Бећир Вуковић: Није препоручљиво да се ико игра са српским народом у Црној Гори

Мило је пао, али није пало још, и још ко зна шта. Као тапете, морају се – одлијепити – и све Милове сјенке

Мило Ђукановић (Фото: АП фото/Ристо Божовић)

Космополитској Ури, и „Вијестима“, није сметало што је опозиција имала састанак у Острогу. Вјерујемо, мјесто састанка неће коментарисати ни дежурна пискарала. Док нађу оловку, вијест ће прохујати са вихором…

Да ли је добра вијест да „Вијести“ нешто не нападају. Наравно, није. Али, треба читати друкчије него што пише. Треба читати баш оно што није написано. Таквих мјеста биће и у овом запису…

Пошто смо црне среће, оно што се морало догодити, још се није догодило.

Можда, Црној Гори, држави, и не треба влада. Имали смо једну тридесет година, па шта. У међувремену, падобран се није отворио, што у преводу на српски језик значи – још немамо владу. Што ће и рећи да Прва фамилија више нема легалних послова. Да ли ће Друга фамилија легализовати своје послове, е, то ћемо тек видјети. „Вијести“ не кажу да неће. Можда, и неће.

Ако смо Мила рушили само ради цркве, онда (сада), повуцимо Закон, и вратимо у рикверц Милову крнтију. Тако налаже Закон логике.

Добро смо запамтили изјаву извјесног свештеника: повуците закон, и неће бити литија. Иако је била зима, и поледице, али, та му се није – омакла…!

Молебан у Цетињском манастиру, 23. 1. 2020. (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша)

Мило је пао, али није пало још, и још ко зна шта. Као тапете, морају се – одлијепити – и све Милове сјенке. Мило није имао мало сјенки. Кроз помрчину Карадага, назире се да још неко спашава своју гузичетину.

Још није јасно ко се све спашава и извлачи из Милове олупине. Лично, не дозвољавам да будем повучен немилом силом инерције, и тешком муком стечену репутацију, тек тако, као кесу избацим кроз прозор воза при пуној брзини.

Још неко чека да из Милове олупине извуче гузичетину, и унесе је у омаре…

Ионако, одавна сумњам да је једна ‘личност’ врло кварна, и да призире од нечега. Чега ли се боји, само Бог зна…! У овом пасусу ниједна ријеч није сувишна. Нити су плод нервозе. Прије бих рекао да сам уранио са крупним ријечима, а оне само доносе штету. Мудрији и вичнији, крупне ријечи резервишу за погребе. Да не дужим – ђе ја стадох, ти продужи…

Не бих волио, разумије се, да ова прича изађе између тајних корица, и отплови низ стварност која може бити, ако ништа друго, а оно мало, немила. Има прича које се не могу испричати. Знате ону народну причу: имала и немала срећу, имала и немала ђецу, имала и немала чоека, и никад краја…

Мурал са тробојком у подгоричком насељу Златица (Фото: Фејсбук)

Неко је хтио да затвори српско питање у Црној Гори. Онда је српско питање прешло, замакло преко границе, обиграло цијели свијет, и тај Милов саучесник, народски речено – зајебао се. По прилици, и још ће више.

Грудва се тек закотрљала, далеко је још до – долине. Ако је далеко до долине, колико је далеко до мурава…

Чији су представници они који уцјењују српске политичке прваке. Ако уцјењују, онда нијесу представници народа, него представници нечег другог, и некога другога. Боље да народ опет не крене у ишћеривање сјенки из шуме, и, како се каже, свих сивих еминенција. У сваком случају, народ није гласао за уцјењиваче, нити ће пристати на уцјену. Не можете освојити слободу а да не знате куд је одлепршала…

Из приложеног (мисли се на изборе), није препоручљиво да се ико игра са српским народом у Црној Гори. Српски народ је срушио диктатора, па сад, вође тог народа, забога, нису – симпатични јавности. Којој јавности. Па чим су срушили диктатора, ваљда су симпатични јавности коју су предводили. Таквој лажи истекао је рок 30. августа.

Андрија Мандић, Небојша Медојевић и Милан Кнежевић на конференцији за медије, 4. 9. 2020. (Фото: Борис Пејовић/Вијести)

Срби у Црној Гори, увијек су свима праштали и попуштали, не би ли их привољели слободи. Свједоци смо да нису наилазили на разумијевање. О српским првацима да и не говоримо. Ако ништа друго, подршку нису добили ни са оне обавезне адресе. Одакле толика жуч. Ви ћете, надам се, разумјети шта је писац хтео да каже…

Дозволите, да се мало нашалимо. Још на једном почетку бијаше нестраначка личност. Како, и зашто, извјесне нестраначке личности, намах, постану антистраначке сјенке, још нико није нашао одговор. Али, једна таква личност још ми је у живом сјећању. Као да је јуче минуо ладом, туда, испод стрехе једине Српске странке. И још туде, около, шеншира.

Још је у политичком рандесу…

Наслов и опрема: Стање ствари

(ИН4С, 23. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар