Слободан Антонић: Зло се вратило, и шта сад (2014)

Зло се ове 2014. вратило у смислу оживљавања друштвених пракси које наше генерације и не памте: од неподношљиве обесправљености на радном месту, до школовања и лечења само најбогатијих

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Када је Ђорђе Вукадиновић у Утиску недеље изјавио да му данашњи политички живот „личи на времена за која смо мислили да су прошла“ (јер, „вратио се Станко Суботић, најављено је враћање Слободана Радуловића, ту је Владимир Беба Поповић…“, па и Горан Весић), ноторне Е-новине су са поносом ускликнуле да би заправо било сјајно ако би се вратило „време владавине српског премијера, ликвидираног атентатом 12. марта 2003“.

И док Е-новине, судећи по смеру њихове пропаганде, очигледно виде Вучића као новог Ђинђића, а СНС као нови ДОС, мене читава ова наша напредњачка епопеја неодољиво подсећа на све што се збивало још пред крај наше Прве републике (1944-1990) – дакле 1988. године, и доцније. Све је ту: од стварања режима личне власти, преко типа људи из кадровског окружења Главног политичара, униформности и безобзирности медијске пропаганде, па све до експлоатације идеолошких образаца којима се оправдава групно (кликашко) запоседање и коришћење државних ресурса и синекура.

Та 1988. година била је време изузетне популарности Слободана Милошевића. Он је пробудио многа очекивања у народу. Систем је био окоштао и озбиљно компромитован, а Милошевић је нудио „брза решења“ и „антибирократску револуцију“. Изгледао је доиста као политичар „другачијег кова“ у односу на склеротичне и досадне комунистичке функционере. Но, у пакету са „нашим Слобом“ и „догађањем народа“, ишла је заправо читава војска амбициозних и безобзирних медиокритета, намерачених да попуне сва виша места у комунистичкој номенклатури.

Оно што је посебно иритирало разуман свет било је једно неподношљиво лицемерје које је пратило управо наступе људи из Милошевићевог окружења. Тој псеудо бољшевичкој камарили уста су била препуна критике бирократије, „антибирократске револуције“ и светле будућности која нас чека. У ту „светлу будућност“ спадала су најразноврснија чудеса: од „шведског стандарда“, до „10.000 долара по глави становника“. Добро се сећам прве странице „Политике“, на којој је крупним словима, преко три ступца, стајао наслов: „Србија прави турбо млазни хеликоптер“!

Но главни предуслов за дивоте које ће нас убрзо запљуснути био је тај да они преузму сву власт. Када су, после 8. седнице, запосели све функције у „ужој Србији“ могли су сасвим лепо да покажу шта знају. Али, уследила је галама да друштвени просперитет у Србији не може да наступи све док они не запоседну и све функције у обе покрајине. Када су, током 1988. и 1989, преузели покрајине, опет није могло бити напретка – сада им је недостајало да управљају и федерацијом. А када су, негде 1992, добили и федерацију (тј. оно што је од ње остало), онда су почели да се ваде на санкције, рат, опозицију, непослушне Србе у крајинама, и на шта све још не…

Београд, 18. јануара 2014 – Први потпредседник Владе Александар Вучић присуствује презентацији пројекта „Београд на води“ који му је представио Мухамед Ал Абар, директор новоосноване компаније „Eagle Hills“ (Фото: Танјуг/СТ)

Некако исту матрицу пропаганде, лицемерја и алавости видим и сад. Оно што је 1988. био „турбо млазни хеликоптер“, данас је „град на води“. Оно што је ономад била „антибирократска револуција“, данас је „борба против корупције“. Оно што је онда било „догађање народа“ сада је „рушење жутих“, а онај некадашњи „шведски социјализам“ сада се претворио у „улазак у ЕУ“. Оној некадашњој камарили сметало је што немају власт у федерацији, а овима данас смета што немају сву власт у Београду, Војводини и парламенту, те посебно што немају премијера („јер бисмо онда брже спроводили реформе“).

Као што је то добро приметио Бранко Павловић, напредњачки ловци на синекуре непрестано стварају привид „новог почетка“ који ће нас коначно одвести у обиље „чим се почисте жути са власти“ „одмах по реконструкцији владе“, „убрзо после избора“… „Тако се на обично питање – па кад ће више то боље? – даје бесмислени одговор: ево само да узмемо сву власт“.

Александар Вучић

А дотле, најважнија тачка дневног реда у нашој (диригованој) јавности, као и најважнији посао наших напредних политичара, остају „кадровска питања“ – пре свега питање ко ће бити смењен, а ко постављен на коју функцију (и, наравно, „када ће већ једном ти избори“). Наш најзаузетији политичар се у јавности представља као неко ко је посебно заузет управо тешким послом кадрирања – сетимо се само да је Вучић, према извештају наших одушевљених медија, поломио ону чувену браву на вратима баш „у дану док је радио на финализирању списка свих директора јавних предузећа који би требало да буду смењени“. Е баш тада, усред тог напорног и одговорног посла, њему су дошли са причом о тринаестој плати – каква дрскост!

Компрадорски консензус

Но има једна важна разлика – ако већ правимо паралелу са временом „антибирократске револуције“ и краја Прве републике. Држава је онда ипак била суверена. Такође, постајала је нада да је процес демократизације незаустављив и да ће народ, само ако га изневере Милошевић и његови, лако изабрати неко друго и боље руководство.

Извор: НСПМ

Данас, међутим, када нам законе пишу, а владу састављају чиновници Вашингтона и Брисела и када транснационалне структуре господаре великим делом економије (укључив и медијима), промена лоше власти уопште више не изгледа као лак посао. Иако формално почива на изборној демократији, систем данашње Треће републике (Друга је била она под Милошевићем, 1990-2000) тако је подешен – захваљујући контроли над економијом, друштвеним институцијама и медијима – да су „карте већ намештене“. Грађанин тренутно може да бира само између разних нијанси једне те исте политике коју заправо дефинишу центри моћи изван Србије: Вашингтон и Брисел у „класичној“ политици, Вол стрит/Сити и ММФ/СБ у економској и социјалној.

Извор: НСПМ

Пошто је, 2008. године, највећа антисистемска опозициона странка (СРС) претворена у још једну просистемску партију (СНС) и пошто се та странка бриселском капитулацијом (2013) доказала као „кооперативна“, у Србији је успостављен свеобухватни компрадорски консензус – сагласност компрадорских елита у политици, економији, медијима и у НВО идеологији. Симбол тог консензуса јесте другосрбијанска „подршка Вучићу и СНС“: од Е-новина, преко Ненада Прокића и Ненада Чанка, па све до Наташе Кандић.

Компрадорски консензус, који укључује и акламативну подршку Друге Србије, не почива, међутим, само на чињеници да Александар Вучић практично обистињује све „влажне снове“ београдских другосрбијанаца. Реч је, заправо, о цементирању „поретка који ради за нас“ – поретка који ради за крупни транснационални капитал и његове овдашње политичке, медијске и интелектуалне опслужиоце.

Карактер тог истинског господара који нам долази заједно са Вучићем, напредњацима и пропагандом о „борби против корупције“ најбоље се може видети по „реформским идејама“ које нас некад у форми законских предлога, а некад у облику „пробних балона“ непрекидно запљускују од Вучићевих „ванстраначких министара“ и њихових саветника-експерата:

Извор: НСПМ

Тај прави господар, који нам, дакле, долази баш у чизмама нашег „антикрупционашког револуционара“, подржаће, разуме се, претварање и медија у трансмисионе каишеве новонасталог министарства пропаганде. Јер, шта мари ако је у српским новинама вест да Мими Оро има нови пост на фејсбуку, а није вест када се најмоћнији српски политичар експресно разведе и ожени (што неодољиво подсећа на револуционаре из 1945. који су се ослобађали својих „шумских другарица“ и женили београдским балеринама). То ће значити, онда, да мејнстрим медији – и у много важнијим, економским или социјалним питањима – неће замарати народ другачијим мишљењима. Попут оног да је јавни сектор Србије заправо међу најмањим у Европи (а и најлошије плаћен). Или да ће опорезивање виших плата само у јавном, али не и у приватном, сектору, довести до тога да се најквалитетнији лекари и професори отерају код приватника – где ће лечити или предавати деци само оних који имају пара.

Али, баш о томе је реч. Иза привлачне маске „борбе против корупције“ крије се успостављање система диктата крупног страног капитала и његових овдашњих добро плаћених опслужилаца. Тај диктат ће значити коначну поделу Србије на два (неједнака) дела. На „добитнике“, који „сарађују“ и који, на основу „сарадње“, добијају нормалне („европске“) плате и пензије, па дакле могу себи приуштити нормалну храну, нормално здравство и школство, те нормални одмор. И на „губитнике“ који се „нису прилагодили“, који су „тржишно слабо употребљиви“ или просто „одбијају сарадњу“, па стога добијају „афричке“ плате и пензије, једу затровану храну, шаљу децу у лоше школе, лече се у сиротињским болницама, а своје шихте од по 3-4 дана одмора проводе чекајући да им послодавац поново цимне узицу и позове их на рад.

Избори – увод у промену Устава и улазак у НАТО

Најављене изборе – то је макар јасно свима са мало мозга – Вашингтерна може одобрити само под условом да из ње изађе парламент (и влада) који ће променити Устав. А то значи, избацити Косово из преамбуле, регионализовати (читај: конфедерализовати) Србију, омогућити „истополне бракове“, додати латиницу као службено писмо (латиницом је био исписан „српски део“ званичног паноа на отварању преговора у Бриселу, 21. јануара – толико о „чувању идентитета у ЕУ“) и шта још све не. Други услов за изборе јесте да Београд отпочне процес напуштања војне неутралности и да се стратешки окрене уласку у НАТО пакт. А то ће, у пракси, значити постизборно „отварање дебате о стратешкој безбедности“ (читај: почетак НАТО пропаганде), што ће се завршити, наравно, доношењем одговарајуће НАТО резолуције у скупштини Србије.

У том смислу, од садашње „проевропске“ парламентарне опозиције на предстојећим изборима човек једноставно нема шта добро да очекује. Владимир Милутиновић је ту „опозицију“ духовито описао у чланку под називом „Стратегија опозиције за следеће изборе“. Та „стратегија“ се састоји из једноставне лозинке: „Царе, царе, господаре, Вучићу: Прими нас у коалицију!“, праћене следећим програмом: „Ми:

  1. нећемо тражити место премијера;
  2. нећемо се бунити због Закона о раду;
  3. нећемо се бунити ни због једног закона;
  4. нећемо да причамо о прошлости;
  5. ако треба, нећемо да причамо ни о будућности;
  6. нећемо ни слова о таблоидизацији;
  7. подржаћемо све болне резове (кога боли нек’ се буни);
  8. ми имамо кадрове;
  9. ко је тај Ђилас, ко, ко?
  10. нема говора о култу личности Ваше, Ваша Висости“.

А што се тиче патриотске опозиције, парламентарне али и непарламентарне, она, нажалост, и даље демонстрира приличну политичку незрелост и одсуство капацитета за ширу политичку акцију. Основни њен проблем је сумњичавост и завађеност (спонтана, али и индукована) – баш по Монти Пајтон моделу из „Житија Брајановог”. Да посетим, у монтипајтоновској Јудеји против окупације Рима боре се: Народни фронт Јудеје, Јудејски народни фронт, Народњачки фронт Јудеје (ову групу чини само један старац), Јудејски народњачко-народни фронт, те Кампања за слободну Галилеју. И све су ове фракције много више завађене међу собом – улажући огромну енергију да објасне народу „суштинске разлике“ између Народног фронта Јудеје и Јудејског народног фронта – него што се ефикасно боре против окупатора.

Извор: НСПМ

Посебан проблем – али који је у вези баш са акционом блокираношћу патриотске опозиције – јесте идеологија која хара по патриотским медијима (претежно сајтовима). Да, проблем је идеологија – ма шта да нам причају разни постмодернисти о „крају идеологија“. Тачније, проблем су две малигне и деструктивне идеолошке крајности које доминирају у алтернативном политичком сајбер простору патриотске политике.

Прва малигна идеологија је крипто аналитичарски фатализам. Она се састоји из мантре да је „Империја супериорна, а Србија под њеном пуном окупацијом“ (Рецимо, Драгомир Анђелковић у Утиску недеље). Та идеологија вели да смо „мали и слаби“ и да „не можемо ништа да учинимо“. Уопште, узалудно је батргати се пред таквом силом, „треба се примирити и сарађивати док не дођу боља времена“. А баш то доводи до закључка да је „реални патриотизам“ заправо једино – садашња политика напредњака. Подршка СНС-у (чак и када испуњавају све захтеве окупатора), по нашим крипто аналитичарима, заправо је „добра за народ“, јер – пазите сад аргумент – „само моћни Вучић, сутра када куцне час, може да направи преокрет“ (Јао логике!). Зато су сви који говоре против Вучића и СНС заправо „лудаци, жути плаћеници или просто раде за Империју“.

Немојте имати сумње да су носиоци ове идеологије за свој деструктивни рад међу ионако већ збуњеним и деморалисаним патриотама обилато награђени од стране режима – између осталог и „масним копитом“ од пет милиона динара (око 47.000 евра), које је ономад, за само један пројекат, добио њихов новоформирани НВО.

Друга малигна идеологија, која разарајуће делује на већину патриотских сајтова, јесте вулгаризација политичког активизма. Реч је о редукцији политике на псеудо-активизам, који по правилу поприма форму вербалног радикализма и егзибиционизма. По овој идеологији, све је „јасно као дан“, не треба ни о чему више писати нити мислити, не треба трошити времена ни на какву анализу, а још мање на промишљање политичких или чак системских алтернатива. Решење је просто и „сви га знају“: „треба узети мотке у руке, па на улицу“. Сви који и даље нешто мисле и пишу заправо су само „мрсомуди“ убачени да „залуђују народ“.

Извор: НСПМ

Најлепше од свега је да ти вербални хероји мотке и улице, при томе, очекују да неко други све то одради. Дакле, неко други ће направити организацију (коалицију), окупити људе, направити план акције, повезати се са глобалним савезницима, извести револуцију, заменити стари систем новим (претходно га, наравно, осмисливши) – док ће они сами мирно да наставе да куцају на тастатури своје јуначке „ма-само-мотка-и-улица“ коментаре (и то искључиво под псеудонимом). При томе ће непогрешиво захтевати „да се дела“ у времену када треба мислити и разговарати, а „да се мисли и разговара“ баш у времену када треба одлучно делати.

Шта даље?

Ово што нам се сада дешава је као шумски пожар – морамо се заједно спасавати и морамо заборавити све разлике.

Ово не важи само за парламентарну и ванпарламентарну патриотску опозицију, то важи и за сваку другу могућу опозицију.

Јер, овај режим не руши само наше елементарне националне интересе, он уништава и елементарне економске (социјалне) интересе готово свих слојева становништва (осим компрадорске елите), као што поткопава и демократију, па и елементарне слободе.

Зато опозицију таквом режиму морају да чине не само патриотске политичке снаге (које мејнстрим медији често називају „десницом“), већ и политички (или синдикални) представници радништва и сваког другог радног света (дакле, истинска „левица“), као и политички представници либералне и продемократске интелигенције и средњих слојева („политички центар“). Компрадорском консензусу капитала, моћи и идеологије, успешно се може супротставити само народни фронт обједињених националних, социјалних и демократских снага.

Већ стварање само нечега што личи на народни фронт био би велики успех и могло би зауставити многе „реформаторске идеје“. Такође, обједињени или макар усаглашени (координисани) наступ „антисистемске опозиције“ (тј. антирежимских снага) на следећим парламентарним изборима могао би онемогућити компрадорску „олош елиту“ да освоји двотрећинску већину у скупштини, те би тако могла бити заустављена предвиђена натоизација и парцијализација Србије.

Не треба, наравно, имати илузије да ће се то моћи лако извести. Проблем није само у нашој (често индукованој) сумњичавости и пословичној зависти, већ и у одсуству елементарне културе самоорганизовања. Сви чекају да неко други нешто предузме и да уради посао уместо њих. Малобројни су примери удруживања и систематског рада – мада они увек дају резултат.

Рецимо, овај чланак не бисте могли да прочитате да није упорности једне групе интелектуалаца који већ 20 година штампају књиге и научни часопис (Нова српска политичка мисао: часопис за политичку теорију и друштвена истраживања), а већ 12 година уређују и одржавају овај информативни портал (са просечних 10.000 индивидуалних посета дневно). Нас нико није пројектовао и финансирао. Сами смо се организовали и уложили сате свог слободног времена. И резултата има – укључив и известан углед и утицај који смо стекли у јавности.

Извор: НСПМ

Други позитиван пример је вероватно група људи око Двери и још понеко. Зашто тога нема више? Зашто многи млади и образовани људи – али не само они – непрестано нешто коментаришу, кукају и закерају, а никако да се умреже и нешто предузму? Зашто таквих група нема још више на аутентичној, социјалној „левици“? У друштву у коме је индустријско радништво масовно ликвидирано (у смислу занимања), а они који су остали да раде код приватника имају статус енглеског слуге из 17. века, могло би се очекивати да све врви од удружења за самопомоћ или за синдикалну акцију. Али, слабо или готово ништа од тога. Такође, готово сва наша универзитетска интелигенција себе воли да представља као политичке „левичаре“. Али, скоро да нема интелектуалног клуба који би систематски неговао критички (антисистемски) социјални дискурс.

