Бранислав Ристивојевић: Плаше нас короном, а прети хиљаду других ризика

Не знам зашто се понашамо као да ризик од короне мора да буде сведен на нулу, а са свим других ризицима који постоје најнормалније живимо

Бранислав Ристивојевић (Фото: Вечерње новости)

Требало би повући разлику између основног и средњег образовања и високог зато што је основно и средње образовање уједно и васпитање, док високо образовање то није.

Далеко је теже организовати онлајн образовање и васпитање јер немогуће је да учитељ квалитетно комуницира са ђаком а да не може да види израз његовог лица. Већ са чињеницом да носе маске, наставници и деца губе један добар део тог односа који би требало да имају. Мислим да је то веома тешко, скоро немогуће уредити на квалитетан начин тако да ђаци не буду ускраћени за квалитет знања – каже у интервјуу Вечерњим новостима проф. др Бранислав Ристивојевић, декан Правног факултета у Новом Саду.

Да ли је нешто лакше организовати онлајн студије?

У Србији је као и у многим земљама организована онлајн настава. Студирање на даљину је постојало и пре ове кризе. Али, да су студије на даљину функционална алтернатива редовним студијама, онда би одавно Харвард, Хајделберг, Оксфорд и Кембриџ радили онлајн, не би се студенти и професори виђали. Студирање на даљину је само изнуђена замена. Чини ми се да су здравствене власти, захваљујући овој болести, преузеле добар део одлучивања, не само у Србији, него и у многим другим државама.

Код нас постоје тврдње да медицинари повлађују политичарима…

Бојим се да је обрнуто. Мислим да су „препоруке“ здравствених радника толико јаке да се мало који политичар њима опире. Због ове болести имаћемо две-три генерације које нису нормално похађале школу. Како ће се они у будућности надметати и такмичити са онима који су редовно похађали наставу и имају боље знање од њих? За почетак, Немци виде тај проблем и у стању су да о њему озбиљно расправљају. Професори са друштвених наука покренули су петицију да се врати стари модел наставе, макар и са маскама, барем у високом школству. Ја бих то урадио и поред свих здравствених ризика.

Фото: Марко Ђурица/Ројтерс

Постоји ли друштво у којем се живи без икаквог ризика?

То је заблуда. Не знам зашто се понашамо као да ризик од короне мора да буде сведен на нулу, а са свим других ризицима који постоје најнормалније живимо, држава нас са њима суочава. Кад год седнете у аутомобил ви сте у ризику да ћете у некој саобраћајној несрећи да се повредите, не дај боже и да страдате, а страдају и људи који најбоље возе зато што је онај на другој страни улице под дејством алкохола или не поштује правила. Ми живимо са небројеним ризицима, и здравственим и животним и свим другим. Никад нигде и ни у чему ризик не може да буде нула. Да је то могуће, не би постојала осигуравајућа друштва.

Остајете ли при ставу, изнетом на почетку пандемије, да ће корона-криза довести до преиспитивања модела на којем је уређен западни свет?

Сигуран сам да ће доћи до преиспитивање модела на којем је уређен свет на Западу. Погледајте људе у САД – не стоје у редовима поред рафова са тоалет папиром, они се гурају испред продавнице са оружјем у страху да држава у некој будућој кризи неће бити у стању да обезбеди личну и физичку безбедност њима и њиховим породицама. До промена западних модела ће сигурно доћи јер је овај свет пред једном болешћу која је нешто јача од сезонског грипа безмало капитулирао. Већа је паника која прати ову болест од саме болести.

Како објашњавате феномен да су се источне земље ефикасније носиле са короном од западног света?

То је зато што западни модел функционише на принципу слободних избора и политичког плурализма, што значи да се легитимитет једне власти црпи из периодичних избора. Власт мора макар делимично да се додворава народу, а ако су мере непопуларне по природи ствари народ их не прихвата, чак и када је то на штету народа. У источним државама, на пример у Кини, легитимитет се црпи у револуцији из 1949. године, што ће рећи да је пре више од пола века завршена прича о легитимитету поретка и људи га не доводе у питање и не преиспитују.

Школска табла на којој је исписано ‘Време короне’, 13. 3. 2020. (Фото: Михаел Пробст/АП Фото)

Због тога се донете мере спроводе без поговора и дају бољи резултат. Не кажем да Србија треба да промени свој политички систем, али изгледа да је политички систем у којем немате политичку, али имате економску слободу, делотворнији од западног у којем имате и политичке и економске слободе. Довољно је само погледати брзину којом Кина данас достиже САД и друге светске силе.

После две и по године добили сте судски спор по тужби поверенице Бранкице Јанковић због вашег текста Насиље у породици и насиље над породицом. Врховни касациони суд је пресудио да нисте дискриминисали ни жене ни ЛГБТ популацију…

Не само ја, него и други људи су пролазили сличну голготу. Споменуо бих Владимира Димитријевића, Мишу Ђурковића, а пре мене професоре Брдара и Филиповића, владику Амфилохија, министра Ненада Поповића, градоначелника Јагодине Марковића Палму…

Тужбом поверенице Јанковић „чашћени“ смо Владимир Димитријевић и ја. Ми смо били средство да она наметне ограничење говора у српском друштву, а то се коси са најелементарнијим правилима у иоле развијенијим и западним и источним друштвима. Ми не можемо према субјективним стандардима процењивати да ли је неко увређен или није, јер људи који имају образ као ђон никад се не би вређали, а они који су осетљивији на сваком кораку би били увређени. Притом, у свом тексту нисам никога вређао, у питању је критика Закона о спречавању насиља у породици.

Које су основне мањкавости нашег закона?

Прва и основна мањкавост је то што није написан у министарству. Написан је од стране неколико невладиних организација екстремне феминистичке оријентације, пласиран је преко различитих пројеката за родну равноправност Републике Србије. Формално је Влада била предлагач, а суштински написале су га невладине организације које су аутори и оних скандалозних сексуално-образовних пакета.

 У којој је фази судски процес који је покренуло Удружење средњошколаца мађарске националности из Војводине због наводне дискриминације јер им није омогућено да на Правном факултету у Новом Саду полажу пријемни испит на мађарском језику?

У свакој разумној земљи службени језик може да буде само један. Притом, језици националних мањина у службеној употреби постоје у великом броју земаља, као и код нас, али захваљујући потреби сваке државе да стандардизује државну управу постоји један службени језик. У Србији је то српски језик и онај ко хоће да се образује за правника и да буде један од стубова у правном систему, по природи ствари мора добро да познаје српски језик. Због тога ми овде школујемо правнике на српском језику на којем се обављају и пријемни испити да бисмо проверили знање језика на којем ће се будући правници школовати и радити. Код нас Закон о високом образовању, члан 86, дозвољава проверу знања језика на којем се организује студијски програм.

Нико више неће водити рат за Албанце

Шта је, по вашем мишљењу, решење за Косово и Метохију?

Решење је реинтеграција. Хрватска је тако вратила Источну Славонију. Имали су ослонац у САД, Немачкој, Ватикану, али прилике у свету се мењају у нашу корист.

Од униполарног, свет који је нас некада уништавао променио се у мултиполарни. Данас не постоји могућност да нас неко поново бомбардује, нико више неће водити рат за косовске Албанце. Ја бих сада израдио ту платформу и с њом ишао у преговоре. Одбиће је? У реду, чекаћемо. Није све готово, да јесте не би од нас тражили потпис.

Разговор водила: Јованка Симић

Скраћивање наслова и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 16. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар