Рајко Петровић: Велика пљачка злата

Очигледно је да атлантска коалиција наставља свој поход у освајању нафте широм света

Након смрти Уга Чавеза, дугогодишњег председника Венецуеле и лучоноше латиноамеричке слободарске мисли 21. века, било је само питање времена када ће се земље западне цивилизације упустити у још једну интервенционистичку авантуру под плаштом демократије и људских права. Откако је 2013. године ступио на дужност председника Венецуеле Николас Мадуро, човек кога је Чавез пред смрт означио као свог наследника, нашао се на удару западних политичких и економских центара моћи, као и значајног дела венецуеланске опозиције. Премда Мадуро никада није достигао популарност харизматичног, бескомпромисног и довитљивог Чавеза, легалност и легитимност његове власти ниједног тренутка се нису могле довести у питање. Социјализам 21. века, као венецуелански модел система са људским ликом окренутим ка малом човеку, надживео је свог великог идеолога и укоренио се међу венецуеланским народом, одакле Мадуро до данас црпе огромну подршку.

Јануар 2019. године био је предвиђен за месец одлуке, јер је тада Мадуро положио заклетву и започео други председнички мандат. Проблеми у Венецуели били су увелико нагомилани – америчке санкције годинама су потресале венецуеланску економију, цена нафте (као главног венецуеланског извозног деривата) на светском тржишту је била све нестабилнија, јавни дугови су расли, баш као и хиперинфлација, док се у делу ове јужноамеричке земље стварао снажан антимадуровски и прозападни нуклеус. Опозиција није хтела да прихвати вољу бирача, али је зато прихватила вољу и помоћ званичног Вашингтона да крене путем дестабилизације земље.

Мадуро тражи да енглеска банка врати злато Венецуели која нема новца за лекове (Фото: ЕПА-ЕФЕ/МПХ)

Јануарски протести кулминирали су када се један од вођа опозиције и председник венецуеланске народне скупштине Хуан Гваидо самопрогласио за председника те земље. САД, као и њени савезници широм света, експресно су признале Гваида, некадашњег америчког студента, за председника Венецуеле, отворивши уједно „сезону лова“ на Мадурову главу.

Да је алијанса предвођена Вашингтоном била инспирисана остваривањем својих економских и геополитичких интереса на том простору, а не бригом за Венецуеланце, показао је сет политичких и економских санкција усмерених не само против владајуће елите већ против националне економије и државе у целини. Захваљујући, пре свега, вољи њених грађана, а потом и њеној многобројној и модернизованој војсци и међународној подршци Русије, Кине, Ирана, Турске и Кубе, Венецуела успешно одолева једноипогодишњим унутрашњим и спољним нападима, који се граниче са отвореним претњама вашингтонских јастребова да ће извршити инвазију на њену северну карипску обалу.

Традиционални британски отимачи

Велика Британија, као и вековима уназад, није могла а да се не умеша у сукоб који има геополитички значај и тежину. Већ 4. фебруара 2019. године министар спољних послова ове земље Џереми Хант признао је Гваида као јединог легитимног председника Венецуеле. На неки начин био је то повратак интервенционистичке и глобалистичке политике у Јужну Америку земље која је 1982. у Фокландском рату показала да је статус последње колонијалне силе света спремна бранити по сваку цену.

Премда је Велика Британија данас сенка оне империје из прошлости у којој сунце никада није залазило, лицемерје и лукавство остали су и до данас њено трајно обележје. Као и некада, Велика Британија је и данас спремна да у кризним ситуацијама извуче неког „кеца из рукава“, чиме би надоместила своје објективне војне и економске недостатке.

У случају Венецуеле, то су резерве злата које ова земља у Великој Британији складишти већ деценијама. Ових дана дочекала нас је вест да je Нajџел Тир, судија британског Високог суда, и званично одбацио захтев Централне банке Венецуеле да јој се испоруче њене златне резерве у вредности од нешто више од милијарде долара.

Док је Мадурова влада такав захтев правдала чињеницом да им је то злато потребно за борбу против пандемије вируса корона која би ионако економски измучену земљу могла гурнути у потпуну хуманитарну катастрофу, британски суд је пресудио да је Велика Британија признала Хуана Гваида за председника, те да је противзаконито да га преда Мадуру.

Хуан Гваидо (Фото: Фернандо Лиано/АП Фото)

Још од почетка политичке кризе у јануару 2019. венецуеланска влада покушава да се домогне злата које јој припада, а које се налази у рукама отворено непријатељске државе. Централна банка Велике Британије поседује венецуеланске резерве злата у тежини од преко 80 тона, односно у вредности већој од осам милијарди долара. Венецуела је тада први пут затражила да јој се испоруче резерве злата у вредности од око 1,2 милијарде долара. Тај захтев уследио је након вишемесечних преговора две владе који су резултирали одбијањем споразума о трансферу злата који је са собом у Лондон донео председник Централне банке Венецуеле Каликсто Ортега.

