Весна Братић: Вријеме не лијечи ништа

Не саблажњавајте се над онима који сат након смрти вољене особе каче статусе на Фејсбуку, ни над онима који то не чине, ни над онима који „носе шарену робу“

Извор: ФБ Весне Братић

Сјећам се, прије 15 година, времена су мало другачија била, тамо гдје се то десило и сад као да је вријеме стало. Неколико дана након што сам остала без оца (за кога сам била скоро па патолошки везана од најранијег дјетињства), почела сам са старом рутином изласка у град с другарицама. У црнини, наравно – у руралним и традиционалним срединама, све без рукава и црних чарапа није црнина. Нема везе што је август. По Преображенију. Пагански, али традиционално и тешко искорјењиво.

Ја сам имала потребу да све буде „исто“. Да „поништим“ оно што се издешавало, рутином, обнављањем рутине. У психологији је то прва фаза жаљења – порицање. Наравно, средина је за то имала друге дијагнозе од „види, није је брига“ до „шта ће, кукавица, полуђела“. Ово посљедње је уз дозу малограђанског задовољства носило и трунку емпатије, макар се надам да јесте.

Вратила сам се на посао, са студентима, у Подгорицу. Колеге су се чудиле како сам ефикасна и „добро подносим“. Нисам спавала. Ујутру бих устала с осјећајем да је то „онај дан“ и да могу да учиним нешто да се „не збуде“. Ирационално у нама је јако. Толико јако да га се заиста треба плашити. Годину дана, сваки дан је био „тај дан“ кад се ја умивам мислећи да „могу да учиним нешто да… не буде“. А чини ми се да сам прилично рационална особа, некад чак и сувише.

Људи жале на различите начине, неки се чак и смију, неконтролисано, на једва смијешне шале пријатеља. Нико, макар ја не знам никога, не легне и не умре, одмах. Не у стварном животу. У причама можда. У легендама. А многи би вољели да могу. Зато се не саблажњавајте над онима који сат након смрти вољене особе каче статусе на Фејсбуку, ни над онима који то не чине, ни над онима који „носе шарену робу“ (ово за моју руралну средину). Ни над онима који се праве да се ништа није догодило. Само им погледајте очи. Усудите се. И молите се Богу да кад до Вас дође такав бол, а мора, макар једном у животу, кад он постане и Ваш бол, смогнете снаге да живите с њим. Јер, вријеме не лијечи ништа. Ништа.

Весна Братић је ванредни професор на Одсјеку за енглески језик и књижевност Филолошког факултета Универзитета Црне Горе

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Весне Братић)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар