Горана Раичевић: Андрић очима Запада

Остаје питање да ли ћемо се потрудити да мит о супериорном, свезнајућем странцу, који нам даје „наш прави лик у огледалу“, оборимо сами?“

Иво Андрић и књига о њему (Фотодокументација „Политике”)

Ако бисмо судили по незапамћеној медијској пажњи која је у последње време посвећена  књизи немачког публицисте Михаела Мартенса  У пожару светова: Иво Андрић – један европски живот,  онда би готово све што је до сада о њој речено наводило на закључак да се ради о важном догађају у српској култури. У исто време, сам аутор, који се у телевизијске и радијске разговоре о својој књизи неколико пута укључивао из Беча,  саопштио нам је да је аустријски издавач распродао и друго издање и да је управо захваљујући овој књизи порасло интересовање за Андрића на немачком говорном подручју. Вести су, дакле, толико добре  да боље не могу бити. Да буду, међутим, још боље, потрудио се српски издавач, истичући на насловној страни књиге да се ради о „првој свеобухватној биографији нашег нобеловца“, док нас на задњој корици, између других суперлативних оцена, очекује и суд критичара по којем Мартенсово дело „на својеврстан начин потврђује тезу да аутори рођени изван југословенског историјског простора, којима српски није матерњи, али њиме суверено владају, могу да напишу књигу која нашој култури недостаје.“ Да српска култура ипак није таква црна рупа, невољно су признавали и они који су ово дело уздизали и они који су му налазили замерке. Одговарајући на питање новинара: Зашто нико од нас такву књигу није написао, гост у телевизијској емисији морао је приметити (иако уз очигледну резерву) да је покушаја да се напише таква биографија ипак било (као што су, на пример, монографије Жанете Ђукић Перишић или Душана Глишовића), при чему би резервисаност вероватно требало да упућује на закључак да ова дела не могу да се пореде са књигом немачког новинара. Говорећи за телевизију Прва, сам Мартенс је изјавио да је, приступајући  послу који је трајао читавих седам година, имао два разлога да то учини: први је приватни (љубав према великом писцу), а други практичан – зато што су издавач и аутор дошли до закључка  да се ради о доброј и исплативој теми, јер Андрићеве биографије пре тога није било.

Да су полуистине горе од неистина (како је недавно устврдио Петер Хандке), у то ће се уверити сваки читалац који је поверовао и издавачу и аутору и критичарима, и који је морао бити задивљен чињеницом да најбоље приче о нама причају странци,  када у Предговору српском издању прочита Мартенсово признање да је из две поменуте књиге о Иви Андрићу много научио. Свако ко уме да изведе једноставну рачунску радњу, закључује да је биографија о Андрићу ипак било и раније, те да су се две најисцрпније (свака у свом домену) појавиле управо у години када је Мартенс и сам решио да пише своју.  (Осим треће наведене, која датира из 1938. године, биографских студија о Иви Андрићу било је много више.) Додуше, мора се признати и то да је аутор на једном месту кориговао свој исказ, прецизирајући да Андрић није добио такву биографију какву би он волео да прочита. Ипак, свеукупна атмосфера медијске буке што пропагира „јединствену“ и „прву свеобухватну“ Андрићеву биографију  говори нам да овде нешто није у реду.  Иако је сасвим јасно да Мартенс без претходних истраживања није могао ни да се упусти у овај посао, питамо се зашто се то у медијима прећуткује, у чему подједнако учествују и сам аутор, и новинари, али и критичари који су се оглашавали овим поводом.

Михаел Мартенс са немачким издањем књиге (Фото: Дојче веле/С. Матић)

Да Мартенс своју биографију о Иви Андрићу није написао ex nihilo, већ да се увелико користио истраживањима српских научника,  јасно је свима онима који су из различитих разлога упућени у живот и дело великог писца – било да је реч o студентима, професорима   или истраживачима –  а које је, можда управо због ове чињенице, сам аутор у интервјуу у сарајевском Ослобођењу арогантно отписао не само као своје потенцијалне читаоце већ и као друштвене и културне аутсајдере, аутистичне сувишне људе који немају никаквог утицаја на савремени живот.  Истичући да су тзв. обични читаоци његова циљна група, Мартенс каже: „То су људи за које ја пишем, а много мање ме интересује суд малог круга стручњака, ‘андрићолога’. Генерално је академски свијет групица људи који цитирају једни друге без правог утицаја на било шта осим властитог кружока.“

У  овом ниподаштавању крије се суштинска разлика између Мартенсове књиге намењене широј публици навикнутој на сензационализам, и научних биографских студија о Андрићу које, истини за вољу, такође нису настајале ни из чега. Али, за разлику од Мартенса, који се добрано ослонио на резултате огромног рада што су га у своја истраживања уградили управо ти научници,  они су сваки свој извор, онако како то налажу етичка научна мерила, прецизно и јасно именовали и цитирали. Зашто је ово важно, и зашто треба да верујемо само оваквим есејима и монографијама? Свакако не само зато што бављење науком захтева висок ниво интелектуалног поштења  већ и зато што књига која нема ниједну фусноту своје изворе може да извади из контекста и злоупотреби.  Када имамо у виду све оно што се о Андрићевој личности и делу писало у политичким тумачењима распада Југославије и ратова 90-их година, када су његове књиге узимане као предложак за разумевање историјских антагонизама што су водили крвавим сукобима у вишенационалном босанском вилајету, не можемо а да се не сетимо пишчеве опрезности, страха од речи, који је у основи имао управо страх од буквалног, односно политичког, идеолошког читања књижевног текста, страха који јесте био последица његовог непосредно проживљеног трауматичног животног искуства. Мартенсова надмена самоуверена позваност да управо он осветли прожимајући однос књижевности и историје на Андрићевом примеру упућује на опрезност и на потребу пажљивог читања.

Српског читаоца који воли и цени Андрићево дело Мартенсова књига може да привуче већ самом чињеницом да је неки странац пожелео да пише о ономе што представља најбољи део нас и у чему се, као у колективној вредности, идентитетски проналазимо. Иако је очигледно почео да пише дело „са тезом“,  мора се признати да у неким моментима он није могао да суспрегне осећај дивљења према Андрићу као великом европском књижевнику. Међутим, са друге стране, како је и сам рекао, за њега је Андрићев живот занимљив највише као  део друштвеног и историјског контекста који нам се представља преломљен кроз специфичну „западњачку“ перспективу, обележену многим предрасудама, посебно онима идеолошке природе. То је у овој књизи присутно у њеном иначе доминантном дискурсу (јер о делу које је овенчано Нобеловом наградом сазнајемо мало, док су пикантерије из пишчевог приватног живота такође у жижи пажње), када се Андрић  представља као дипломата и добар чиновник државе чије постојање аутор нескривено сматра историјском погрешком, прихватајући тезу о наводном „великосрпском хегемонизму“ као главном фактору њеног распада.  Инсистирајући, с правом, на Андрићевом искреном југословенству, Мартенс је морао да направи разлику између човека и уметника, и у том раскораку између властите идеолошке позиције и опредељења личности чију биографију представља, откривају се и главни недостаци ове публицистичке, а не научне прозе. (Примери оваквог уплитања аутора, позваности да суди писцу, нису малобројни: „У Андрићевим романима нема места људима који сумњају у Југославију или чак пате због ње“ (72) или „Југословенски циљ оправдава диктаторска средства…“ (106)).  Упечатљив пример злоупотребе и погрешног читања Андрићевих текстова представља теза да је текст о латиноамеричком генералу Симону Боливару написан као апологија Александрове Шестојануарске диктатуре. Тумачећи Андрићеве животне изборе његовом  опортунистичком, слабом и плашљивом природом, Мартенс је неретко недоследан, те писца испрва назива једним „од главних заговорника приближавања Краљевине Југославије националсоцијалистичкој Немачкој“ (112), да би у одељку о Андрићевим берлинским годинама – о којима, разумљиво, добијамо и највише нових података – закључио како Андрићеви „приватни записи чак и дипломатски извештаји тог времена, показују да хвалоспеви везани за Хитлера и нацистичку Немачку не одговарају његовим убеђењима.“ (131)

Књига Жанете Ђукић Перишић

Пропагатори Мартенсовог дела у праву су само у једном: његова књига о Андрићу не може се поредити са озбиљним истраживачким студијама Жанете Ђукић Перишић Писац и прича (Академска књига, 2012) и Душана Глишовића (Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939-1941, Службени гласник, 2012). Колико је немачки новинар, упркос презиру који је показао према научницима, имао среће што овакве књиге постоје, показују многи примери. (На промоцији своје књиге у Сарајеву децембра 2019. године Мартенс је признао како једва чека да се појави други том Глишовићеве скрупулозне студије, надајући се новим подацима до којих он није могао да дође!) Права стваралачка и прва свеобухватна биографија Иве Андрића – књига Жанете Ђукић Перишић Писац и прича – послужила је Мартенсу као основна литература, у шта се може уверити сваки пажљиви читалац, иако се њено име не налази у именском регистру. (На пример, од 4502 књиге у Андрићевој библиотеци, у које је писац бележио своје коментаре, од две поменуте једна је управо она коју је у својој књизи поменула и Жанета Ђукић Перишић.) Студија ове ауторке, настала не само као синтеза туђих претходних истраживања већ и на основу оригиналних научних увида о суптилној испреплетености Андрићевог живота и дела (Каваљер светог духа, 1992), супериорна је у односу на биографију немачког новинара у сваком погледу: по исцрпности чињеничног корпуса (из којег није изостављен ни онај ниво „говоркања“ о пишчевом интимном свету који је Мартенс из фуснота сензационалистички гурнуо у први план), по композицији, по лепоти језика и стила, по свеобухватном познавању пишчевог дела, живота, времена у којем је живео, али и дијахронијских веза тог дела са књижевном традицијом, како националном тако и европском. Само истраживач тако опсежног знања, како књижевно-теоријског, тако и историјског, којем је Андрић као писац у средишту животне посвећености, могао је да да свеобухватну а у исто време проницљиву и аналитичну, оригиналну биографско-интерпретативну студију о великом писцу. У исто време отвореност овог дела према широј публици ни у једном слоју анализе не доводи се у питање, јер није реч о  „папирнатом“ портрету човека и писца Иве Андрића, већ о вешто и лепо испричаној животној причи.

Да и поред тога што је –   очигледно мењајући своје мишљење о писцу –  истицао опште, хуманистичке вредности Андрићевог дела, Мартенс није могао да разуме човека који је наводну страшљивост и опортунизам демантовао кључним животним изборима (повратак у Београд 1941, одбијање да потпише немачки Апел српском народу, али и недвосмислено опредељење да се, упркос свом југословенству, изјасни као Србин у време када то није било ни опортуно ни пожељно),  видимо и по карактеристичној празнини присутној у књизи која се ниједним ретком не бави односом писца према српској књижевној традицији, његовим великим темама: Вуком и Његошем. Аутор ове „прве свеобухватне биографије нашег нобеловца“, кога је заправо занимала само једна врста контекстуализације, правдао је ову чињеницу  незаинтересованошћу немачког читаоца коме је ова књига изворно и намењена.

Проф. др Горана Раичевић (Извор: researchgate.net)

Овај текст не представља „рецензију“ Мартенсове књиге већ само размишљање доведено до питања које треба да поставимо себи: колико смо као друштво и култура спремни и способни за реално вредновање оног што имамо и што смо у науци постигли, колико смо спремни да бранимо људе чија се дела  (ништа мање добра од оних чији су аутори странци) увелико користе а прећуткују, колико смо спремни да не дозволимо да нам се као „прве“ и „најсвеобухватније“ намећу књиге које то свакако нису?  Српска наука о књижевности може да се поноси својим истраживачима – како историчарима тако и теоретичарима –  али се нажалост не сећам ниједног покушаја да се ова дела која предмету свог истраживања не приступају пристрасно, са „позитивним“ предрасудама, већ напротив, аподиктично, тежећи објективности и аргументацији заснованој на чињеницама – преведу на стране језике. Хоћемо ли бити спремни да коначно чујемо и наше научнике или ћемо их препустити судбини еснафске затворености? Време је да о достојанству и утицају наше науке на јавно мњење овим поводом поново размислимо. У томе нас не ометају ни Мартенсова ни било која друга преведена књига (велики писци и њихова дела су опште добро) него управо властито незнање, немар и површност, или можда нека врста интереса?  Михаел Мартенс написао је и то да његова књига „не треба ни да диже нити да руши споменике“.  Ова реченица свакако упућује и на његов претходни наслов: У потрази за јунаком, посвећен демистификацији и деконструкцији мита о „добром Немцу“ Јозефу Шулцу који је одбио да стреља српске таоце у Другом светском рату, и који је и сам, придруживши им се, изгубио живот. Остаје отворено питање да ли ћемо се потрудити да мит о супериорном, свезнајућем странцу, који нам даје „наш прави лик у огледалу“, оборимо сами?

Проширена верзија текста штампана у Културном додатку Политике 16. маја, 2020.

Ауторка је редовни професор на Одсеку за српску књижевност, Филозофског факултета у Новом Саду

Опрема: Стање ствари



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар