РТС: Хрватска књига о Јасеновцу у српским библиотекама – о чијем трошку?

У низу реакција на дебату о томе да ли је требало да Министарство културе Србије откупи Голдштајнову књигу група од 105 потписника покренула је петицију против порицања геноцида над српским народом

Јасеновац (Извор: ФБ група „Не дамо светиње!“)

Сме ли се доводити у питање број страдалих у логору Јасеновац? И на који се број позвати? Та полемика отворена је ових дана и то поводом редовног годишњег откупа књига и дебате о књизи „Јасеновац“ Иве Голдштајна, која одлуком Министарства културе Србије није откупљена за библиотеке. Подстакнути дискусијом која се о том питању повела, део српских историчара, академика и интелектуалаца тражи да се и порицање геноцида у НДХ у Србији кажњава као кривично дело.

Уз једну специфичност: три књиге које су ове године биле упитне – све су из области историографије.

„Јасеновац“ Иве Голдштајна, „Етничко чишћење: генеза концепта“ Владимира Петровића и „Митови српске историје“ Дејана Ристића. Те књиге су, како се наводи, биле на прелиминарном списку, али не и на коначном. Зашто?

„Зато што је Комисија на крају предложила други списак књига као коначан, након консултација које смо имали“, каже министар културе Владан Вукосављевић.

Појашњава да је процедура јасна и да, пошто Комисија начини прелиминарни списак, пошаље га библиотекама како би се видело какво је њихово интересовање мимо обавезног откупа. После тога представници Комисије и Министарства „утврде нијансе“ и тако се формира коначан списак. А он се, ове године, од прелиминарног разликује за та три наслова.

Историчар Предраг Марковић, члан Комисије, каже да је у ствари веома мали број библиотека показао интересовање за тим књигама, конкретно – за Голдштајнову и Петровићеву, те да се у јавности непотребно подигла бука око нечег што је била препорука.

Није пракса да се појединачно појашњава зашто неки наслови јесу или нису за препоруку, каже министар културе, али подвлачи да је кључни критеријум да књига буде усклађена са општим интересом у култури.

„Министарство својим потписом на предлог Комисије заправо у име државе скреће пажњу библиотекама да су неки наслови врло важни за културну политику, за боље разумевање неких појава и феномена, за опште образовање и слично. Према томе, ове три књиге, по оцени Комисије са којом сам се ја сложио, једноставно нису у неким елементима испуниле услов да држава својим печатом и потписом баш те књиге препоручи библиотекама“, каже Вукосављевић.

Фото: Књижаре Вулкан

То што се његова књига није нашла на коначној листи најтеже је прихватио историчар Иво Голдштајн, који одлуку сматра нетранспарентном и тражи одговоре на питања зашто његова књига није откупљена.

„Мени је питање по чему сам ја неподобан, по чему моја књига није откупљена и зашто се инсинуира да су моје тезе чудне и да сам ја ревизионист“, каже Голдштајн.

Голдштајнова студија о Јасеновцу прошле године је представљена у Београду. Део присутних на промоцији која је одржана у Центру за културну деконтаминацију сада је стао уз аутора. И док Голдштајн одлуку Комисије и Министарства културе не би назвао цензуром, они који се залажу да се и „Јасеновац“ откупи износе оштрије ставове: кажу да је књига ликвидирана са списка и да је то цензура. Министар те наводе одбацује.

„Врло је битно, и то наглашавам пошто је било неких бесмислених и детињастих порука о цензури, јер наш свет је склон да користи термине којима не зна значење: библиотеке могу да од својих средстава набаве примерке и понуде својим читаоцима; према томе књиге су у продаји и све је то де леге артис у складу са законом урађено“, наводи министар.

Шта (не) пише у Голдштајновој књизи?

У чему је грех Голдштајнове књиге, када сам аутор каже да ју је писао не само као историчар него и као потомак страдалих у логорима НДХ. Шта онда у њој пише, због чега не може да носи печат државне препоруке? И да ли је кључни разлог питање о коначном броју жртава које још није добило одговор?

Голдштајн наводи да последњих 20 година у Јасеновцу, односно у Јавној установи Спомен-подручја Јасеновац, једна стручна екипа ради ревизију података и да су у овом тренутку дошли до броја од 83.145 жртава именом и презименом.

Тај број није коначан, а Голдштајн износи процену: „Можемо рачунати око 10 или 15 до 20 одсто више, значи око 83 или 85 до стотину тисућа страдалих.“

Није проблем број познатих имена, него управо закључак о непознатим и укупним жртвама, кажу у Министарству културе.

„У Голдштајновој књизи се појављује његова процена од 80 до 100 хиљада и ми смо стали на становиште да када књига буде доживела озбиљније рецензије од стране српских научника који се баве темом геноцида над Србима или од стране међународних научника, да ће књига бити узета у разматрање. Голдштајн тврди да, без обзира на списак са именом и презименом жртава, у Јасеновцу је било око 100.000. Мораће да се озбиљније потруди да докаже те своје тврдње уколико жели да ова држава, понављам, својим печатом ту књигу купи и да српским библиотекама. Али, опет понављам оне то могу и саме ако процене да читалачка публика има интересовања за такву врсту лектире“, каже Вукосављевић.

Владан Вукосављевић (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)

Поставља и друго питање, које, каже, није пресудно за одлуку, али илуструје околности. А то је: колико је књига српских аутора у излозима хрватских књижара или у библиотекама, колико их је откупило Министарство културе Хрватске, као и колико је примерака Голдштајнове књиге откупљено у Хрватској. Иако се за њих нису везивали у одлучивању, ти подаци илуструју једну осетљиву тему, јер је, како каже Вукосављевић, „питање Јасеновца и геноцида над српским народом у НДХ једно од кључних емотивних и историјских и психолошких питања“, те се књигама које третирају ту тему мора приступати са великом пажњом.

И по најнижој процени, опет међу најстрашнијим логорима

Да ли је време да тема која узнемирава јавност деценијама и која исто толико није добила јасан одговор коначно буде препуштена историчарима? И могу ли они донети одлуку без утицаја средине из које долазе?

Историчар Предраг Марковић сматра да је Јасеновац и по најнижој процени један од највећих логора у Европи, а по методама – најстрашнији.

„Чак је гори од Аушвица! Јасеновац је толико страшан, он је и са најмањом бројком већи од Бухенвалда, од Дахауа, од Маутхаузена… Једино су Аушвиц, Треблинка и Собибор већи. Чак и ако тај број није велик, он је страшан по методологији, страхота није у броју него у намери, ако је број мањи, није то због доброте усташа, него зато што су усташе дивљи људи, нису они организовани Немци, усташе су имале намеру да побију све Србе у НДХ и нису успели, а ја кажем – хвала Богу“, појашњава Марковић.

Голдштајн наводи како он „нема два дискурса“ и да исто говори и у Београду и у Загребу.

„Мени је ружно да се једна тема грозна своди на то колико је жртава било. И 75 година од нестанка логора, ви ћете поставити питање – реци ми колико мислиш да је било жртава и ја ћу ти рећи ко си ти, политички“, каже Голдштајн.

На податак о 700.000 страдалих позива се и израелски историчар Гидеон Грајф, који тврди да је Јасеновац био гори од Аушвица и који је иначе био директор изложбе „Логор смрти Јасеновац – право на незаборав“ коју је Србија организовала у Уједињеним нацијама у јануару 2018. поводом Међународног дана Холокауста.

Голдштајн каже да Грајф за ту своју тезу нема аргументе и тврди како је бројка од 700.000 ушла у јавни простор после 1945. и „како често бива у социјализму – кад је ушла таква бројка она је постала сакросанктна и није се смјела доводити у питање јер би то стварало некакву грижу савјести и нелагоду“.

„Реч је о великој рак рани наше укупне историје и културе сећања, свих ових седам деценија баратало се да је Јасеновац прогутао стотине хиљада српских, јеврејских и ромских жртава. Највише српских. Постоје максимизирања, али постоје и минимизирања попут оног које се 90-их појавило у књизи Фрање Туђмана ‘Беспућа повијесне збиљности’ где он говори да је у Јасеновцу највише 60 хиљада жртава. Тако да је тај опсег од Туђманових 60 хиљада, што је проглашено као једна историјска јерес и ревизионизам најгоре врсте, па до 700.000 који се појавио у првим годинама после рата и ту се креће тај трагични распон“, наводи Вукосављевић.

