Златко Хаџидедић: Нације и конфликти на Балкану

Како се историјске грешке не би стално понављале, требало би подизати свест да су национални идентитети које данас гаје балкански народи наметнути, а не аутохтони, сматра Хаџидедић

Златко Хаџидедић и Стеван Гајић (Фото: ИЕС/Снимак екрана)

Професор политичких наука и међународних односа који предаје у Сарајевској школи за науку и технологију, др Златко Хаџидедић, одржао је у Институту за европске студије у Београду излагање под називом „Нације и конфликти на Балкану“. Као научник који се бави политичком теоријом и пре свега теоријом национализма, предавању је приступио из теоријског угла, јер је конфликте који су се одиграли на простору бивше Југославије крајем двадесетог века желео да сагледа и интерпретира кроз призму најзаступљенијих академских приступа објашњавању феномена етничких сукоба.

Своје обраћање публици започео је представљањем добро познатих предрасуда које већина људи на Западу, па чак и оних образованијих, негује према Балкану. Подсетио је да на енглеском језику чак постоји и термин „балканизација“ (Balkanization) који описује процес непрестаних и трајних сукоба на одређеном подручју, што је у складу са перцепцијом да у овом делу Европе живи неколико перманентно сукобљених народа. Хаџидедић сматра да је предрасуда о Балкану као стално завађеном геополитичком простору потпуно погрешна, јер су се кроз историју војни сукоби на Балканском полуострву одвијали повремено, док су периоди мира и стабилности – које су, према речима професора Хаџидедића, гарантовале велике империје попут Хабзбуршке монархије и Османског царства – често трајали и по више деценија, ако не и векова. Ситуација се мења почетком и средином деветнаестог столећа, када долази до националног освешћења великог дела локалног становништва. Иако је деветнаести век обележен националним револуцијама које су се одвијале широм Европе и Јужне Америке, проблем лежи у томе што су на Балкану појмови нације и националног од самог почетка били уско везани за етно-верски доживљај идентитета, а не за грађански, који је негован на Западу. Док је етноверски идентитет по својој структури ексклузиван, њему супротстављени грађански идентитет је инклузиван, што га не чини савршеним – јер оставља простора за насилну и принудну асимилацију – али је свакако пожељнији од претходно поменутог.

Златко Хаџидедић (Фото: ИЕС/Снимак екрана)

Након прављења дистинкције између грађанског и етноверског националног идентитета, Хаџидедић се посветио општој критици феномена национализма. Изнео је своје чврсто конструктивистичко уверење да су народи и нације друштвени конструкти, односно да је национални идентитет политичка (а не изворна или природна) појава. Ослањајући се великим делом на марксистички приступ критици националног, Хаџидедић је током предавања заступао став да су национални идентитети на Балканском полуострву конструисани од стране спољних актера који су путем наметања нових категорија идентификације тежили остварити своје геополитичке интересе, при чему су им постојеће етничке и верске разлике послужиле као добра основа и темељ за конструкцију националних разлика.

Конкретно, сматра да је великим силама које нису у ранијим периодима успоставиле директну контролу над Балканом, пре свега Уједињеном Краљевству Велике Британије и Ирске, било у интересу да распламсају националне револуције како би ослабиле конкурентска царства, у овом случају Османско и Хабсбуршко. Та матрица подизања националних револуција операционализована је у различитим контекстима током деветнаестог века и у том смислу Балкан није био изузетак. Рецимо, Хаџидедић тврди да су латиноамерички устанци против Шпанске империје такође били део исте геостратешке игре разбијања великих империја од стране Уједињеног Краљевства, с тим што су се – у недостатку верских разлика и јасних етничких темеља за заснивање нових нација – творци народних идентитета у Јужној Америци окренули формирању држава на основу постојећих колонијалних граница.

Које је последице таква спољна политика Уједињеног Краљевства оставила на Балканско полуострво? Хаџидедић сматра да га је она готово судбински одредила, јер је допринела стварању сукобљених народа који су током двадесетог века водили неколико бесмислених крвавих сукоба. Како се историјске грешке не би стално изнова понављале, решење види у подизању свести о томе да су национални идентитети које данас гаје балкански народи наметнути, а не аутохтони и инхерентни. У складу с тим, сматра да би најбоље за све становнике Балканског полуострва било да доживљај политичке обавезе и идентитетске припадности негују према својим државама, а не према својим не-eтничким и верским заједницама, јер се једино тако могу изградити стабилна демократска друштва која нису оптерећена наметнутим етноверским поделама.

