Матијас Депфнер: Заустављање свега на дуже време није могуће

Заустављање свега. Застој. Пауза. Тишина. Нико ни са ким. Задржи дах. Мируј. Празнина. Ништа. Пандемија короне из корена нам је променила свакодневицу. Тако је морало. Али и ванредном стању мора доћи крај. Ускоро 

Матијас Депфнер (Фото: Max Threlfall)

(Велт, 23.3.2020)

Данима оклевам нешто да напишем. Јер се питам. И бојим да не погрешим. Јер нисам сигуран шта је исправно. Јер као астматичар спадам у тзв. ризичну групу. И јер сам одговоран за 16.500 запослених. И за последице једног оваквог текста.

И ја стално ишчекујем шта ће рећи виролози и епидемиолози. Проблем је што један каже једно, други друго. И ретко су сагласни. Свако је уверен да је он у праву. А заједничког става скоро да нема. А влада их слуша. Пре свега стручњаке са Института Роберт Кох и клинике Шарите. Та скоро неограничена моћ делује ми сувише безалтернативно. Јер су у питању стручњаци које нико није бирао. Али индиректно доносе одлуке које влада потом усваја. Чувши изјаву шефа Института Роберт Кох да би значајна ограничења наше свакодневице могла потрајати две године, изгубио сам поверење у њих (без обзира што је потом повукао ту изјаву). И основцу је јасно да светска привреда и наше друштво нису у стању да издрже овакав застој ни пар месеци. Онај ко тако мисли и говори не би смео бити главни оријентир владе.

Последњих седмица не знам шта да мислим. Понекад заспим потпуно бесан, с пуном свешћу због чега. Јер ме љути страх од вируса који је у читавом свету досад однео мање живота него талас грипа из 2017/2018. само у Немачкој. Процене су да је тада умрло 25.100 људи. Вирус корона погађа у првом реду старије и људе који већ болују од нечег другог. Зар онда не би било логично да се мере предузимају првенствено према њима, а да се другима омогући да живе и раде као и досад? Ако се мало удубимо, видећемо да о самом вирусу знамо запањујуће мало. Према студији у часопису Science, незванични број заражених короном у Кини је преко 80 посто. Колики је у Европи, при тако малом броју испитаних? Понекад помислим на изјаву виролога Хендрика Штрека са Универзитетске клинике у Бону: „Да нисмо приметили вирус, могло би се рећи да нас је ове године погодио јак талас грипа.“

Онда се љутим на политичаре који се међусобно такмиче ко је одлучнији. Ко предлаже најтеже мере? Најстроже казне? Најбрже увођење ванредног стања? Неки од њих незванично износе другачија мишљења. Али онда кажу да се у оваквој атмосфери ствари не могу постављати на тај начин. Све то ме плаши, јер се не види краја. Бринем се за слободу нашег друштва, његову отвореност и правну државу које би могле бити окрњене у име добре намере.

Бесан сам због озбиљних људи који нам Кину представљају као узор у борби против вируса, иако знамо да у Кини влада диктатура и да се људи прогоне само због другачијег мишљења. И да су тамо људи под надзором и да влада систем друштвеног бодовања. Гротескно је али и симптоматично да председник једног округа у Немачкој моли Си Ђинпинга за помоћ. Али су се са короном ипак добро показали, каже све више, превише људи. Не говори се да се новинари који желе да истражују шта је заиста истина истерују из земље. Као ни да се саопштењима кинеске владе не може веровати и да нас можда безочно лажу. Је ли нам то модел за будућност? Да ли би ваљало да нам Кина постане узор јер је тако тоталитарно савладала кризу са короном? Бојим се да чинимо самоубиство демократије из страха да не поумиремо.

И тако заспем.

А онда се пробудим. Широм света 294.110 случајева. У Немачкој 22.672, за 4.062 више него претходни дан (текст је објављен 23. марта – прим. СС). Скоро четири пута више него прошле седмице. Двадесет посто пацијената упућених у једну болницу у САД наводно је у доби између 20 и 44 године. Па онда слике из Бергама. Теретњаци с лешевима. Масовне гробнице. Лекари и медицинске сестре плачу што се више не могу ваљано бринути о умирућима. Седамдесетогодишњи лекар који настоји на том да га више не лече, јер је и сам морао одбити много пацијената у свом добу. Тако се будим.

И након свог рвања са самим собом, оклевања и сумњи јасно ми је: иако се бојим да би последице борбе против вируса могле бити горе од последица самог вируса (рецесија, велики број људи без посла, одузимање својине, можда и нешто горе), после свега мислим да су ове мере исправне. Што одлучније, то боље. Јер за стратегију је потребан одлучност. И из добрих разлога тим путем смо и пошли.

Заустављање свега. Застој. Пауза. Тишина. Нико ни са ким. Задржи дах. Мируј. Празнина. Ништа. Накратко, неколико недеља. То некако можемо поднети.

Кључно код ове стратегије је да се у виду има крај и да се планира њен брзи завршетак. Реч је о радикалном поступку у врло кратком времену. О успоравању ширења вируса ради добијања на времену. И стварању предуслова за боље снабдевање интензивне неге. Заустављање свега на дуже време не може се издржати ни у друштвеном, ни у привредном, ни у политичком смислу. Маштарија да можемо притиснути дугме за паузу док вирус не нестане је наивна и опасна. Доћи ће дан кад ће званична политика променити причу и објавити да је готово с „избегавањем социјалних контаката“ (какав технократски израз). И да би требало да поново радимо и живимо скоро као и пре. Назад у нормалу. Повратак амбициозности као кључном предуслову цивилизованости. Вирус неће нестати. Само смо добили на времену. Онда се морамо бринути о онима који су нарочито угрожени. Њих морамо штитити. Надамо се ускоро помоћу вакцине и побољшане интензивне неге.

Али се остатку друштва мора рећи: доста зимског сна, назад у свакодневицу. Што пре. Немамо више времена. Иначе бисмо могли изгубити још више  ̶  друштвени поредак, начин живота, слободарски живот. И заменити слободу за мало више безбедности и здравља.

Али тако не мора бити. И не сме. И неће бити. Напротив: из ове ситуације можемо изаћи јачи. Ово је прва истинска криза за више послератних нараштаја у Немачкој.

Кризе су често катализатори напретка, и то није ништа ново. Нека од највећих достигнућа цивилизације настала су после ратова и зараза. Према историчару медицине Клаусу Бергдолту, куга је била предуслов за ренесансу, једну од у културном погледу најполетнијих и најбогатијих фаза људске историје. Куга је дошла после великог благостања и пре свега дотад невиђеног индивидуализма. Егон Фридел је то срочио овако: „Кључна година за обликовање начела човека Новог доба била је 1348, година Црне смрти.“ Другом светском рату следило је немачко привредно чудо. После друге нафтне кризе 1978-80. почели смо више улагати у обновљиве изворе енергије.

Кризе нас терају да ствари радимо друкчије и размишљамо на нов начин. Захтевају да се држимо на окупу. Заједнички непријатељ, у овом случају – на срећу не друга земља или народ, већ вирус – повезује људе. Мобилише снаге. Као под лупом, у њој до изражаја долазе слабије, али и јаче стране појединца и система. Криза је испит карактера. Велика прилика за нашу личност. Свако може пасти на њеном испиту  ̶  дижући руке од свега. Или надрасти себе  ̶ одважношћу и смислом за опште добро. Криза нас уз то чини свеснијим оног што ваља сачувати и оног што је потребно мењати.

Често смо говорили о том да нам канцеларије и радна места заправо више нису ни потребни. Радити се, говорили смо, може свуда  ̶  довољан је мобилни телефон или лаптоп. Сада, радећи од куће, видимо да ипак није тако. Уочавамо незамењивост директног дијалога. Али видимо и колико смо раније ишли на путовања или састанке који и нису били неопходни. Истовремено свакодневно чинимо огромне кораке напред, радећи мобилније и флексибилније. Ова тешка ситуација нас на то присиљава. Криза са короном као вид великог убрзања дигитализације може довести до тог да убудуће сарађујемо једноставније, делотворније и боље.

У овим данима на испиту је и улога медија. Новинари су  ̶  подразумевајући нарочите личне ризике  ̶  оно што већ одавно нису били: наш прозор у свет. Наш филтер истине. Имају огромну одговорност. И сматрам да су јој, све у свему, на упечатљив начин дорасли. Добијам писма људи који пишу да би се медији сада морали побринути за солидарност и јединство. Али задатак новинара морао би остати исти и у време кризе. Управо тада. Они би и даље морали сумњати у званичну верзију и истраживати позадину догађаја. Сад нам је поред солидарности и смисла за опште добро потребна и критика. А пре свега информације и мишљења с различитих страна. Не треба нам пропаганда централизоване државе, већ надметање критичке интелигенције. Можда ћемо у овим околностима постати свеснији вредности независног новинарства.

Кад криза прође, много тога неће бити као пре. Привредна штета биће велика. Целе индустрије би могле нестати или се потпуно променити. Али процветаће и нове гране. Радићемо другачије. Путовати мање. Можда бити обзирнији према околини. Са више поштовања према политичарима који поступају одговорно, а не популистички. Друкчије ћемо разговарати једни с другима. Сусрети ће нам бити другачији. Можда ћемо бити захвалнији на свему што смо сматрали да се подразумева само по себи. Привредни замах, опојне забаве, свест о уживању, друштво и дружење  ̶  а пре свега слободу  ̶  сматраћемо поново даром.

Можда ће то што више нећемо глумити љубљење приликом поздрављања бити споредни, цивилизаторски печат вируса корона. Је ли то губитак или поклон?

Можда ће се људи убудуће поздрављати као на Тајланду  ̶  састављених дланова, с благим наклоном. И осмехом.

Заиста бих волео да буде с осмехом. Пре свега у Немачкој. Нема народа који се мање смеје од Немаца. Можда ће нам корона оставити осмех на лицу. Кад прође. Осмех захвалности.

Матијас Депфнер (Mathias Döpfner) je председник управног одбора медијске групе Аксел Шпрингер (Axel Springer), у чијем је саставу и лист „Велт“ (Die Welt)



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Mislim da se dinamika postupaka po nedeljama znala od prvog dana.Drzava zna svoje resurse, koliko dugo i u kojoj meri moze da smanjuje ekonomsku aktivnost, medicinske kapacitete, da ne moze masovno da testira i leci ljude, tako da ce sve biti reseno totalnim karantinom, kao sto nam se i sugerise.Svaka mera je najavljivana kroz govor da je moguce ako, javnost je pripremana i na policijski cas i poostravanje policijskog casa i 24h policijski cas za vikend i od sledeceg vikenda totalni karantin.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s