Ако права истина није утврђена одмах по завршетку рата и када су сведоци још били живи, колико је тешко тај посао обавити готово осам деценија касније и након последњих ратова?

Голдштајн сматра да се мора „скинути прича о броју“ јер је „високо политизирана“ и да јасеновачке жртве заслужују мир, а не „манипулацију каква се данас проводи интензивно на свим странама“.

Министар културе Србије подвлачи да је Јасеновац једно од најтрагичнијих питања у историји српског народа и да је жалосно што ни седам деценија касније нису извршена потпуно поуздана научна истраживања о тачном броју жртава именом И презименом.

„Мада је то и немогуће, с обзиром да су читава села и области спаљивани и црквене књиге уништаване и ми не можемо доћи до сваког имена и презимена, али се може доћи до резултата који су приближнији истини“, каже министар.

У вези са књигом о Јасеновцу, историчар и члан Комисије Предраг Марковић указује на још један проблем – недостатак одговарајуће литературе у Србији.

„Оно што је направио Голдштајн то није нека нова књига то је синтеза постојећих сазнања, а нажалост – код нас се не праве, а ја бих волео да видим такву књигу код нас, у српској историографији“, каже Марковић и појашњава: „Потребно је да за велике теме имамо одговор академске заједнице, који немамо, а ми не можемо да критикујемо Голдштајна а да нисмо ниједну такву модерну синтезу направили којом би могли да, ако се не слажемо с тим, да изађемо са неким новим ставовима.“

Протест против порицања геноцида над српским народом

Ако је изостао такав одговор историчара, није изостала полемика не само историчара него и јавности. Последња у низу реакција на дебату о томе да ли је требало да Министарство културе Србије откупи Голдштајнову књигу: група академика међу којима су Матија Бећковић и Василије Крестић, историчара међу којима је Милош Ковић, затим редитељ Емир Кустурица, неки књижевници (око стотину потписника), покренула је петицију против порицања геноцида над српским народом.

Извор: Стање ствари

Позвали су и етичке комисије Филозофског факултета и Универзитета у Београду да се изјасне о ставовима историчара и професора Дубравке Стојановић и Николе Самарџића о Благоју Јововићу, НДХ, Јасеновцу и Олуји.

Август је месец у којем је пре готово осам деценија настао један од најмонструознијих логора на свету.

Август је месец оптерећен годишњицом и сећањем на догађаје из последњег рата и на годину коју је отац Иве Голдштајна Славко описао као „годину која се враћа“.

Две хиљаде двадесета је година у којој се јавност у Србији враћа питањима из Другог светског рата, али и даље без заједничког става о највећој колективној трагедији у историји овог народа.

Опрема: Стање ствари

(РТС, 22. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

3 replies

  1. Зашто би српски порески обвезници (тј. Министарство у њихово име и њиховим парама) откупљивали хрватску књигу? Било коју. Ко год је за њу заинтересован, нека је слободно купи, и ради с њом шта год хоће,
    Биће да није у питању ова књига и ова тема. Каква год да је. Неко од ових „случајних“ Срба радо би, користећи туђе паре, откупио и Туђмана, не би ли показао да је „изнад“ Србије, Срба, „србијанаца“ и „србијанства“. Зато би било боље да министарство тим „случајнима“, који се овде налазе по грешци, купи авионске карте (не повратне).

    6
    1
  2. Да ли су загребачком новогебелсу, Јеврејину Иви Голдштајну познати извесни новогебелсовци и негатори геноцида над Јеврејима у Другом светском рату и да ли су му позната њихова „научна открића“, јер кобајаги јеврејске жртве нису биле веће од 200.000 до 300.000 хиљада? (Види: Austin J. App, The six million swindle, Baton Rouge, Louisianana, USA, 1977; Professor A. R. Butz, Hoax of the twentieth century – Total documented , proof the “extermination” of European Jews never took place, Torrance, California, USA, 1984; Richard Harwood, Did six million really die, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1978; Dr Paul Rassinger, Drama of the European Jews, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; David Irving, Hitler’s war, Metairie, LA, USA, 1982; Conrad Grieb, American manifest destiny and the holocaust, Metairie, LA, USA, 1980; Ernest Zundel, The west, war and Islam and did six million realy die, Toronto, 1981).

    Имајући у виду да је Алија Коњхоџић објавио два чланка у „Братству“ од 1977 и 1978 године у вези извесних хрватских Јевреја, који су се залагали за стварање
    Независне Државе Хрватске: први под насловом „Загребачки Јевреји за слободну Хрватску“ и други „Загребачки Јевреји и хрватски сепаратизам“ и који гласе…

    ЗАГРЕБАЧКИ ЈЕВРЕЈИ ЗА СЛОБОДНУ ХРВАТСКУ

    Србија се никад није могла жалити на своје Јевреје за време од пре првог светског рата. Београд је увек од два посланика, колико их је бирао, имао једног Јеврејина, иако њих није било у Београду више од 10 одсто. Пре првог светског рата био је посланик Бенцион Були, а после тога рата био је Шемаја Демајо. Један од судија Касационог суда био је Јеврејин. Чак је било Јевреја међу ђенералима.

    У Србији су се наши српски Јевреји називали Србима Мојсијеве вере и у нашим ослободилачким ратовима показали су се великим јунацима, од којих су многи положили своје животе за наше национално уједињење.

    Кад је створена Југославија, Јевреји из тзв. пречанских крајева, који су већим делом пре рата били задојени мађарштином и аустријанштином, нису примили лако и лепо нову државу. Још у почетку, у најтежим приликама њеног стварања, они су чинили све да се богате, нису презали ни од каквог шверца, а нарочито од шверца круна из Мађарске кад је била замена новчаница четири круне за један динар, који је био ал пари са швајцарским франком а круна није вредела готово ништа. Они су тада нанели тим шверцом највеће штете новој држави.

    Сад се нашло неколико потомака тих загребачких Јевреја, који су се састали недавно у једном њујоршком хотелу и образовали „Јеврејски комитет за слободну Хрватску“. Жена познатог превртача „професора“ Богдана Радице, сазвала је ту јеврејску конференцију и довела једног загребачког Јеврејина, по имену Шварца, да он на тој конференцији говори. Нина Радица и сама је Јеврејка. Ћерка је италијанског писца Гуљелима Ферара, политичког емигранта у Швајцарској, који је побегао од Мусолинија и није имао од чега да живи. Југословенска га је влада обимно помагала и њега и његовог зета Радицу.
    Наш народ лепо каже: „нахрани га да те уједе“. (Види: Загребачки Јевреји за слободну Хрватску, “Братство-Fraternity” бр. 268, октобар 1977, Тоronto, Ont., Canada).

    * * *

    ЗАГРЕБАЧКИ ЈЕВРЕЈИ И ХРВАТСКИ СЕПАРАТИЗАМ

    Ми смо недавно у овој рубрици писали о једном састанку загребачких Јевреја у
    Њуjорку са усташким Хрватима, чији је циљ био да помогну стварање нове ндх.
    Међу тим Јеврејима била је и гђа Богдана Радице, познатог политичког превртача, а главну је реч водио неки др Младен Шварц, недавно избегли загребачки Јеврејин.
    Међутим, пријатно нам је сада да објавимо да су два угледна загребачка Јеврејина, Миле Вајс и Сал Мусафија, у њујоршком јеврејском листу Џујиш Прес, демантовала овога др Шварца и истакли да није тачно да Јевреји из Хрватске подржавају стварање „слободне Хрватске“. Потписници ове изјаве врло добро се сећају те „државе“ у којој је „најдивљији и најсрамнији геноцид…уништио животе 85 одсто јеврејског становништва у Југославији.“ (Види: Загребачки Јевреји и хрватски сепаратизам, “Братство-Fraternity”, јун-јул 1978, бр. 276-277, Toronto, Ont., Canada).

