Протојереј Андреј Ткачов: „Нико“ или „неко“

Треба да раширимо своје срце и да примимо у њега потребе многих људи. Треба да постанемо брат и сестра за десетине браће и сестара који стоје поред нас, и за хиљаду браће и сестара које не видимо

Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)

„Заједничко“ и „појединачно“, „идеално“ и „реално“ су противречности само у области апстрактног мишљења. Стварни живот може да брише противречности и да претапа сложену разноврсност у подједнако сложено јединство. „Ко сам ја у Цркви? Нико или неко?“ Покушаћемо да поразговарамо о томе

Војска није јака само због најновије технике и мудрих стратега. Најјача и најпотребнија карика у војсци је редов, обичан војник од чије храбрости и ратничког умећа зависи борбена способност војске. Он може изгледати безлично, као један од многих, чији гроб се после крвавих битака управо тако и назива – гроб незнаног јунака. Али он није безличан. Он је личност и њу неће заклонити ни обичне еполете, ни стандардна униформа.

Разговор о војсци нам је потребан да бисмо ухватили залет. С ове теме се најлакше прелази на разговор о Цркви. Почевши од апостола Павла који је позивао хришћане на духовну битку и који је облике духовног оружја поредио с оружјем римских војника и Климента Римског који је Цркву поредио са складним и дисциплинованим војничким поретком, па све до данас – згодно је о Цркви говорити као о војсци. Наравно, она није само војска. Она је и Женикова Невеста, и Лоза из светог Корена, и Тело Христово и паства словесних оваца. Али она је и војска. И као што је војска јака захваљујући редовима, тако је и Црква јака захваљујући парохијанима. Њих има много и човек не може све лично да познаје. Дужни смо да знамо само прве у народу Божјем, дужни смо да знамо имена и лица својих поглавара. Али Бог, Који броји звезде; све их назива по именима њиховим (Пс. 146, 4), несумњиво зна лице и име сваког од безбројних парохијана Своје Цркве.

Свештеник ниje нико без народа. То је генерал без војске, генерал чији лампаси, ордење и звезде на еполетама изгледају као подсмех, кад нема ко да извршава његове налоге. Свештеник није монах, није отшелник и ако никога не води за собом, ако никога ничему не учи, ако не предводи молитве окупљених хришћана, он је немоћан и бескорисан. Чак ни литургију не може да служи сам, без богомолника. То је онај који сам у пољу није војник.

Међутим, ни парохијани без свештеника нису нико. То су људи који личе на оне које је Христос жалио као расејане, као овце без пастира. Нема ко да крштава и миропомазује новорођенчад, нема ко да пружи попутбину људима на умору, нема ко да благосиља оне који улазе у брак, нема ко да се заступа пред Богом и да приноси Бескрвну Жртву. Свештеник и парохијани обавезно треба да се сретну како би постали оно што јесу и како би у овом проналажењу себе пронашли животни смисао и Христову силу.

Човек није у стању да оцени свој допринос општој ствари. Скоро увек се испоставља да је огледало у којем се човек огледа криво. Час види себе као великана који је у стању да учини гигантске кораке и моћне поступке, час се сам себи чини као бува и склон је томе да сматра да су сви његови поступци као бувљи. И једно и друго је погрешно. И нећемо сами себе оцењивати на последњем испиту. Несумњива истина јесте то да без малог не постоји велико и премда „једна пахуља још не чини снег“, свака пахуља понаособ је неопходан потез сликара на платну које приказује зимски пејзаж.

Какве су наше молитве? Ништа ватрено, ништа чудотворно. Али ако се ове капи сакупе у прегршт, човек више неће умрети од жеђи. Ако долазиш у храм „због себе“, због својих потреба и са својим мислима, ризикујеш да не добијеш ништа и да ништа ни са ким не поделиш. Али ако долазиш у храм као на заједничку ствар, молећи се за болесне, путнике, паћенике, страдалнике, за власт и војску, смело можеш рачунати на то да ће се и други тебе сетити у својим молитвама и да ћеш бити помилован због туђе љубави. Свештеник који свакодневно слуша људске жалбе и молбе може и треба да их износи пред парохијане. „Данас вас, – свештеник може да каже, – молим да се помолите за Петра, мужа једне наше парохијанке који је тешко болестан и треба да се оперише.“ За будаласту децу која хоће да побегну од куће, за успешно запослење, за порођај који је почео и за стотине сличних потреба људи могу сазнати од свештеника како би се на богослужењу молили с њим за људе којима је потребна помоћ. „Мишица Господња није ослабила и Његова рука се није скратила, већ спасава,“ – тако су говорили пророци. Умољен једногласним молбама многих људи Господ и данас може да чини оно што је чинио у старе дане. У једном од великих прокимена изговарамо речи псалма: „Ти јеси Бог, творјај чудеса,“ („Ти си Бог Који чини чуда“), а затим кажемо: „Сказал јеси в људјех силу Твоју“ („Показао си силу Своју на људима“). Једини Чудотворац и данас може у нама, људима да каже, односно да испољи Своју силу, само ако се многе капи слију у потоке и ако се многи потоци слију у реке молитвених молби.

Света литургија у манастиру Светог Бориса и Глеба пред почетак литије (Фото: Василиј Нестеренко/Православие.ру)

Не желим да умањим значај личне, тајне и појединачне молитве човека. Не сме се понижавати овај лични разговор чија је сласт многима позната. Али мислим да начин живота наших парохијана по нечему подсећа на устав отшелника. Шест дана недељно ови људи су живели далеко једни од других са својим питањима, болестима, вапајима и уздасима. Ко је шта јео, ко је колико спавао, ко се како молио – било је њихова и Божја тајна. Недељом су се окупљали у цркви како би се заједно помолили, причестили, затим поделили трпезу и заједнички разговор, па отишли на место своје осамљености. Тако и се ми шест дана копрцамо, врзмамо се, мучимо се, грешимо, нервирамо се. Онда допузимо на исповест, кајемо се, причешћујемо се и опет се размилимо до следеће недеље или празника. Режим наших одлазака у цркву формално личи на отшелнички. Само што је нама, који живимо у свету, то врло мало. Ми не смемо да живимо за себе, собом и у себи, окупљајући се само једном недељно. Треба да учимо да живимо за друге, с другима и ради других, и да чак и у заједничким молитвама пажљиво ослушкујемо туђе потребе и да се заступамо пред Богом за друге.

У поље пажње људи који се причешћују из истог Путира треба да доспевају и овоземаљске потребе других. Као што наше засебне молитве углавном представљају слаби шапат, а кад су сакупљене претварају се у дивну и пунозвучну Херувимску, тако су и наше копејке убачене у ковчежић, саме по себи мале и оскудне, али кад се сакупе могу бити довољне за многа добра дела. Свештеник понаособ или појединачни парохијанин ближњем могу да помогну врло ограничено. Снаге и могућности се устостручују кад се људи окупе ради заједничког доброг дела. Свака парохија може да помогне у лековима, или да новчано помогне школовање деце или за покривање комуналних дугова за некога од парохијана у случају велике потребе.

У суштини, свештеник парохију треба да претвори у породицу, у органско јединство људи који се моле једни за друге и учествују у међусобним потребама. „Коме треба помоћ?“, „За кога да се помолим?“ – треба да буду стална питања која се чују у храму међу парохијанима. И верујте, живот нам неће дати да проживимо ниједну недељу без конкретног одговора на ово питање.

Свако од нас сам долази у храм, у различито време, после различитих животних догађаја. Неко због прочитане књиге, неко због душевног бола, неко по савету друга, некога мама доведе за руку. Испочетка је црквени живот за нас „лична ствар“, мала тајна, нешто врло интимно што се не може поделити са сваким. Међутим, то је црквени живот у његовом тајном дубоко унутрашњем стању. Он је у зачетку. Већ постоји, али још не дише својим плућима. Так кад парохија постане породица, свештеник отац, а недељна литургија главни догађај у недељи, моћи ћемо да говоримо о својој уцрквљености као о рођеном детету.

Треба да раширимо своје срце и да примимо у њега потребе многих људи. Треба да постанемо брат и сестра за десетине браће и сестара који стоје поред нас, и за хиљаду браће и сестара које не видимо, али који захваљујући Цркви чине једну породицу. Предстоји нам да заслужимо и добијемо узвишено име – парохијанин. Оно није тако једноставно и неважно. Оно је подједнако славно као звање редова гарде за јаког сељака који је прошао цео рат и који звецка туцетом медаља док хода.

Са руског посрбила: Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 29. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар