Бранко Жујовић: Спин као вирус

Са ширењем новог вируса корона по америчким медијима шири се и антикинеско расположење које циља кинеску државу

Илустрација: Печат

Део Балкана вероватно никада неће престати да верује у свемоћ завера и никада неће престати да сања брзу и лаку зараду. Томе у прилог говори порука коју је аутор ових редова добио прошле недеље. У поруци је било наведено да је Кина остварила чисту добит, од двадесетак милијарди долара, јер је вешто искористила, дакако нимало случајну, појаву новог вируса да намагарчи велике америчке и западноевропске играче на берзи. Којој берзи и које тачно играче, није било наведено.

Будући да помало пратим кинеску политику и економију, није ми било тешко да препознам извор те вести који нема много везе с њеном коначном реинтерпретацијом, и то није ништа чудно. У ери интернета информације и вести круже планетом муњевито, знатно брже од биолошких вируса, мењајући успут чињенична упоришта и значењску супстанцу. Али једно је када такву вест најпре не разуме у потпуности, па је још на друштвеним мрежама погрешно реинтерпретира неки отуђени медијски конзумент склон сензацији. Сасвим је друго када медији главног тока, пре свих они у САД, а које доживљавамо као узоре објективног извештавања, свесно стану у ред продаваца медијске магле, покушавајући да употребе епидемију у туђем дворишту у геополитичке сврхе.

Ко је заиста болестан?

Узмимо за пример угледни „Волстрит џорнал“ који пише: „Кина је прави азијски болесник.“ Поменути наслов одсликава намеру да се Кина, као државни систем, прикаже у светлу битно другачијем него што је наведено у обимним и, зашто не истаћи, ласкавим извештајима Светске здравствене организације који се тичу кинеских напора да се нови вирус сузбије.

Део редакције се успротивио предоченој „политичкој некоректности“ у наслову и тексту, неко је вероватно потегао и медијску етику као аргумент, али то није било довољно. Наслов је штампан, а Кина је затражила извињење које није уследило. Зато је уследило ускраћивање гостопримства тројици новинара поменутог листа. Тај наслов пратило је и наметање фраза у америчким медијима као што је „кинески грип“ или „вирус Вухана“.
Наслови објављивани последњих месеци у „Њујорк тајмсу“ о Кини такође завређују пажњу. Премда кинески медији, попут листа „Чајна дејли“, подсећају да наслове у свим, па и америчким медијима одређује уредништво, а не нужно дописници с терена, „Њујорк тајмс“ је епидемију, како тврди коментатор Филип Џ. Канингем, читаоцима подастро као суштински кинеску ствар од самог почетка. Ево наслова које Канингем наводи: „Да бисте разумели Вухан вирус корона, погледајте епидемиолошки троугао“, или „Зашто је епидемија вируса корона почела у Кини?“.

Контролор на пекиншкој Железничкој станици, 24. 1. 2020. (Фото: АФП)

Иако се тржнице морских плодова у Вухану за сада узимају само као могућа изворишта заразе новим вирусом корона, стереотипи о Кинезима који једу чудне ствари или спинови да Кинези за лечење вируса корона користе рогове бивола и сличне тврдње нису само доживеле експлозију по друштвеним мрежама, попут „вести“ о кинеској медицинско-економској завери која је прослеђена аутору ових редова, већ су продрле на странице најтиражнијих новина и најпосећенијих онлајн-издања. Шта рећи, на пример, о наслову који подражава исти ниподаштавајући контекст: „Како се вирус корона шири, старе кинеске навике одлажу борбу.“ Да не помињемо ничим аргументоване теорије завере да је вирус корона произведен у лабораторији.

Са ширењем новог вируса корона по америчким медијима шири се и антикинеско расположење које циља кинеску државу: „Криза вируса корона открива пукотине на кинеској фасади јединства“, или сасвим орвеловски: „Вирус корона открива кључне недостатке и мало снаге у управљању Кином.“

Кинески или амерички парадокс

Кинески парадокс овог пролећа садржан је у чињеници да је с новим вирусом, на првој линији глобалне одбране, на најтежи начин суочена кинеска нација, а да вируси, при томе, не познају разлике међу нацијама, иако би се из наслова у америчким медијима дало закључити донекле супротно. Савршено организована акција изолације Вухана и провинције Хубеј, уз велику ефикасност и употребу најмодернијих средстава, није нешто што се очекује од „комунистичке деспотије“.