    Ставови извесних загребачких јевреја седамдесетих година двадесетог столећа у погледу на наш обезглављени, обесправљени, окупирани, понижени и несрећни српски народ, мало су се разликовали од ставова извесних Јевреја и њихове антисрбске и антијугословенске активности у Европи и Америци крајем трагичног двадесетог столећа. Посебно се осећао снажан утицај јеврејске фирме Рудер Фин, која је у Америци заступала „суверену“ државу Хрватску у грађанском рату у Југославији, којег су изазвали извесни западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти под окриљем завојевачког НАТО пакта.

    Ништа неби било непоштеније него да извесни ревизионисти-гебелсовци, који живе у великим илузијама у погледу рeхабилитације злогласног Павелићевог хрватског усташког викара и Брозовог кардинала Алојзија Степинца, да га прогласе за свеца.

    У току 1992 и 2001 године појавиле су се у Америци две књиге под насловом “Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus” – „Вера и братство – Историја Колумбусових Витезова“ и “Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree” – „Патриотизам и братство Колумбусових Витезова – Историја четвртог степена“, у којима су објављени подаци да је свемоћни ревизионистички римски католички корпоративни естаблишмент у Америци, стао у одбрану хрватског усташког викара надбискупа Степинца и да се одлучно заложио за његову рехабилитацију. Разлог таквом ставу идолатриског, мултикорпоративног, окултног, езотеријског римокатоличког естаблишмента у Сједињеним Америчким Државама, најбоље се може видети у делу Егона и Кенедија, којег су публиковали под насловом „Колумбусови витезови у миру и рату“ ( Види: Christopher J. Kauffman, Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus, New York, 1992, стр. 379; Christopher J. Kauffman, Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree, New York, 2001, стр. 124; Маurice Francis Egan And John B. Kennedy, The Kinghts of Columbus in peace and war, Vol. 1-2, New Haven, Connecticut, U.S.A., 1920).

    Такође, констатовали бисмо да је и Андрија Артуковић, хрватски усташки министар унутрашњих послова био под заштитом Колумбусових витезова и свемоћног римског католичког корпоративног естаблишмента Сједињених Америчких Држава и америчког Стејт департмента. Зато се поставља питање, како је било могуће хрватском усташком злочинцу да буде под заштитом Сједињених Америчких Држава?

    Ради историјске истине ваља рећи да су чињенице добро познате, Артуковић је био извесно време председник свемоћне идолатриске и окултне римске католичке мултикорпоративне ложе Колумбусових витезова (Knights of Columbus) у Лос Анђелосу у Калифорнији! (Види: Howard Blum, Wanted! The search for Nazis in America, New York, 1977, стр. 170-171).

    У Американском Србобрану од 1985. године објављен је чланак М. Васића под насловом „Зашто се истрчавати“. Њему нису потребни никакви коментари, изузев ове уводне белешке. Чланак сам припремио у целости, који гласи…

    ЗАШТО СЕ ИСТРЧАВАТИ?

    Американски Србобран је објавио 22/5/85, – један чланак под насловом „Жртве Другог светског рата“, који је написао г. Милан Радовић. У том чланку г Радовић даје приказ књиге под горњим насловом, коју је издала библиотеа „Наше дело“, из Лондона. Писац књиге је др Богољуб Кочовић, а предговор је из пера г. Десимира Тошића.
    Потписани чланци ангажују само аутора, према томе уредништво Србобрана није морало да га коментарише. То је посао заинтересованих читалаца, и зато ће се писац ових редова осврнути на ту књигу.