Амерички медији су тада писали да је Велика Британија одбила да испоручи злато услед отворених притисака председника САД Доналда Трампа, главног државног секретара Мајка Помпеа и тадашњег Трамповог саветника за безбедност Џона Болтона. Тиме је Велика Британија потврдила тезу да је одавно постала мањи партнер у коалиција са САД чије спољнополитичке интересе беспоговорно следи.

Британску подлост и хладноћу још тада је показао и Хуан Гваидо, радујући се таквој одлуци из Лондона и поручивши оружаним снагама Венецуеле (лојалним председнику Мадуру) следеће – „Када не будете добили своје плате, видећемо колико сте одани вашем отмичару“. Штавише, Гваидо је лично позвао британску владу да злато не испоручи „тиранину Мадуру“. Таквог човека, којег очигледно није било брига то што ће та одлука директно утицати на животе милиона његових сународника, Џереми Хант означио је као праву особу која ће Венецуелу одвести напред.

Интерконтинентални отимачи

Овакво понашање није ништа необично за земљу попут Велике Британије, која је вековима пљачкала и експлоатисала своје колоније од Северне Америке и Кариба, преко афричког континента и Блиског истока, до Индије. Осим робовске снаге, природних ресурса и „сувог злата“, Британце су одувек привлачили и предмети непроцењиве уметничке вредности. Тако су се у Британском музеју, најстаријем јавном музеју на свету, нашли старогрчки предмети попут метопа и статуа из Партенона, каријатиде Ерехтејона, статуе Диониса, фриза из храма Бескрилне Нике у Атини, као и бројни материјални остаци древних култура Египта и Блиског истока.

Фебруара 2019. године стални представник Русије у Уједињеним нацијама Василиј Небензја оптужио је на седници Савета безбедности о Венецуели САД и Велику Британију да су опљачкале ову земљу за око 30 милијарди долара. Та пљачка суверене и међународно признате земље одвијала се брутално и нескривено од очију јавности.

Блокада венецуаланских лука током кризе 1902-1903, рад Вилија Стевера (Фото: Викимедија)

Рачуни венецуеланских предузећа у америчким банкама у вредности од око 11 милијарди долара су блокирани, као што је замрзнута и имовина венецуеланске нафтне корпорације (ПДВСА) у вредности од око 7 милијарди долара. У том контексту, наводна хуманитарна помоћ коју су САД и њени савезници покушали да допреме Венецуели преко Колумбије делује безобразно и лицемерно. „Украли су новац, а сада нам нуде тоалет-папир“ – на тај начин је председник Мадуро сурово, али искрено описао „јефтини шоу“ који је за циљ имао да оправда државни преврат у Каракасу.

Намеће се питање како тумачити недавну одлуку британског суда. Да ли је реч само о злату, на које по њему има право Хуан Гваидо, иако му народ Венецуеле никада није дао подршку за нешто тако? Да ли улазимо у нову фазу судске глобалне диктатуре? Да ли су отпорашке методе свргавања председника упадом у скупштину и запленом изборног материјала ствар прошлости, јер је сада сасвим довољно пронаћи петоколонаша који ће сам себе окитити председничком лентом? Можда је „Бритиш петролеум“, као једна од седам највећих компанија за нафту и гас на свету, видео венецуеланску нафту као лак плен након слома Мадура и чавистичке идеологије?

Можда се у последњем питању крије део одговора. Наиме, управо је „Бритиш петролеум“ у свом редовном годишњем извештају 2012. године истакао да је Венецуела, претекавши Саудијску Арабију, постала земља са највећим доказаним резервама нафте – 18 процената познатих расположивих количина тог енергента на светском нивоу. Тада је процењено да Венецуела располаже са скоро 300 милијарди барела „црног злата“. Венецуелански министар спољних послова Хорхе Ареаса је још пре годину и по дана дао сажет одговор на ово питање – САД помоћу санкција и државног удара желе да преузму контролу над изворима нафте у Венецуели. Велика Британија је очигледно један од америчких сарадника у овом походу који очекује део плена након испуњавања циља.

Рајко Петровић (Фото: Спутњик)

Венецуели ово није први пут да се суочава са удруженим британским и америчким интервенционизмом. Венецуела је након Венецуеланске кризе из 1895. године изгубила око 90 одсто територије Гвајане Есекибо, која јој је припала након победе над Шпанцима, а коју су јој Британци преотели арбитражом у Паризу 1899. године, сматрајући је делом некадашње Британске Гвајане. Иако су се Американци умешали у спор под плаштом Монроове доктрине као заштите Латинске Америке од европског колонијализма, управо је овај случај представљао увод у вишедеценијски интервенционизам Вашингтона на овом простору. Очигледно је да атлантска коалиција наставља свој поход у освајању нафте широм света. Након Ирака, Либије и Сирије, на ред је дошла и Венецуела.

Пример Венецуеле је поново показао да Американци и Британци углавном „штите“ људска права и уводе „демократију“ тамо где има нафте и других природних ресурса. Боливија је, нажалост, крајем прошле године поклекла пред удруженим походом на њена природна богатства попут литијума и сребра. Време ће показати има ли у Венецуели ипак више храбрости и одлучности да избегне боливијски сценарио.

Аутор је сарадник Института за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Печат, 10. 7. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s