С друге стране, амерички парадокс је дубљи и по форми и по суштини. Најпре, ту је пад у расизам и ксенофобију изражену кроз медијске извештаје америчких медија усред глобалне претње, уместо инсистирања на професионалном приступу и солидарности. Потом, вреди приметити да се извештаји у америчким медијима, можда први пут, драстично разликују од онога што о епидемији новог вируса корона кажу лекари, односно Светска здравствена организација. Отуда толика полемика на друштвеним мрежама и отуда мутиране вести о заверама, тајним операцијама и програмираности новог вируса.

Посебан проблем представља видно другачији приступ у извештавању западних медија онда када се вирус проширио по осталим државама, пре свих Јапану, Јужној Кореји и Италији. Одједном то више није био кинески проблем, а показало се да статистичке манипулације, примећује Канингем, нису непознаница у демократским земљама, како би се очекивало.
Сличан, али медијски сценарио, погодио је и Србију, у распону од таблоидних наслова о будућих педесетак милиона жртава у свету, до тврдње да нови вирус не представља никакву претњу.

Фото: Роман Пилипи/ЕПА

Многи у свету изражавају скепсу управо када је америчка спремност да се суочи са сваким, па и новим вирусом корона. Многи стручњаци тврде да се САД не би носиле тако успешно са обимом епидемије каква је забележена у Вухану, односно провинцији Хубеј, али таква предвиђања нису подстакла уреднике тамошњих најугледнијих новинских и онлајн издања да истраже предочену могућност. Њихова уређивачка пажња била је опседнута стереотипима о Кинезима који шире заразу и лече се бивољим роговима.
Ако је веровати Тедросу Адханому, Етиопљанину и осмом директору Светске здравствене организације, Кина се вирусу супротставила на најефикаснији могући начин. Адханом свакако познаје прескромне могућности афричких држава да се супротставе било којој, па и епидемији новог вируса корона. Још боље Адханом познаје дубине спремности Кине, САД и других земаља да помогну афричком континенту у случају пандемије. Тим пре његове оцене о Кини додатно треба разумети као објективне и искрене.

Мере кинеске владе код куће, међутим, не би биле успешне без великог одзива друштва. Сви смо на снимцима светских телевизија имали прилику да видимо празне станице метроа у вишемилионским кинеским градовима. Апсолутни одзив појединаца одраз је високог нивоа патриотизма који не морамо увек, по балканској навици, мерити етничким одређењима и историјским зађевицама.

Сви слојеви кинеског друштва одазвали су се позиву владе да пажљиво следе упутства за сузбијање ширења вируса. То је друштвена свест и ниво одговорности поступања на којој и Европа и САД Кини могу само да завиде. Наслови које смо поменули имамо право да читамо као део медијске манифестације те зависти.

Кина ће се задужити 143,6 милијарди долара

Фискална политика има предности у поређењу с монетарном политиком зато што може да буде краткорочно усмерена и привремена. Дакле, фискална политика је погоднија и требало би да игра водећу улогу у суочавању с једнократним краткорочним утицајем епидемије – рекао је за лист „Чајна дејли“ Џанг Бин, водећи истраживач тинк-танк организације „Чајна фајнанс“.

„Поређења ради, монетарној политици смањења каматних стопа, ради подстицања тражње, обично је потребно најмање десет месеци за добијање жељених резултата“, рекао је Џанг.

„Због епидемије, централној влади је предложено да изда посебне обвезнице у вредности од билион јуана (143,6 милијарди долара) до 1,5 билиона јуана (214.9 милијарди долара) што је пре могуће, како би надокнадила јаз у финансирању“, истакао је Џанг.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 13. 3. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар