З. Чворовић, В. Димитријевић: Опет о бојкоту, за крај

Излазак на неслободне изборе под оправдањем националних разлога – одбране КиМ, по нашем суду представља политичко и морално самоубиство за патриоте и њихове странке

Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

Бојкот и заговорници изласка

Бојкот Вучићевих лажних избора заснивали смо на озбиљној правној аргументацији (овде), али и на политичкој уверењу да управо бојкот делегимитизује издајничку политику Александра Вучића који је, по Јелени Милић, НАТО поузданици, права нада Запада у борби против Русије на Балкану, и једини који косовско питање може решити на штету Србије. (овде) Уосталом, Хашим Тачи је већ позвао своје сународнике у „ужој Србији“ да помогну Вучићу у кривотворењу народне воље. (овде)

Бојкот колонијалних институција

Када је у питању одбрана територијалног интегритета путем бојкота неслободних избора, нама се делегитимисање колонијалних псеудо институција којима је од странаца предодређена одлука о коначној ампутацији КиМ из састава Србије – чини политички једино оправданим начином борбе. Са Скупштином која ће бити формирана без, пре свега, слободних медија, са партијском државном управом и буџетом у служби оправдања такве партијске управе, и са аутоцензурисаним Уставним судом, псеудо институције колоније не пружају никаква правна нити политичка јемства опозицији да може унутар њих да онемогући велеиздају Косова и Метохије. Уосталом, псеудо институције у колонијама  постоје само како би  обезбедиле привид домаћег легитимитета и суверенитета одлукама донетим по иностраном налогу и у најбољем интересу метрополе. Стога је пут до политичке и националне слободе повезан са делегитимисањем колонијалних институција, разобличавањем њихове несуверене колонијалне природе, а нарочито будућег сазива Народне скупштине коме је очито намењена велеиздајничка улога. Само ако противуставну одлуку о КиМ доведемо у везу са нелегитимним институцијама које су проистекле из неслободних избора, имаћемо шансу да у будућности поништимо све међународне споразуме које, не дај Боже, у будућности буду потписали представници Србије.

Излазак на неслободне изборе под оправдањем националних разлога – одбране КиМ, по нашем суду представља политичко и морално самоубиство за патриоте и њихове странке, пошто је оправдање аутократије из националних разлога морално недопустиво и политички штетно. Хипотеке такве политике из деведесетих година прошлог века сви ми не можемо да се ослободимо пред тзв. грађански орјентисаним Србима ни дан данас.

Аргументи за насушну слогу

Пошто је ово само наш суд, а нису чињенице, остављамо да нисмо у праву, те да ће се можда показати исправнијим приступ оних српских патриота који сматрају да због одбране КиМ треба изаћи на будуће изборе. Управо имајући у виду да ће мајсторско решето времена дати свој коначни суд, а да је борба за КиМ вечна српска вредност, предлажемо да различити погледи на изборе не треба да замуте чистоту борбе за вечну вредност одбране Косова. Останимо јединствени и не дозволимо различитим мештрима посао цепања јединственог патриотског уставобранитељског фронта. Јер, главне одлуке о КиМ биће донете тек после окончања избора, при чему само потписивање некаквог споразума неће бити кључно ни са аспекта унутрашњег права РС, ни са аспекта евентуалне подршке Русије пријему тзв. Републике Косово у УН, већ ће пресудна бити имплементација таквог споразума у уставно правни поредак Србије, а тога не може бити без референдума.

Уместо закључка

Борба за Косово и Метохију је борба против привида који нас разједа. Као што, у својој књизи „Косово на крају историје“, кажу Александар Петровић и Дарко Камчевски: „Као што постструктурализам својим антиесенцијализмом пориче постојање истина, и економија Бретон Вудса послује новцем коме недостају златна подлога и чврста вредност, тако и албанска идентитетска политика настоји да се изгради на виртуелним модуларним блоковима нације, језика, и историје. Као што вештице у Магбету проричу будућност гледајући у испарења која се дижу из њиховог магијског котла, што наводи Магбета на пут пропасти, тако и лонац за топљење бретонвудског економског мехура ослобађа илузивну маглу која се на крају распрши у ништавило јер губи везу са стварном вредношћу. Кроз  Косово очито пролази оса овог света јер се на признавању или непризнавању његове независности, на магбетовском цинизму злочина или поретку етике, свет поделио на два скоро сасвим једнака дела. Другим речима, распао се по средини, јер Косово и јесте најбољи одраз његове структуре. Није наравно притом пресудна његова релативна величина, јер ни Шкотска није била велика, али се у њој Магбетовим злочином срушио васцели поредак; као што ни Христова Јудеја није била велика, већ таман толика да се у њој за дуге векове преломи судбина света. Две силе једнако јаке, једна бучна и насилна, друга утишана и стрпљива, на Косову налазе своју тачку равнотеже. Она се може уздрмати једино ако Србија изврши самоубиство и призна одвојеност делу саме себе. То је могуће и немогуће, јер сем нестварног ништа стварно није, али би то истовремено био и крај историје. Крај историје је већ описан у многим списима различите природе тако да о томе овде не треба посебно говорити.“

Устанимо против самоубиства на које нас наговарају и против привида који називају стварношћу. То је, уосталом, најважнији испит који наше поколење полаже пред Богом и историјом.

Зоран Чворовић, Владимир Димитријевић 



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , ,

4 replies

  1. Pre „procentualnog jednopartizma“, mnogo pre, imali smo „ideoloski“ jednopartizam, odnosno nivelisanje programskih razlika (SNS ne samo da je preuzeo politiku DS-a nego i retoriku npr. o „povratku u proslost“ (eto, i proslija proslost je protiv povratka u proslost, a glede nekih drugih tema :))), a zatim i potpuno iscezavanje politickih programa iz javnog diskursa i njegovo svodjenje na blacenje licnosti (sto je logicno, ako ne glasate za nesto, glasate za nekog) sto je jos jedno sredstvo prikrivanja nepostojanja programskih razlika (vec sam kucao da napadi na licnost i porodicu Jeremica i Djilasa jesu jedini nacin njihovog opstanka u politici, jer bi se, u protivnom, pokazalo da se oni programski nimalo ne razlikuju od Vucica).Na to se sveo javni diskurs, dok se politika svela na sposobnost mobilizacije, ne glasaca, jer je glasanje za nesto zamenjeno, ne vise ni glasanjem za nekog, vec licnom lojalnoscu licnosti vodje i njegovoj stranackoj vojsci, dakle na mobilizacioni kapacitete (obim, brzina mobilizacije, a putem medijskog delovanja i delovanjem stranackih vojnih formacija (pravljenje spiskova ko je za, zivkanje telefonom, fotografisanje listica…)) stranackih vojnika i poslusnika.Tu dolazimo do neprijatnog podsecanja, a to je da je SNS i u formi opozicione SRS dobijao izbore redovno prvi imajuci najtacnije rezultate (koliko se secam, SRS je prvi objavio Milosevicev poraz)! Nevoljne koalicije (cak je smisljen i pojam kohabitacije) DSS-a i DS-a, neprincipijelna koalicija „dve boli“ (me za Srbiju) DS-a i SNS i konacno nastanak SNS-a, ponistile su svaki smisao stranackih programa, ideoloskog pozicioniranja za i protiv EU, politickog i ekonomskog na osi levo-centar-desno, i deo populacije depolitizovala, a glasace, one koji hoce da glasaju za nesto, zamenila stranackim vojnicima i poslusnicima.Sve to je sredstvo za dve stvari: 1) pretvaranja „put u EU nema alternativu“ u neupitnost, jer je ova ideoloska mantra potpunosti prikrivena laznom politickom alternativom za i protiv Vucica i javnom zabavom blacenja licnosti i porodica i 2) pretvaranjem i vlasti i „opozicije“ u proevropsku !!!!

    Dakle, mnogo pre 88% Skupstine za SNS i SPS, imali smo 100% Skupstine za EU (EU pominjem, jer iz proEU politike logicki sledi politika „resavanja“ problema KiM, usaglasavanje spoljne politike (glede Rusije), funkcionalna BiH (i dalje mislim da je srpski prioritet dogovor sa Bosnjacima „vi nama najvecu mogucu autonomiju, mi vama celovitu BiH“, kako bi se cela BiH okrenula Srbiji, a Hrvatskoj zauvek oduzela mogucnost da preko BiH dobije teritorijalnu dubinu i tako postane drzava, sto ovakva nikada nece biti)), a danas i 95% VANSKUPSTINSKE OPOZICIJE (Dveri su ikebana SzS, DSS ne sme ni da izadje pod svojim imenom, a SRS, SRS je SRS :))).

    Za kraj:“…posto je opravdanje autokratije iz nacionalnih razloga moralno neprihvatljivo i politicki stetno“, je lep izraz uvida gospode Cvorovica i Dimitrijevica (cini se jedine dve osobe u „patroitskom“ taboru koje evoluiraju i razmisljaju i preko granica svoje politicke orjentacije, razmisljajuci i o Drugom od sebe (eto dobre i prakticne posledice njihovog pravoslavlja), razmisljajuci preko sebe, nadam se ne samo „takticki“, kao sto se gospodin Cvorovic neoprezno izrazio u pogledu pitanja CG, da bi jednog dana…:))) sta je prvo i sustinsko.Drzavotvornost podrazumeva izradu zakona za vremna kada se postane opozicija, a ne za vecnu vladivinu (takvi zakoni se po pravilu krse i ni ne trebaju im institucije vec autoritet kojih ih pokrece i zaustavlja molbom „Ustavnom sudu“), kako sebe vidi svaka vlast u Srbiji, postajuci tom naivnoscu lak plen mesetara sa Zapada!

  2. Ne bih rekao da je patriotsko biračko telo odabralo bojkot. Nisu patriotske opcije ,,pukle“ zbog bojkota, već zbog nejedinstva (o potrebi ujedinjenja sam već pisao; ima li logike da DSS i Stamatović idu zajedno na lokalu, a odvojeno na republici). Kad se saberu glasovi DSS, Stamatovića, radikala, zavetnika i Velje Ilića, taj zbir je daleko veći od smanjene izlaznosti u odnosu na 2017. godinu, čak i kada bi se ceo procenat bojkota pripisao Dverima (a realno je njihov udeo u tom smislu manji od njihovih drugosrbijanskih koalicionih partnera).

  3. … је била тренутна асоцијација на „Кроз Косово очито пролази оса овог света …“.

    Време је да се успостави Влада у сенци и да се, уместо марксистичко-лењинистичких, за њено успостављање спроведу рецимо становишта Симоне Вејл, што се теорије тиче.

    У пракси, Влади(миру) у сенци да се придруже Слободан, Богољуб, Мило (зна се који), Милош, Часлав, Зоран, Александар (не тај, овај), Миломир (ту сте ме чекали) … Допуните даље по сопственој слободи и образу.

    Другим речима: да се намена Покрета прошири. Време истиче.

  4. ,,Устанимо против самоубиства на које нас наговарају и против привида који називају стварношћу. То је, уосталом, најважнији испит који наше поколење полаже пред Богом и историјом.“
    Ево, ја сам устао, браћо Владимире и Зоране, и шта сада? Имате ли ви неки план да предложите или се све завршава на речима? Хоће ли неко да се стави на чело свих оних који су устали или ће свако за себе, једни 28. јуна испред скуштине, други 4. јула на тргу, трећи 10,, 14., или 15. јула? Хоћемо ли за Ногом или Бошком, Ђиласом или Бркићем, монахом Антонијем или Вуком Јеремићем? Постоји ли неки кохезиони фактор?
    Мени се најлогичнијим чини да би сви требало са својим обележјима (странке, синдикати, групе грађана, удружења, покрети и појединци) да изађемо на једно место и тамо да останемо док не остваримо циљ, а то је- Слободни и поштени избори!
    То је парола која би требало да нам буде водиља у наредном периоду (што се тиче световног устројства, не духовног) и са таквим транспарентима треба изаћи на улице.
    Ако неко има бољи план, волео бих да га чујем, доста је кукања и анализа.

Оставите коментар