да је у то вријеме Црна Гора са Србијом творила Савезну Републику Југославију, да се савезни избори тада бојкотују од стране црногорске власти, да Социјалистичка народна партија улази у федералну предизборну коалицију са Социјалистичком партијом Србије и након петог октобра постаје власт са Демократском опозицијом Србије, да Демократска партија социјалиста креће у политички програм Либералног савеза и стаје на пут који води у независност, да се иста разилази са политиком Народне странке јер ова излази из Владе…

Са данашњег аспекта није прошло пуно времена од петог октобра 2000 године. Кад се у обзир узму други погледи и мишљења, политички, економски, социолошки, државотворни, социјални и генерацијски процеси добија се потпуно другачија слика о том датуму и његовом историјском значају. Не знам зашто ниједан црногорски дневни лист или недељник у свој подсјетник не ставља ову дводеценијску течну политичку лаву и не сагледава мисаоније, слојевитије и прецизније друштвене и политичке процесе, од тог тренутка па до датума кад овај текст настаје, али ми је у мислима стално присутно питање шта су народи држава чланица некадашње заједнице добили овим догађајем и да ли су се политичке слике и прилике промијениле од тог „преломног часа„ па све до стварања и функционисања садашњих политичких састава и њихових некомплијантних прекомпоновања у обје државе чланице.

Слободан Милошевић и Момир Булатовић (Фото: Емил Вас/Ројтерс)

Тешко је мислити уназад и гледати новинске ступце београдских недељника двадесет година касније како се баве последицама овог круцијалног историјског промотора демократских процеса, без покушаја да се интроспекцијом и аутоинспекцијом нађе разлог зашто је Србија изгубила дух петог октобра и да ли је улога Црне Горе занемарљива у заједничком и/или јединственом политичком подухвату са пуно мистерија, нејасноћа и мјешовитих последица. Нико не размишља зашто је комунизам био и остао јачи у Црној Гори него у Србији и зашто демократија у Црну Гору (њени микронски почеци и конструкција јесу на стакленим ногама) стиже двадесет година касније. Пети октобар има историју која се синтетисала прије његовог дејства на позорници. Процеси обично постану видљиви кад је све јасно. А да ли је пети октобар јасан у свом духу и садржају? Одговор на ово питање даће чињенице које ће писати хроничари времена пред нама.

Двадесет четврти септембар 2000. године родио је пети октобар истог љета. Од марта до јуна на СРЈ падале су бомбе. Седамдесет осам дана агоније породило је ново доба. У току рата поједини опозициони лидери у Србији били су издајници за тамошњу власт, а вршиоци власти патриоте и чувари друштвеног поретка. Црна Гора је имала господина Ђукановића у Врховном савјету одбране, полицију лојалну актуелној власти и војне формације лојалне Слободану Милошевићу. Губитници црногорских избора постали су власници Савезне владе и њених бенефита захваљујући бојкоту истих од црногорског режима. Изговор је био „претварање“ Црне Горе у неравноправну изборну јединицу под бројем 27 или 28. Не треба сметнути с ума да је у то вријеме, нешто прије поменутих догађаја Мило Ђукановић са својим ДПС-ом гласао за Слободана Милошевића и његов избор на мјесто предсједника СРЈ. Мада се брзо трансформисао у „западног демократу“ и поборника нових политичких курсева, Ђукановић се тешко одрицао Милошевића и јединственог комунистичког Истока. Ствари су текле мимо воље оба система па је хаос који је слиједио постајао замршенији и безизлазнији.

НАТО бомбардовање СР Југославијe 1999. године (Фото: Дарко Дозет)

Након бомбардовања СРЈ дошло је до Кумановског споразума, ступила је на снагу Резолуција СБ УН 1244 и стране трупе су дошле на тле Косова и Метохије. Света земља остала је без своје војске и полиције, Србија без народа и државне контроле у јужној покрајини, док је истовремено уведена међународна управа. Јужна покрајина престала је бити гласачки рудник владајућих социјалиста. У народу је кључао глас да се нешто мора мијењати. Окупљање истомишљеника и политичких ривала постало је неминовно. Процес нејединства, из дана у дан прерастао је у процесе повезивања и јединства. Након разговора у Србији, Вашингтону, Берлину и Будимпешти одлучено је да Србија мора сама у бој против бољшевизма и диктатуре. Помоћ из иностранства била је организациона, финансијска и логистичка. Помоћ нових „демократа„ из Црне Горе није била доступна. Иако је у вријеме бомбардовања помагао српску опозицију и медије, био домаћин и савјетник водећим опозиционарима у Подгорици, црногорски предсједник се одлучио на бојкот савезних избора и одрекао идеје демократска Црна Гора у демократској Југославији. Комуниста из Подгорице је показао своје право лице. Промијењена политичка длака крила је ћудљивог вука, чији је први и последњи циљ био опстанак на власти по сваку цијену. За Ђукановића, из данашње визуре, ДОС је био омча о врату и комплекс који је лимитирао његове властодржачке потенцијале. Одбио је да постане Брут и оперативац нове коалиционе каскаде у акцији против свог идеолога и политичког оца Слободана Милошевића. Разлози за то леже у његовој глави, прошлости, политичким рачуницама, разговорима са међународним представницима и бројним тајним архивима. Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница са ДОС-ом морали су без ДПС-а у рат за демократију. Игра је заправо тек почињала!

Почетак нове историје

Након вашингтонског састанка седам представника ДОС-а и америчког дипломате Ричарда Холбрука, замало се дошло на идеју да Драгослав Аврамовић, иначе учесник тог састанка буде кандидат ове коалиције за предсједничке изборе. Игра судбине је хтјела да то буде Војислав Коштуница. Плод овог избора изашао је у етар из главе Зорана Ђинђића. Добро упућени извори којима су доступни садржаји тих преговора кажу да је Коштуница имао два услова: да сам води кампању и да се нова коалиција обавеже на очување СРЈ. Оба услова су испоштована и ниједан споразум који би то потврдио није био потписан. Пракса је била важнија од теорије и садржај од пуке дипломатске форме. Све у свему, композиција од 18 странака, без СПО и Вука Драшковића, кренула је у поход на демократију. Циљ је био само један: оборити диктатуру и демократизовати Србију и СРЈ. Замисао вриједна поштовања и дивљења. Колико се успјело у тој замисли? Да ли је пети октобар донио демократију? Је ли заиста било јединствене визије како даље са реформским процесима након Милошевићевог пораза?

Конвенција ДОС-а (Фото: Време)

Сагледавања политичких догађаја након петог октобра указују да политички правац водећих људи ДОС-а није битисао у духу апсолутне синергије. Војислав Коштуница се залагао за легализам и институционално дјеловање, спорије реформе и клаузулу да Србија није земља побијеђених и поражених, док је Зоран Ђинђић био заговорник оперативних акција којима би се демонтирао постојећи политички систем и лустрирале тајне полицијске и војне службе.

Слободан Милошевић је на Видовдан 2001. године завршио у Хашком трибуналу, на Косову и Метохији се иза кулиса заједнице народа, увелико и сигурно, градила нова алабанска држава… Премијер Србије је у јавност износио пројекције и акционе планове како све то преточити у праксу да се зауставе сецесионистичке тенденције и како ојачати позицију Србије и СРЈ у међународним круговима. СНП Црне Горе се „трансформисала“ након Милошевићевог пада, постала је носилац власти на савезном нивоу и водећи опозициони субјект у Црној Гори. Све је ово служило као параван Ђукановићу да на бројне начине ради на осамостаљивању политичког система и издвајања суверенитета из видокруга СРЈ. Крхка власт у Србији, са јаким радикалским и социјалистичким потенцијалом у опозицији није адекватно одговорила на ове тенденције званичне Подгорице. Уз посредовање међународне заједнице, марта 2002. године потписан је Београдски споразум. Преуређена државна заједница имала је минимум заједничких функција. Ђинђић и Коштуница су водили рат за трансформацију система у Србији и СРЈ и како остварити приступне путеве да се овај циљ реализује без великих друштвених потреса. За то вријеме, режим у Подгорици на све постојеће начине је дезинтегрисао заједничку државу. Убрзо се све промијенило. Прва жртва демократије након усвајања Уставне Повеље СЦГ пала је у Немањиној 10. Кобног 12. марта 2003. године убијен је Зоран Ђинђић. Точак политичке збиље почео је да се наопако окреће.

Србија и Црна Гора

Државна заједница је постојала до 2006. године кад је расписан референдум о државно-правном статусу Црне Горе. Никад нису одржани непосредни избори за њен парламент, амандмански су пресликани мандати из парламената држава чланица и успостављена је нова политичка већина. Београд је умјесто главног града постао административни центар државне заједнице, а Суд СЦГ никад није почео са радом. У 2005. години се видјело да брод заједнице која је трансформисана уз помоћ ЕУ почиње да тоне. Унутар ДОС-а су бујали сукоби и прекомпоновања политичких ставова, борбе за мјесто предсједника и премијера Србије које су се прелиле у збиљу и након смрти хиперинтелигентног премијера Србије.

Уставна повеља Државне заједнице Србије и Црне Горе (Фото: Купиндо)

Дубина комунизма и његов бетонирани систем били су ломача крхке демократије у Србији. Врх леденог бријега деценијског система је благо пољуљан, а дубине окошталих комунистичких конструкција остале су нетакнуте. Реформе нису ишле замишљеном динамиком пројектованом октобра 2000. године. Раскорак између теорије и праксе постајао је видљивији. Свако је постао форматнији лидер од почетног статуса који је нудио ДОС. Глад политичке славе и жеђ државотворне кратковидости красили су црногорског предсједника и већину конституената владајуће српске коалиције. Војислав Коштуница је након Зорана Ђинђића остао усамљеник политичке мисли и нијеми продуцент далекосежне политичке визије. Борац за ринг србијанског политичког терена блиједио је на усахлој позорници без категоризованог спаринг партнера. Показало се да је политичка супротстављеност постала једина политичка потреба. Снајпер је прекинуо конац нове историје, а Коштуници је фалио авангардни и надсистемски мотор за долазеће реформске акције и процесе. Коначно се схватило се да једна ласта не чини пролеће – макар и оно у Србији и Црној Гори. Србија је опет постала велика тајна, а Црна Гора је кренула путем којим је окренула леђа петом октобру.

Шта би било – кад би било

Након двадесет година поставља се питање шта би било да је Ђинђић остао жив? Многи вјерују да би Црна Гора остала у државној заједници са Србијом, да би Косово и Метохија избјегли изградњу државног система на територији покрајине под патронатом међународне заједнице, суспендовање Резолуције 1244 и потписивање Бриселског споразума. Два последња интервјуа показују аутентичност идеје за разрешење косовско-метохијског чвора и препознавање данас видљиве дводеценијске реалности у светој српској земљи. На страну се стављају анализе унутрашњих процеса на србијанској политичкој сцени, велики број вд. предсједника Србије, борбе око доминантног концепта у ДОС-у између Коштунице и Ђинђића и разрешење односа око федералног уређења, али једно је сигурно: Коштуница и Ђинђић са једне и Ђукановић са друге стране креатори су периода дводеценијског ламента петог октобра и генератори свих политичких производа произашлих из духовне капсуле овог историјског датума. Многи вјерују да би Србија дисала лакше и живјела боље да је Ђинђић надживио усуд идеолошког демонтирања вишедеценијског мрака, и да је у праксу германском силином и прецизношћу спровео валидну системску лустрацију.

Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић

Погинуо је у брзини и заносу, са орловским визијама и лављом храбрости, на заплету косовског питања слиједећи путању политичког ривала Слободана Милошевића. Војислав Коштуница је елиминисан из политичког живота као заговорник идеја Зорана Ђинђића, али на правнички и конзервативнији начин. Не први пут у историји Србије неистомишљеници су постајали таоци и жртве сопствених визија, не слутећи да из супротних углова дијеле јединствена друштвена и политичка гледишта. Све ове разлике и политички приступи нагомиланим проблемима, говоре да у Србији и данас живе социјалисти, радикали, демократе, напредњаци, милошевићевци, шешељевци, ђинђићевци… Србија још није помирена од партизана и четника, љотићеваца, недићеваца, михаиловићеваца, Карађорђевића, Обреновића, демократа, либерала, напредњака… Памте се милионски гласови Војислава Шешеља, Вука Драшковића, Мирољуба Лабуса и Војислава Коштунице. Не памте се њихове међусобне супротстављености, бројеви изашлих бирача и цензусне баријере. Данас споменути лидери не постоје на политичком хоризонту Србије. Памти их само парламентарна српска историографија у појединостима, а народ их памти по крупним догађајима и помало прашњавим сјећањима. Лидер ДОС-а имао је 2000. године повјерење код 86 % грађана СРЈ. Данас у Црној Гори, Војислава Коштуницу поштује преко 80% људи који су према последњим анкетама опредијељени за независност и референдумски пут из 2006. године. Није прецизно процијењено колико од њих је тог маја 2006. године гласало за очување заједничке државе. Микронска садржина мегапројеката и мегапроцеса у лику појединца обично показује карактер и важности неке политичке операције. Понекад и сурову промјењивост ранијих судбинских одлука за државу и народ са значајем лика и дјела извођача операције за историјске истраживаче и јавно мнење.

Револуционарни пети октобар појео је своју дјецу. Најбољи студенти једне класе медицине у петој деценији живота завршавају специјалистичке студије, возе аутомобиле страних фармацеутских компанија… Сви су тог октобра били за ДОС, Коштуницу и Ђинђића. За њих пети октобар још траје. Дим из Савезне Скупштине још лебди у сјећањима и причама из студентских клупа. Десетке су остале ван орбите тражених промјена и срушених идеала. Циљ у који су милиони вјеровали није испуњен.

Багер испред Народне скупштине Србије (Фото: АФП)

Војислав Коштуница чува писма лидера ДОС-А о другом изборном кругу и завјетно ћути о петом октобру. Зоран Ђинђић се памти по ријечима из два последња интервјуа која су пророчанство данашњих дана. Њихове идеје данас троше они који су петог октобра били далеко од њих.

Носиоци политичке моћи имају апсолутну власт и непостојећу опозицију. Преамбула Устава може постати мета за одстрел или циљно ткиво државотворности, одбране суверенитета и историјског савеза са прошлошћу и будућношћу. Нуклеус демократске свијести данас је непостојећа категорија, након дванаестогодишње доминације политичким хоризонтом Србије.

Државници су данас или у рају, или ван домашаја јавности. У Црној Гори тек треба да се искристалишу и профилишу, да не би поновили грешке београдског сивог октобра.

Батрић Бабовић

Они који су завршили елитне београдске факултете са максималним оцјенама одливају се према Европи и свијету, док они који су остали у Србији и Црној Гори, имају за господаре противнике демократије и лустрације.

Петог октобра сви они били су на истој политичкој страни, и данас утичу на наше судбине. Јаче и снажније него икад, и без скрупула јер им не припада дух петог октобра.

Њихов макијавелизам постаје оквир у који уграђују домете нашег живљења. Ову свакодневницу прекине телефонски жамор из Београда шта би било да је Зоран жив, да су он и Војислав усмјерили енергије у једну тачку… Већина у Србији данас каже да су Слободан Милошевић и два лидера ДОС-а иста страница косовско-метохијске драме. Одговор изостаје јер уста занијеме. Можда је тако и најбоље.

Ћутање је злато!

Опрема: Стање ствари

(Митрополија црногорско-приморска, 3. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

Оставите коментар