Мирољуб Јевтић: Смрт старијег водника Палковића

Човек је за време бомбардовања предводио примером, није стајао иза неког стола у бункеру и слао друге да гину, пише један од сабораца са преминулог Ненада Палковића

Ненад Башић Палковић (Фото: Политика)

У току ове пандемије објављена је вест да јој је подлегао и старији водник Ненад Башић Палковић (46), професионално ангажован у касарни „Аеродром” у Сомбору. Ковид је добио помажући нашим држављанима који су се враћали из иностранства. Али старији водник Палковић није тако пожртвовано радио само у миру. Он је учестовао у свим ратовима деведесетих и за тo je од српске државе пет пута одликован.

То је прилика да се подсетимо да је у „Омерпаши Латасу” Андрић казао „Војска сједињује у себи све живе снаге земље, тражи борбу и руши све пред собом, кога удари не жали, а сама се брани како год уме и колико год може, а кад ипак прими ударац… она га подноси стоички”. Свака војска, па и српска, увек је лежала, лежи и лежаће на подофицирама. Један од њих је био старији водник Палковић и као он је, у принципу, већина подофицира. Они војнике уче основним борбеним вештинама, како да се боре, бране отаџбину и непоколебљиво гоне непријатеља са граница. И како да чувају свој и животe својих ближњих, па и животе непријатеља, колико год је то могуће. Аутор ових редова то добро зна, јер је дете подофицира, а и сам сам био подофицир, после школе резервних официра у Билећи на стажирању у касарни Неђарићи у Сарајеву. С поносом се сећам првих жутих чинова, доказа да смо питомци водници. Жутих ознака које су, заједно с укрштеним мачевима, и војсци и грађанству говориле да смо подофицири. Командири водова, који су добили најтежи задатак – да младе војнике обучавају како се стаје у строј, како се пуца, напада, брани положај и све што уз војску иде. И више од свега тога – како се безрезервно воли отаџбина за коју без размишљања треба дати и живот. Ако ниједан други избор не постоји.

Да није био врхунски професионалац, старији водник Палковић не би зарадио пет ратних одликовања. Ни он ни многи други подофицири нису оклевали. Од првог дана рата били су на борбеним положајима. И тако у свим ратовима. Они су водили војску на Куманову, Битољу, Церу, Колубари… Они су одбранили Кошаре и зауставили продор муџахедина на Паштрику и увек били јунаци без мане и страха.

Први српски пилот у историји ратовања, пао на олтар отаџбине, био је наредник Михајло Петровић. Био је пилот с летачком дозволом број 1. И није му било тешко да живот да за отаџбину помажући братској српској војсци под командом краља Николе Петровића код Скадра. Погинуо је у рејону села Барбалуши. Шта је његова смрт значила за братство двеју српских армија најбоље се види из података да је после рата сахрањен на Његошевом Цетињу 1913, уз највише војне почасти српске војске краља Николе. Двадесетак година касније, 1931, на захтев породице, његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље, где и данас почива. Том српском подофициру у част, нишки војни аеродром носи име „Наредник-пилот Михајло Петровић”.

Мирољуб Јевтић (Извор: Политика)

Бројни безимени подофицири начинили су ову и овакву Србију. Заједно с обичним војницима, официрима и генералима изградили су и чувају темеље државе. Нисам нигде прочитао информацију да је српска војска старија од српске државе. А то је математички тачно. Српска војска је родила Србију. Кад је избио Први српски устанак Србија није постојала, али су се устаници претворили у војнике и створили српску војску без државе Србије. Та војска је кренула на окупаторе јаничаре, муџахедине исламско-османског султаната и халифата, који је у ропству од 1459. године држао српски народ, само зато што је хришћански и зато што није хтео да добровољно да предност исламу над хришћанством.

Кад год погледамо строј војника, на његовом челу су подофицири. Војнички најбоље изграђени, стамени и спремни да изврше сваки задатак као наредник-пилот Михајло Петровић и старији водник Ненад Башић Палковић. Сви који су га ових дана спомињали кажу да је неустрашиво извршавао сваки борбени задатак. Да се приликом борбених дејстава увек налазио у првим редовима и својим војницима давао пример.

О томе сведоче његови потчињени, а кад потчињени сведоче у суперлативима о претпостављеном то значи да је још бољи него што они кажу. Један од њих је на друштвеним мрежама објавио: „У питању је човек који ме прописно дриблао на караули, најпоштенији и најисправнији војник којег сам имао част да упознам у свом животу”. Други додаје: „Човек је за време бомбардовања предводио примером, није стајао иза неког стола у бункеру и слао друге да гину. Такви људи нам требају, такве људе не смемо изгубити.”

Шта више треба да би неко добио Орден народног хероја или Карађорђеве звезде са мачевима.

Аутор је професор универзитета и оснивач научне дисциплине политикологија религије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 2. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Шта више треба да би неко добио Орден народног хероја или Карађорђеве звезде са мачевима.
    ++++
    Лепо написано од Вас г-дине Јевтићу.
    Али, верујем сложићете се, било шта подписано од управника логора или црномањастог дезертера који глуми министра војске, породици не треба.
    Не треба то њима, од оног ко је опремао добијени стан и оног ко се крио под сукњом баба Јуле кад су он и његови другови гинули.
    Молимо се, за њега и све наше јунаке, који су своје животе дали на олтар отаџбине.
    Бог душу да им прости !
    Вјечна им памјат.

Оставите коментар