Може ли једна земља опстати ако се не воли? Како је то патриотизам постао прокажено осећање, и услед чега?

Извор: ФБ страница Spiritual guerilla

Када би се о Србији судило само на основу јаросних или резигнираних коментара на друштвеним мрежама и другим медијима – а чија се моћ да формирају опште мнење не сме занемарити – стекао би се утисак да је у питању девастирана, сиротињска у економском и културолошком смислу, периферна прћија серијски бираних самовољних господара, што све, дакле, сведочи о менталној и моралној запуштености њених житеља. Изгледа као да је оцрнити и ојадити своју земљу питање статуса и престижа; ово, међутим, не треба схватити као самокритично посипање пепелом које освешћује и опредељује на акцију; критичари обично већ својом „објективном“ позицијом искључују себе из ма какве одговорности за уочено стање; напротив, „мислећи свет“ позива се на бекство, док они недостојни и треба, и хоће, да потону у живо блато своје жалосне отаџбине. А она је – примитивна, прљава, загађена и непоправљива.

Кратак излет који смо недавно предузели био је очигледна демонстрација неоснованости таквог мишљења. Путем, наилази се на непрегледна кукурузишта и поља која се жуте сунцокретом, лепо уређене шљивике и јабучњаке, прекинуте ту и тамо по којим бунтовним стаблом џанарике; или каквом ливадом са још свежим откосима, дивљакама које ничу дуж међа и ничије земље, показујући како живот сам од себе буја ако се у томе не омета. Нигде дивљих депонија или смећа, чак ни хартијице поред пута. Куће, с бригом обојене топлим нијансама, цвеће које се прелива из бетонских жардињера, чак и дирљиво, у својој необрађеној потреби за лепотом, гипсано лабуђе и чопори лавова; једнако дирљиве етно-куће које су, у најбољој слици фолклоризма, накићене дрвеним точковима, сувим тиквама, ћилимима свих традиција и пољопривредним алаткама свих поднебља, и са обавезним локалцем у вуненом џемперу (на тридесет и кусур степени), који са усрдним занимањем загледа придошлице, а да вам тај поглед није непријатан. Столови су застрвени обавезним карираним платном али се служи и „цеђена“ и турска – не „домаћа“ или „кувана“ кафа. Домаћини предусретљиви и пријатни, риба нетом макнута из рибњака у који се може гледати док се руча, роштиљ укусан и преобилан за размажене безглутенске стомаке.

Природњачки центар у Свилајнцу модеран, држи лепу меру између информативности и забаве; техничко и научно особље изузетно љубазно, топло, обавештено – а момак који нам мери температуру на улазу обучен као да је сад изашао из неког престоничког кафића; само искрено осмехнут и без презриве и надобудне еманације „рођеног Београђанина“ (који би јамачно приметио да се „аутфит“ мора мењати кад је већ постао доступан паланци). Древна Манасија брекће под навалом туриста, јер је празник; али су се и људи који немају куд „преко“ сетили да се и у непосредној околини има шта видети. Деспот Стефан, чији је Београд, чија је Манасија, који је под мермерном плочом, са фреске нас гледа непрекинуто вековима, чије „Слово љубве“ не разумевамо у гимназијама, а ево се данашња гимназијалка попела храбро на кулу и бира најбољи угао за „селфи“. Да, НАШ је, и њен, и ваш, и мој, и нека бисмо се враћали његовој задужбини увек и у сва доба. Пред продавницом, отегао се ред за манастирски мед и сапуне. Низ друм, жене изнеле домаће џемове, мед у саћу, сирупе од зове, дрењина, купина, нане. Кошнице и ливаде, шуме које брује зрикањем и цвркутом слаткогласних житеља. Ресава жубори, на Лисинама гужва, али смо цуњали дуж слапова гледајући како се сунце љеска и трепери. Деца су по први пут пила воде ту, са извора, у неверици да ли се то може уопште. Ни овде, нигде папирића или опушка, па нам би жао и да узберемо струк–два нане. Понећемо њен мирис, мирис љубави, мирис нашег, у ноздрвама и срцима, пут Београда. Док наши сапутници на „суљи“ трагају за змијама, мајемо се по напуштеној воденици, уз приче о вампирима, наћвама, драмима и каменом жрвњу. Тегобан је хлеб био, нисмо ми једини и последњи патници на свету.

