У региону бивших југословенских република ћирилица је лако запаљива тема широког распона
Споменик Ћирилу и Методију у Скопљу (Фото: ЕПА/ЕФЕ)
Биће да је и то део словенског духа: волимо да нас славље окупи, али нам се омакне да се за славском трпезом и посвађамо. О празнику Светих Ћирила и Методија 24. маја, који се прославља и као Дан словенске писмености, на оштре реакције у бугарским медијима наишла је изјава премијера Северне Македоније Оливера Спасовског да је ћирилица направљена за стандардизацију македонског језика.
Поновљен је и добро познати став Бугарске да македонски језик једноставно не признају, али су ове године Срби из Скопља алармирали САНУ, позивајући је да реагује на књигу Бугарске академије наука у којој се наводи да су бугарски корени језика у крајевима од Дунава до Ђевђелије и од Копаоника до Тимока, Пчиња и Охрида.
Професор др Александар Милановић с Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду каже за „Политику” да ставове Бугарске академије наука, али не и свих бугарских лингвиста, опаснијим сматра у области тумачења призренскотимочког дијалекта као сегмента бугарског, а не српског народног језика.
Још је опасније што сличне, не баш исте, ставове имају и неки српски лингвисти. Сама ћирилица по пореклу, наравно, није српско писмо, али ми већ од краја 12. века имамо, захваљујући појави новог слова ђерв само у српским рукописима, српску ћирилицу као засебан систем међу другим ћириличким системима. Директни континуанти тога ђерва данас су само српска ћириличка слова ћ, ђ, па у извесној мери и џ. Српска ћирилица, дакле, има дугу и богату десетовековну традицију од 12. до 21. века, а трајаће још вековима”, каже проф. др Милановић.
У региону бивших југословенских република ћирилица је лако запаљива тема широког распона: од разбијања ћириличних табли у Вуковару до представљања „Мирослављевог јеванђеља” као споменика хрватске, а и бошњачке ћириличне баштине. Овакво „научно” интересовање процветало је после распада СФРЈ, док нетрпељивост према ћирилици има дубље корене.
„Положај српске ћирилице био је очајан и у СФРЈ и о томе у литератури имате безброј сведочанстава, а симболички је вероватно најзанимљивије оно о немогућности да купите ћириличку писаћу машину. Моја лична карта је насред београдског Врачара била исписана латиничном машином, иако сам још 1986. инсистирао да буде на ћирилици. У Хрватској данас ломе ћириличке табле, што је општепознато, али читаоци мање знају о системском спаљивању и уништавању ћириличких књига, описаном у књизи ’Књигоцид’ (2012), чији је аутор хрватски интелектуалац Анте Лешаја. У Црној Гори се, нажалост, све више ближимо таквом сценарију, ћирилице тамо практично нема ни у службеној ни у јавној употреби”, истиче професор Милановић.
Што се тиче оног другог пола на којем влада потражња за ћирилицом која иде и до отворених историјских и језичких фалсификата, последњих година део хрватских научних кругова ревитализује „старо хрватско писмо” – ћирилицу – којом су, како је речено 2012. године на скупу у Хрватској академији знаности и уметности,
Хрвати, фрањевци и протестанти, писали још од 11. века у Дубровнику, Славонији, Далмацији. То је „арвацко писмо”, „западна ћирилица” и нема ама баш никакве везе с оном „великосрпском” која агресорски изгледа чак и на табли с називом места.
„Фрањевци јесу писали ћирилицом, али је питање да ли су се осећали Хрватима, а још је веће питање да ли су свој језик сматрали и називали хрватским. Српска филологија је још од времена Александра Белића много пажње посветила изучавању језика босанских фрањеваца. Мене више забрињава што поједини радикални хрватски филолози својатају чак и ’Мирослављево јеванђеље’, као што то чине и неки бошњачки интелектуалци, а чуди ме да српској културној јавности није толико битно чија је, према Унеску, једна од најлепших рукописних књига светске баштине. Односно, чије је најзначајније српско културно наслеђе”, каже проф. др Милановић.
Узбудљив живот води и босанчица. Она је истовремено средњовековно писмо босанских фрањеваца или хрватска ћирилица, писмо муслимана Бошњака или босанска ћирилица, односно варијанта српске ћирилице.
„Питање такозване босанчице разрешио је јако давно чувени филолог Владимир Мошин, а његове закључке потврдили су новијим истраживањима Бранкица Чигоја, Вања Станишић и Виктор Савић, савремени професори Београдског универзитета. У питању није никакво засебно писмо већ само једна од територијалних варијанти српске средњовековне ћирилице, чак не директно везана само за Босну”.
„Дакле, Срби је не сматрају својим наслеђем, већ босанчица јесте српско наслеђе. Све остало су политичке конструкције калајевске провенијенције”, наглашава проф. др Александар Милановић.
Јелена Чалија
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
A,kada bi im dali kopiju Miroslavljevog Jevandjelja,oni bi ga spalili.
“Политика”, Проф. др. Милановић и остали забринути (а и цела српска јавност) би много боље учинили ако би се са прошлости и питања “чија је ћирилица/ко ју је први… итд… ” – јер то све стоји записано и сачувано “у књигама староставним”, оријентисали на садашњост, изашли лепо на улицу, погледали око себе и покушали да утуве у своје главе: Путокази, фирме, новински киосци, излози књижара, све декларације домаће и увозне робе (увозне, ако уопште има помена српског језика на њима) – све исписано латиницом, а ћирилице практично нигде у јавној комуникацији! Какви су сви ови браниоци и заступници српске ћирилице: кроз коју годину ње и онако више нигде бити неће. Очигледно – и није им ни потребна… Сви по мало и понекад, кад им дође – крокодилске сузе лију. Па – ако као народ и друштво нису у стању/вољни/смеју да се боре/залажу за оживљавање и 100% повратак националног писма у јавну комуникацију – ко им је крив? У том случају се намеће неизбежни закључак: ма, онда и не заслужују да имају своје национално писмо.
Три пута браво за 100% или ништа! Али и велики минус – зашто без имена и презимена ? Не може се ћирилица бранити скривањем иза шифри.
Имамо ми много науке , много магистара , доктора, професора , академика, сенатора итд., али су негде затурили ћирилицу. Писао сам у Политици пре двадесет година : када ћирилица нестане многи млади Срби ће докторирати на тему њене важности за Србе, ако уопште опстане српско име. Данашњим Србима је потребан тутор, али не треба да брину јер су ту Хрвати . Они су примили у своје редове Србе из Херцеговине и Далмације , да би преобрађени постали највећи кољачи Срба. Уосталом , Хрвати сматрају да је њихово све до Земуна.
Ако се не варам, први сам писао о повлачењу декретом ћириличких писаћих машина и о престанку производње истих. Прва сазнања о томе сам добио тајно у своме селу. Матичару је чак забрањено да даље ћирилицом врши уписе у матичну књигу и књигу умрлих. Све повучене ћириличке писаће машине су завршиле у подруму општине .Комунисти нису смели да их одмах одведу на отпад. Урадили су то тек кад су видели да су Срби “овце” и да не пружају никакав отпор.
Кад је проф. др Милановић био млад није смео да пита где су ћириличке писаће машине. Али он данас ни данас , у сред демократије, не сме да напише текст којим позива своје колеге да Одбор за стандардизацију стави на дневни иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд да се српском језику врати једноазбучје, какво је и било пре доласка комуниста на власт .
Председник Матице српске се недавно у Печату запрепастио чињеницом да у својој улици није избројао више од 1,5 % ћириличких исписа. Да ли треба да ћирилице буде – 1,5% па да он и председник Матице скоче у одбрану српског националног писма.
У ПОЛИТИЦИ „ПРОМАШЕНА ТЕМА“,
ЈЕДИНО ЈЕ НОВИНАРЕВ ТЕКСТ БИО ЗА ДЕСЕТКУ
Та је тема скроз безвезно обрађена у Политици. Чак је ово “својатање ћирилице” толико глупо да је то невроавтно. Он говори о само вербалном својатању ћирилице од Хрвата, а не говори о стварном својатању од Срба хрватске латинице. Срби својатају латиницу од њих, а Хрвати лажно својатају ћирилицу само вербално. А Срби у пракси старно присвајају латиницу. Уз то, камо среће да Хрвати стварно узму српску ћирилицу за своје писмо, па Срби у Хрватској, али и сви ми славили бисмо то својатање, јер онда не бисмо имали никакве проблеме за Србе у Хрватској, не би им чекићали ћирилицу него би им је присвајали, па би Србиам припала сва ћирилиац свуиад у Хрватској. Лингвиста није схватио зашто Хрвати само вербално кажу да је њихова српска ћирилица. Зато што Хрвати знају да су „Срби луд нардо“, како је говорио психијаар Рашковић ад уплаши Туђмана да их не напада и ад Рашковић тако помогне Србима од напада Хрвата. Хравти мудро само говоре ад је ћирилица њихово писмо да би Срби из свог познатог „ината“ онда узели хрватско писмо уместо ћирилице да се „освете Хрватима“. Па Хрватиам је страашно мило да се наивни Срби „свете Хрватима“ тако што ће себе колонизовати хрватским писмом. Изазову српско инаћење, па да од Хрвата Срби стварно преузму себи сто посто хрватске алтинице. Присвоје и замене овај бедни остатак српске ћирилице у Србији од десетак одсто колико је још у Србији преостало ћирилице па да све латиниац буде сто одсто. Хрватима је јако важно да Србија цела буде на њиховој латиници, јер онда све српске књиге иду у хрватску културну баштину, а Србија цела пиостаје прво хрватска поткултура, а онда одоше Срби у асимилацију као што су отишли Срби католици.
Чуди ме што добар лингвиста А. Милановић није ништа добро рекао овоаг пута у Политици. Он је само старо познато говорио. Где му је реч о томе шта ће урдитти српски лингвисти и како за српско писмо. Јер, они за свих 66 година ништа нису уардили аз ћирилицу. Ништа стручно, по угледу ан све друег лингвисте у свету који чине и како за своеј писмо.
Опраштам лингвистима за оно раније, у Југославији, јер је тада био галвни “лингвиста” Броз с Крлежом. Али, шта су за ћирилицу урадили стручно српски лингвисти откада су добили поптуну стручнонаучну слободу да раде свој посао. Нису урадили ништа, само су погоршали стање. Они су, као раније српскохрватски, и српски језик оставили за Србе да се пате у шизофренији.
Једино је био добар, научан текст новинара Апостоловића “ИЗ МОГ УГЛА”Писмо сљезоев боје”. Он је одржао лекцију и српским лингвистима и српским психијатрима. Апостоловић еј предочио буквално шизофренију српског двоазбучај. Он је на свом примеру обајснио како се буквално пати да поштује Политикину традицију да пише ћирилицом, а онда има тастаруру латиничку, па онда добије тракву мешавину слова у свом тексту, да је то велика његова лична мука. А та мука важи за све Србе, јер је иста за све Србе.
Лингвсити никако да схвате шта двоазбучјем раде Србима и њиховој ћирилици. Њиам еј важно ад не наруше сербокроатистички принцип српских лингвиста да сачувају „богатство двоазбучја“, па макар данас у одмеру 90:10 одсто аз ћирилицу илио ускоро, врло брзо, за тридессетак година однос буде 99:1 одсто за ћирилицу у Србији. И то ће и даље бити „богатство двоазбучја“, без којег српски лингвсити не знају да се баве лингвистиком. Они нису ништа научили чак ни од Хрвата с којима су радили тај посао заејдно само на српску штету.