Ипак, изнети аргумент (осим што има јаку утопијску црту) ослања се и на неколико контроверзних полазних претпоставки. Довољно је поменути једну. Пројекат одрицања од народног и верског ради изградње јачег и обухватнијег државнограђанског националног идентитета опробан је кроз пројекат формирања Југославије, па је чак и претпоставка о хипотетичкој жељи балканских народа да се поново упусте у подухват сличног типа у најмању руку необјективна. Будући да је неуспех пројекта изградње заједничке државе очигледан, није јасно зашто би поједини народи поново пристали на одрицање од сопственог идентитета (био он исконструисан и наметнут или не, он је данас свакако јак и присутан) ради утапања у грађански идентитет мањих држава насталих распадом Југославије.

Јовица Павловић, Институт за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , ,

4 replies

  1. Jugoslovenstvo nije gradjanski, vec pseudo-etnicki identitet, gradjen kao i vecina etnickih na poreklu i jeziku, kao neka vrsta starijeg identiteta u odnosu na pojedinacne etnicke i verske identitete juznoslovenskih naroda (dakle starost i poreklo su i tu bili kljucni. Kod komunista on je trostepen, u politickoj sferi postoji zajednicki jugoslovenski identitet i partikularni nacionalni, a u ekonomskoj sferi je samoupravljac trebalo da ostvari individualizaciju identiteta, ali ne kao gradjanin, kroz apstraktnu pravnu jednakost, vec kao konkretni vlasnik sredstava za proizvodnju).Tacno je ovo na kraju i to je muka konstruktivista, da je za identitet ne-istinitost izjednacena sa nametnutoscu, irelevantna, jer drzava postaje kljucni momemat ili nametanja ili ocuvanja identiteta, tako da se autor vrti u krug kada istice gradjanski identitet kao pripadnost drzavi.Konstruktivizam implicira da postoji neki identitet koji nije nametnut, ne-politicki, koji je inherentan, neka ljudskost uopste, a zapravo je to predrasuda nastala iz transformacije identiteta kroz dugotrajne procese kolonizacije i globalizacije i jos dublji proces depolitizacije coveka, ubrzan u kapitalizmu kroz ekonomizaciju drzave.

    Kod nas je izrazeno etno-versko shvatanje identiteta zbog slabe drzave, zato Kovic stalno istice da se preuvelicava znacaj drzave, i dugog vremena provedenog u nicijoj drzavi Jugoslaviji.Posledica svega je apsurdna situacija da je „gradjanin“ postala ideoloska oznaka koju je sebi prisvojila grupa ljudi koji upravo nemaju taj gradjanski identitet izgradjen kroz pripadnost drzavi, ali je to prihvaceno i od strane „identista“, pa paradoksalno i dalje kao da je drzava nicija, otuda se i lako prepusta partijskim vojskama.

    Свиђа ми се

  2. Одлична решења предлаже уважени ефенди професор. Верујем да ће идеју о одрицању од националног и верског идентитета, у корист преузимања државног, прво да прихвате становници Тутина, Сјенице и Новог Пазара. Мађари из Војводине не морају, они нису Бакканци.

    Свиђа ми се

  3. Neverovatna kolicina gluposti. Koja je (trenutno) nacija doticni? Znaci da bi npr. Srbi u Bih trebalo da budu fokusirani samo na drzavu BiH a slicno u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji…Sve vajne drzave koje su juce nastale i pitanje koliko dugo ce trajati. Poenta celog teksta je da treba razbiti Srbe da nemaju svest o zajednickoj istoriji, jeziku, veri, kulturi, knjizevnosti, itd. Autor je sam sebi najbolji primer jer verovatno ne zna ni svoju nacionalnost, verovatno ni veru, ni jezik, jednom recju – bez identiteta. Mozda tako nesto moze da se primeni na te Kominterna banane nacije ali malo teze sa narodom koji ima iza sebe nekoliko hiljada godina postojanja.

    Свиђа ми се

  4. Свака прича ових псеудоинтелектуалаца се своди на њихову највећу програмску жељу – то је унитарна Босна и Херцеговина и негирање Српства. Све теоријске конструкције су у служби те приче, тако да у том приступу нема нити може бити научних елемената. Цитираће свакога, извлачити изјаве из контекста, измишљаће шта год стигну, и на крају ће да заврше да становници БиХ требају да прихвате босански идентитет.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s