    Др Кочовић долази до закључка да број жртава у Југославији за време Другог
    светског рата износи 1.014.ооо, а не 1.700.000, како тврди југословенски режим. Познато је да званични број жртава најогорценије побијају др Туђман и неки други Хрвати. Они тврде да је у логорима Ендехазије побијено само 60.000 људи, жена и деце, али да у тај број улазе не само Срби, већ и Јевреји и Цигани, као и Хрвати противници усташа и комунисти. Хрватска емигрантска штампа у потпуности подржава др Туђмана.
    Др Кочовић негира не само бројеве које даје режим, већ и податке које наводи
    Српска православна црква, као и неки српски и страни истраживачи. У САД, на
    универзитету Notre Dame предаје математичар /коме наравно статистика није струка/, професор др Владета Вучковић. Он је први, одмах после рата, у Југославији, проучавао људске губитке и дошао до броја од 1.700.000. Др Кочовић оспорава такође немачког писца Холма Сундхаузена, који у књизи “Wirtschaftageschichte Kroatiens im nazionalsozialistischen Grossraum 1941-1945” наводи да је само у Ендехазији у току прошлог рата било 1.200.000 жртава, /Види Американски Србобран од 16/1/85, чланак „Истина се не може сакрити“/.

    Карактеристично је, уосталом, да др Кочовић не наводи нигде ниједног другог
    аутора који је проучавао људске губитке за време Другог светског рата у нажој
    земљи. Писац предговора, г. Тошић, наводи да др Кочовић, иако правник, познаје и статистику. Али он подвлачи, као особито важну чињеницу, да др Кочовић припада једној групи људи који живе у иностранству, али нису емигранти, што је ваљда, нека посебна гарантија њихове озбиљности и објективности.

    Доле потписани није статистичар и није никад хтео да улази у питање губитака у овоме рату. Он је је уосталом убеђен да се та истраживања могу водити само у земљи, као што је то чинио др Владета Вучковић, или као што то може да чини Српска православна црква, на основу књига крштених и умрлих.

    У Српској академији наука у Београду, постоји Одбор за сакупљање грађе о
    геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку. Тај одбор је
    недавно одлучио да убрза свој рад./ „Политика“, Београд, 21/6/85.

    Међу члановима одбора има стручњака у чију научну објективност се не може
    сумњати. Зар није било паметније сачекати резултате њиховог рада, него
    истрчавати се. Др Кочовић уноси пометњу у једно врло осетљиво питање. Његов рад је досад наишао на похвалу само у хрватској емигрантској штампи, и то из уста др Мате Мештровић, председника Хрватског народног вијећа, који не носи Србе у свом срцу. Истраживање о жртвама у Другом светском рату у Југославији је посао за стручњаке а то ни др Кочовић, ни г. Десимир Тошић нису (Види: М. Васић, Зашто се истрчавати? Американски Србобран, 10 јул 1985, Pittsburgh, Pa., USA).

    5
    1
  3. У књизи “ЈАСЕНОВАЦ” аутор Иво Голдштајн је на 800 страна изнео резултат својих дугих истраживања. Он је већ написао две књиге о злочинима усташке државе и тиме помогао да истина о њима продре у свет.

    Деда Иве Голдштајна, власник чувене књижаре у Карловцу пре 2 Св рата, ухапшен је убрзо након формирања НДХ и страдао у Јадовном на Велебиту.

    Обзиром да су комунисти током 45 година блокирали истину о Јасеновцу (1), СВАКИ чланак, СВАКИ филм и СВАКА књига су добродошли да свет сазна шта се тамо десило. Књига, коју је писао Хрват, садржи сведочанства преживелих логораша, међу којима и бројних Хрвата – што даје посебну аутентичност.

    Министарство је погрешило што ову књигу није откупило за библиотеке. Изгледа да се некоме није допало ауторово мишљење о броју страдалих. ОГРОМНА ГРЕШКА, јер тачан број страдалих није могуће сазнати и о њему ће се годинама полемисати.

    Министарство би урадило ПРАВУ СТВАР кад би помогло превод и штампање ове књиге на енглески и послало је у веће светске библиотеке.

    (1) – и пропустили прилику да киднапују и суде Павелића.
    Израел је у Аргентини киднаповао високог службеника 3 Рајха Адолфа Ајхмана и пренео га у Израел где му је јавно суђено. Процес који је праћен у 38 земаља, посебно у Немачкој и Израелу, трајао је 8 месеци. Постоји неколико документарних филмова у којима је приказан ток процеса.

    Ајхман се бранио да је ИЗВРШАВАО наређења.
    Анте Павелић је ИЗДАВАО наређења.

    https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Адолф_Ајхман

    4
    3

Оставите коментар