По повратку, читамо како су алави предузетници сеоског туризма и хотелијери напумпали цене смештаја до увредљивости, па мислимо; није ли и то каква казна за заборав, небригу и презир којима смо своју земљу нагрдили? Није ли то казна за опорост према својој земљи која се развила до антипатриотизма, или, како се то често каже – аутошовинизма?

Може ли једна земља опстати ако се не воли? Како је то патриотизам постао прокажено осећање, и услед чега? Не улазећи у теоријске појединости, задржимо се за сада само на једном аспекту: патриотизам значи надилажење личности; он је надиндивидуалан. Стога, рекло би се да је стварање Југославије, као јамачно наднационалног пројекта – али такође заснованог на колективитету – није штетило патриотском сентименту колико модерна атомизација, солипсизам, рационализам, позитивизам, материјализам, конзумеризам и индивидуализам. Диркем је сматрао да је колективна свест ентитет посебног реда, и да она трансцендира појединачан живот у том мери да ју је сматрао и основом религиозног осећаја. Уистину је човек, без трансценденције сопственог физичког постојања, немоћан и обезвређен. У савремено доба навикнути смо на апотеозу личности, индивидуалности и независности, заборављајући не само да смо друштвене животиње, него и да поседујемо способност емпатије, превазилажења личног интереса, несебичност, узајамност, жељено заједништво – а ове способности омогућују зачетак, трансмисију и континуитет културе. Данас, чујемо констатације попут – „Шта ЈА имам од Косова, манастира, Србије, споменика…“ , сугерише се одрицање од онога што је темељ културног и националног идентитета, јер нам све то, и овај идентитет сам, штети. У чему нам штети? У глобализаторској уравниловки! Нада да глобализацијски процеси представљају олакшану комуникацију међу различитим културама и побољшање живота у економским и социјалним категоријама – не само да се изјаловила, него се претворила у сопствену трагичну супротност. Глобализација нас заправо, своди на невезане, неукорењене монаде у служби крупног капитала, који јесте наднационалан; и девастација или сатанизација националних идентитета последица је наднационалног карактера савременог капитала.

Отуда, патриотизам има и културолошки, али и социјални смисао; и представља делатни начин отпора растакању и сопствене, и других култура, а у дубљем смислу, и човечанства уопште. То, наравно, подразумева критички однос према сопственом народу и културном наслеђу, а не његову негацију или уништење; у томе је нарочито важно имати поштен однос према времену и околностима у којима су одређени елементи материјалне, социјалне и духовне културе настали. Не смемо никако њихове вредности сводити на наш данашњи глобални друштвено-економски систем и стање духа – јер ћемо доћи у опасност да ништа, сем онога што доноси голу и непосредну материјалну корист (a propos: за кога?), неће проћи то сито. У овом смислу једнако је талибанско пустошење Палмире са #blacklivesmatter уништавањем „расистичких“ споменика… или настојањем једног локалног научника да се „Урош и Мрњавчевићи“ уклоне из читанки.

Уосталом, историјско памћење и разумевање култура треба да буде залог да се вредно сачува, а зло не понови.

Шта ЈА имам од тога? Имам привилегију да са мном не почиње ни свет ни култура, већ да сам заточник (а не заточЕник) породичне, локалне, националне и светске баштине, коју ћу чувати и унапредити колико је у мојој моћи, поверити својим потомцима, настојећи да свет мноме ништа не изгуби, а потенцијално, добије, након што га физички напустим. За то је неопходна свест о томе да мој живот има надлични и духовни смисао; јер, ако се сведе на постојање у напору да се постигне искључиво стање пријатности, и да ништа осим и преко тога не постоји, онда, уистину, живот – и нема смисла.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla, 2. 8. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Србија, патриотизам, Spiritual guerilla