Стево Лапчевић: Годишњица проглашења кнеза Петра за краља – о народној и националној држави

Србији данас узимају и последње што је Краљ Петар у Србију унео, Србе данас колонизују

Краљ Петар I Карађорђевић (Фото: IMDB)

Србији данас узимају и последње што је Краљ Петар у Србију унео. Србе данас колонизују. Зато је Србима данас више него икада потребан Краљ старог кова, онај који ће имати снаге да поново створи „народну“ и „националну“ српску државу. Руку под руку, онако како је то радио краљ Петар. Схватање да „националне“ државе нема, уколико она није слободна, изграђена на темељима народним, а не увозним, и разумевањe да нема „народне“ државе ако она није спремна да се бори за свој национални политички и економски опстанак, најважније је завештање које нам је краљ Петар оставиo

Када је на данашњи дан 1903. године Скупштина потврдила кнеза Петра Карађорђевића за српског Краља, почело је ново раздобље српске историје. Поставши Краљ, (а крунисан је 21. септембра) Петар Карађорђевић раскинуо је ланце лажног мира и повео Србију у борбу за слободу. Краљ је то чинио самом чињеницом да је краљ. Није он био тај који је потпалио ватру, већ је пламен био тај који је желео да прогута њега.

Српски народ, српски војник и његов Краљ, тај су пламен угасили својим телима, својом крви, челиком, својом муком. Краљ Петар ушао је победоносно на Косово и Метохију, ушетао у Скопље, а његове су армије стизале тамо где је мало ко пре њега могао – под Једрене, стотинак километара даље од чувеног Черномена где су Срби и 1371. бранили своју и европску слободу, те до данашње Аустрије, где је 1918. године српски војник чувајући своју, по сили нужде чувао и част пљачкашке, империјалне Европе.

Пријатељ српских либерала и социјалиста, стално у сукобу не са Обреновићима (не треба заборавити да је он у пар наврата и писао кнезу Милану, признајући га за српског владара, одричући се, у име српске слободе и јединства претензија на престо) већ са њиховим угледањем на бечко схватање политике, Кнез и потоњи Краљ Петар, остао је до данас упамћен као један од највољенијих српских владара.

Стварању те слике нису допринеле (само) победе српске војске, нити то што је у питању Карађорђев унук (сетимо се само да Петров отац, Кнез Александар није био толико вољен, иако је био Вождов син), већ проста чињеница да је Петар, допустивши Скупштини да га у владавини ограничи, омогућио српском народном духу да се пробуди, развије и неометано крене путем који је сам себи саковао. Спремност на самоограничење власти била је практичан израз његовог исправног разумевања односа између „народне“ и „националне“ државе, здравог схватања српског задружног духа и на крају, проста рефлексија одрицања од германског бирократизма на којем су, трудећи се често да попут колонизатора „цивилизују“ свој народ, толико инсистирали Обреновићи.

У томе се огледа највећи значај Краља Петра у српској историји. Омогућивши „гуњцу и опанку“ да зида државу у складу са сопственим схватањем света (уз све недостатке које такав мајсторлук са собом носи), он је учинио отклон не само од Обреновића, већ и од свог оца, а још више деде који је, да ли због личних склоности да ли због околности у којима се налазио, врло рано постао поборник апсолутне власти. Учивши најпре од домаћих, а потом и од европских либерала (у неколико наврата на српски превео је дело Џона Стјуарта Мила „О слободи“), краљ Петар је правилно схватио да је основни предуслов остварења народног идеала – ослобођења и уједињења, самопотврђивање, које се не може постићи искључиво политичким одвајањем од окупатора, нити признањем (што је 1878. године урађено) већ (упоредо са тим), проналаском сопственог народног политичког израза кроз традиционалне облике социо-друштвеног организовања, односно кроз стварање не само „националне“, већ и „народне“ државе скројене не по узору на европске бирократизоване системе, већ на оним темељима и вредностима које су опстајале чак и онда када су архаични облици организовања постајали део прошлости.

