Жарко Видовић: Планетарни систем лапота

Лапот је већ у осамљивању човека – пакао усамљености на коју човека осуди околина, али и у усамљености на коју човек сам себе осуђује: својом таштином. Пакао!

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

105-106.

… Самоубиства усамљених стараца – то је одсуство заједнице у цивилизацијама које су лишене своје изворне (градитељске, домостројне) културе. (Православље = домострој = икономија = грађење заједнице, Цркве … Тако пише владика Атанасије.)

Култура је градитељ дома (заједнице). Градитељ је личност, јер култура је личност, док је цивилизација само комплекс установа, форми друштвених односа, који су стабилни кад се устале као инерција навике (навика), несвесног знања тела.

У Новом светском поретку „нема више лапота“, јер се лапот проширио на читаву планету: као систем санкција против сваке нације која хоће да државом (државно) потврди своју сувереност. Лицемери врше префињен лапот: према колегама, пензионерима, технолошком вишку запослених; врше га понашањем, увредама; али га врше зато што ни за њих нема будућности, него им је све сада!

106-112.

… О планетарном систему лапота …

Лапот је већ у осамљивању човека – пакао усамљености на коју човека осуди околина, али и у усамљености на коју човек сам себе осуђујесвојом таштином. Пакао!

108.

… Савршен злочин врши и може да врши само „савршен човек“, тј. савршен философски појам човека, човек као јединка врсте, као индивидуа; онај ко се савршено „прилагоди“ друштву!

За смрт – смрт душе, једину праву смрт – увек је криво и друштво које није заједница (духовна). То је Прагрех, као узрок смрти (смрти душе)  – убијањем осећања, кидањем везе са Живим Богом, са Богом живих (осећајних) душа …

Душеван“ човек – који има осећање и саосећање, поистовећење: јер суштина човека је осећање, а не „појмовна целина“ из које се онда логички изводи појам човека.

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА (одломак)

***

Заједницу ствара и може да створи и одржава искључиво емоција: никакав разум, никакво искуство, никакви (реални, световни, тј. политички) интереси, ма како умни или разумни били, па према томе ни политика или економија. Али не страст, емоција „критичка“ према битију („критика свега постојећег“), него емоција литургијска: слављење битија и дивљење као „почетак мудрости“.

Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, (Савремена култура и црква, стр.  141-145), Светигора, Цетиње, 1997.

***

— ако заједница треба заиста да буде заједница, онда чланови заједнице треба да буду (и осећају се као) браћа и сестре;

— као браћа и сестре могу се чланови заједнице осећати само ако у духу имају лик човека (односно човека и жене) који су им заједнички преци;

— тај заједнички предак не може бити телесни (тип родитеља), него само духовни (тип старца, чувара предања о заједничком пореклу, тип оца или, што је исто, духовног оца; наиме, отац и родитељ нису исто).

Жарко Видовић, АПОКАЛИПСА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА, (одломак)

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору)



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s