Стога, ова 2014. година биће добра прилика да видимо на чему смо. Зло се вратило – не само у смислу манипулативне праксе из осамдесетих и деведесетих година или компромитованих кадрова из двехиљадитих. Зло се вратило у смислу оживљавања друштвених пракси које наше генерације и не памте: од неподношљиве обесправљености на радном месту, до школовања и лечења само (танког слоја) најбогатијих.

Ове године ћемо видети да ли различите политичке снаге отпора могу да се организују и повежу. Или ћемо, можда, доживети још један пораз. Пораз који би могао значити и потпуни политички, али и идеолошки банкрот садашње генерације и српског друштва у целини.

Опрема: Стање ствари

(НСПМ)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , , ,

5 replies

  1. Чим стигнем написаћу опширније, за сада у најкраћем. Мада се слажем са свим појединачним наводима ипак је текст неизбалансиран, вероватно због субјективности услед личног учешћа. Мало је напрегнуто поистовећивање 90-их са овим годинама. У првом случају није поменуто да је цела глобална пропагандна машинерија била против Милошевића (у ствари против Србије), да се новац опозицији делио шаком и капом (био је јуче текст о учешћу ЦИАе у рушењу Милошевића), да је овај имао опозицију у непринципијелној коалицији, укључујући обе покрајине и велики део српског колонијалног руководства који је одржавао Србију у колонијалном положају.

    Мало ниподашатавјуће се представља – само да узмемо власт у Србији, па онда у покрајинама, па онда у федерацији па ће бити супер. Сећамо се каква је то борба била да се ‘слаба Србија’ ишчупа из колонијалног ропства и тоталног уништења. А каква је била ‘демократска опозиција’, школована у Будимпешти, затрпана доларима, која је дошла на власт после преврата? Каква је то само булумента била у ДОСу уз подршку ‘српске интелигенције’, тако нешто није било виђено у српској историји. Избегава се да се призна да су код злог Слобе били најслободнији медији у послератној Србији. У току политичке борбе са непринциијелном коалицијом, већ су почеле припреме за рат уз западну подршку. Чињеница је да је била маса медиокритета и каријериста код Слобе али је такође чињеница да он није има један дан предаха, почев од случаја Буце Павловића па до дана када је убијен. Овај садашњи период је добро анализиран али је разлика огромна јер овај сада, за разлику од претходног, има сву подршку наших западних ‘пријатеља’. О самој борби за националне интересе нема помена о некој паралели. Једино су обе опозиције, она раније и ова сада, сличне по својој неспособности и корумпираности.

  2. @Роро… Поштовани господине потписујем сваку реч вашег кометара и јева чекам опширнију верзију коју сте најавили. Лично сматрам да је у данашње време српска вододелница однос према Слободану Милошевићу и деведесетим годинама. Што се мене тиче не може се назвати патриотом НИКО ко у томе подржава званичну (западну) историју. При том не правим суштинске разлике између оних за које је Милошевић (а са њим наравно и Србија и сви Срби) највећи, а често и једини кривац за ратове деведесетих и „распад“ СФРЈ и оних који своје ставове „патриотизују“ и камуфлирају тврдњом да је водио погрешну политику. Наравно, говорим искључиво о борби за очување заједничке државе и заштиту легитимних права и интереса нашег народа. Све остало у то време (унутрашња политика Србије, демократија, економија,…) је сасвим друга прича. Та прича заиста није весела, али не само због грешака и промашаја Милошевића, којих јесте било, и „медиокритета и каријериста“ које је окупио око себе, већ пре свега због онога што је радио за свој народ и Државу. Али, понављам, то је посебна тема. Свакако да свој став могу да аргументујем, али би радије да прочитам ваше мишљење о њему.

  3. Eto, kolika je razlika kada g.Antonic zapisuje svoje misli od onoga kada zapisuje misli drugosrbijanaca.Sama ta okolnost da se od vlastitih misli okrenuo evidentiranju sta je ko rekao u drugosrbijanskom taboru, govori o razocaranosti i neveri u moc sopstvene misli, pa sada imitira drugosrbijance.Slabiji deo teksta je vezivanje Milosevica i suvereniteta.Izvor suvereniteta su gradjani, ne delovi gradjanstva koji imaju ove ili one osobine (nacija, vera), vec gradjani kao pojedinci sa jednakim pravima i jednakom suverenoscu.Milosevic je od izbora napravio samo sredstvo produzetka vlasti komunisticke partije i produzetka ideoloskog otudjenja institucija od naroda i oba su ostala do danas (i do danas su izbori ostali puko sredstvo zaposedanja i ostajanja na vlasti, a ne izraz opste volje.Pod kompradorskom vlascu se podrazumeva iskrivljavanje opste volje u manipulisanju strankama (nereprezentativnost u Skupstini, usled neprincipijalnosti, podloznosti spoljnjim ucenama…), dakle nezavisno od samih izbora, u kojem ucestvuju stranci i zauzimanju institucija od strane zastupnika odredjene ideologije podrzanih spolja, ali i jedno (izneveravanje sustine izbora) i drugo (otudjenje institucija od strane zastupnika odredjene ideologije) imali smo i u vreme produzene komunisticke vlasti Milosevica, zato nas narod luta i danas, trazeci da se SANU izjasni o KiM, kao da SANU moze da iznese neki stav suprotan onom koji je narod, stvarajuci ustav, uneo u ustav, dakle od institucija drzave se trazi da se suprotstave politici vlasti drzave.To pokazuje da je narod nesvestan svoje uloge kao nosioca suvereniteta, pa na kraju sva nada pada na ledja SPC u kojoj se prepoznaje „institucija“, a opet nije drzavna i kljucno, narod ne odlucuje o njoj, pa i sva krivica pada na nju u slucaju da…Zato kod nas postoji mrznja prema demokratiji i individualizmu, zajedno sa zeljom da se odreknemo slobode i prepustimo je individui vodje.U kolektivizmu slobodu zamenjuje atomisticki egoizam interesa, a individua je samo vodja(dovoljno je samo videti koliko je kolektivizam u socijalizmu proizveo egoizam kod pojedinca, da su unistavali i potkradali vlastitu imovinu (drzavnu i drustvenu).Takav razarajuci egoizam ne postoji u individualistickim drustvima, naprotiv, on je podsticao izutne pojedince koji su postajali pokretaci celog drustva svojom inventivnoscu, preduzimljivoscu, kritickom mislju, a ne izuzetne vodje koje guse svaku individualnost i podsticu sukobe unutar kolektiva, proizvodeci nove stepene medjusobno suprotstavljenih kolektiviteta (mladi-penzioneri, zaposleni-nezaposleni, drzavni-privatni fakulteti…).Tako kolektivizam istovremeno egoizuje interese i otudjuje ih od pojedinca u kolektiv, kroz stalno suprotstavljanje razlicitih oblika kolektiviteta (dakle i sami kolektivi su atomski) sa krajnjim izvorom u opoziciji „MI“ – „ONI“, ciji je oblik drzavne vladavine oligarhija.

    Dakle, i dandanas je ostalo milosevicevsko poimanje demokratije kao gradjanskog samoodricanja od suvereniteta, a ne izraza suvereniteta, time sto se preuzimanje vlasti vidi kao totalno raspolaganje drzavom i privatizacijom njenih institucija (zapravo institucija gradjana), kao da se radi o antickim izbornim diktaturama, a i one su bile vremenski ogranicene, pa bi diktator cesto zavrsavao onako kako se sam ponasao. Milosevic se predstavljao kao nuzni „obuzdavalac“ narodne volje i narodu i Zapadu. Setimo se Milosevicevih referenduma npr. o dolasku strane vojske na KiM, pa na kraju ispadne da je Milosevic mudriji od naroda i da je potreban Zapadu, da krivi narodnu volju.Tako se on i narodu i Zapadu pokazivao kao „pater“ nezrelog naroda, zapravo naroda kojem paternalizam namece vecitu nezrelost kojoj je vecito potreban neko da ga koriguje, sa vrhuncem u govoru da ne mrzi Zapad Srbiju zbog njega, vec njega zbog Srbije, kao da je Srbija njegova njiva.Na kraju „drzavnistvo“ Milosevica se okoncalo za jedan dan, za Ronaldova godisnja primanja (neko je primetio da je to malo para, pa se sada pominju vece cifre) uz tisinu institucija, silnih sluzbi RDB-a, KOS-a VOS-a, specijalih jedinica JSO, PJP, 63-e, 72-e…

  4. ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ – Слободан Антонић

  5. Видео ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ – Слободан Антонић треба гледати од почетка.

Оставите коментар