Кнез Петар Карађорђевић у црногорској ношњи (Фото: Википедија)

Са Петром Карађорђевићем, политички фокус се са градова и вароши премешта на село. Он је омиљен зато што га се доживљава као сељака, зато што се разумева као „свој“, „народни“, што Обреновићи нити су могли, нити су то, у крајњем, желели да буду. Он сматра да слобода припада свим народима, без обзира на то да ли су „велики“ или „мали“, а отуда и да сваки појединац који чини један народ има једнако право на слободу. Њему је страна идеја туторства над народом, о чему је радо говорио кнез Михајло, а што се под краљем Миланом и потом Александром претворило у посебан политички израз, често коришћен за задовољење сопствених потреба. Идеја „ограничене“ слободе за оне који „нису кадри“ да се са њом носе, како је писао Мил, Петру је била страна.

Ова чињеница један је од пресудних узрочника сукоба са Аустро-Угарском. Тако је, хтео то или не, Краљ Петар постао и својеврсни анти-империјалиста, можда први од своје врсте у свету. До њега, тој борби били су вични (само) покорени народи, републиканци, социјалисти. Од њега, у њој су и крунисане главе. Краљева борба за стварање „народне“ државе, слободне и уједињење, утемељене на принципима народног живота, дошла је у сукоб са идејом о потреби ширења неограничене власти двора и бирократије, све са циљем „цивилизовања“ народа, иза чега се обично крила жеља за експлоатацијом и потреба за извозом капитала коју „национална“ држава није могла да контролише. Са тим ће се Срби сусретати и касније.

Нећемо много погрешити ако кажемо да је у сагласју са народним, Краљево схватање политике имало значајну улогу у припреми и извођењу подвига који је српски народ учинио 1912-1918, а није био кадар да то учини 1875-1878, 1885, али ни 1941-1945, па све до данас. Краљ Петар, за разлику од готово свих који су дошли после њега, добро је разумевао да, „национална“ држава нема никакву вредност ако при томе није и „народна“. Он није, попут Обреновића идентификовао себе са Државом, већ је настојао да јој се потчини, допуштајући јој да се стави и изнад његове воље.

У овом последњем, сматрамо, лежи и основ проблема који данас имамо. Данашња Србија није ни „народна“ ни „национална“. Она је сведена на власт и то власт марионетску, суштински туђинску, која у сопственом народу види плен, робу коју треба купити ради потврђивања сопствене „цивилизаторске“ мисије коју треба спровести над онима који не желе да се предају протестантском духу. Отуда и толика ослоњеност српских власти на Обреновиће, при чему се заборавља да су, за разлику од напредњачке власти, Милош, Михајло, Милан и Александар имали, ако не „народну“, а оно свакако „националну“ државу.

Биста Краља Петра Карађорђевића и Стево Лапчевић (Фото: Стево Лапчевић)

Србији данас узимају и последње што је Краљ Петар у Србију унео. Србе данас колонизују. Зато је Србима данас више него икада потребан Краљ старог кова, онај који ће имати снаге да поново створи „народну“ и „националну“ српску државу. Руку под руку, онако како је то радио Краљ Петар. Схватање да „националне“ државе нема, уколико она није слободна, изграђена на темељима народним, а не увозним, и разумевањe да нема „народне“ државе ако она није спремна да се бори за свој национални политички и економски опстанак, најважније је завештање које нам је Краљ Петар оставио.

Слава и част нашем Краљу!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Петрових 800, 15. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

2 replies

  1. Кнез Петар Карађорђевић (без обзира на његову недовољно објашњену улогу у припреми Мајског преврата, као и мутну улогу Русије у свему томе) је постао краљ, и током свог „владања“ није био ништа више до марионета у рукама оних који су стварно владали Србијом: Црне Руке! Ти официри – манијаци, без општег образовања и културе, су годинама жарили и палили Србијом, уз минимално и неуспешно противљење цивилних власти и Скупштине, и одређивали њену спољну и унутрашњу политику – што је на крају и довело до Сарајевског атентата и пакла у који је Србија упала, а последице тога још увек трају и вероватно никада неће ишчилети ….

  2. @вероватно никад…
    шта им је то био мотив и како се наставила спољна и унутрашња политика кад су уклоњени са сцене. Изворе не сматрам да сте заборавили па, ако одговорите, молим да их не наводите.

Оставите коментар