Горан Раденковић: „Огледи о духовном искуству“ Жарка Видовића

У „Огледима о духовном искуству“ ћемо наћи аутентични персонализам православног хришћанства, размишљања о човеку осветљеног нествореним енергијама Божијим и о суштом

Огледи о духовном искуству (Фото: Искра)

Огледи о духовном искуству (Балканија, Нови Сад, 2019) др Жарка Видовића јесу значајно штиво о Православној вери и њеном односу према мисаоним токовима европске културе и њеним манифестацијама у односу према личности и феномену Цркве као Богочовечанског организма. Жарко Видовић  расправља о духовном искуству европске континенталне метафизике и њене постепене ерозије хришћанских вредности и хришћанског духовног искуства.

Он попут Левинаса посматра европску филозофију не као заборав бића (Хајдегер), него као декаденцију трансценденције.

Ово дело нашег аутора је расуто раскошно као Мисли Паскалове и шире, јер обилује великим читалачким искуством и спретном критичком мишљу која се уздиже над мисаоним творевинама историје наше цивилизације.

По Видовићу, „Апсолутно знање“ је сигурност коју човек тражи када му незнање и немоћ уливају страх, али, то је само апсолутно „осећање“ сигурности (навикни, бесловесни осећај сигурности, без икаквог осећања). То „Апсолутно знање“ је лек од егзистенцијалне бојазни, тј. од истине битија. Али, „Знање је сила, знање је моћ“. А тада у „Просвећености“, мржња и презир, као осећања, уступају пред пристојношћу и елеганцијом која може да убија мирно, „са стилом“, ћутећи о томе.

Жарко Видовић (Извор: Фејсбук страница Жарко Видовић)

Сликовитост је иманентна овом делу и изражајна: „Човек је видео лице Горгоне и скаменио се. Кад су и други за то сазнали, метафизички човек то сазнање  назива „кризом метафизике“! А о Горгони се препоручује ћутање.

Жарко као заговорник Платонове и неоплатонистичке мисли инкорпориране у хришћанство као ренесансна мисао не посматра зло као недостатак или мањак добра.

„Мефисто се појавио пред Фаустом најпре у виду пса, као пас. Мефисто је знао да су Фаусту, метафизичком човеку, најугоднија она осећања која гаји према псу: кад пас – који уме и да прети (као Хесеов Степски вук) – постане питом и одан! Тако је Мефисто придобио Фауста (пошто га је претходно уплашио)“.

„У нашим земљама вук или пас, у Индији змија, кобра: припитомити њу, значи савладати свој страх и утопити га у навици. Припитомљеност је навика: животиња и човек су једно на друго навикли. Змија и пас су митски знаци човекових првих „победа над природом“. Са њима човек зато не мисли на смрт“.

У обичне труизме спада тврђење да на почетку сваке философије, достојне тога имена, стоји чуђење. Али код Хајдегера догађало се нешто више – запањеност, прозрење, које ће га стално пратити и које ће га довести не само до нових одговора на вечна питања, него и до постављања нових питања. Чувена lectio brevis објављена у аули универзитета у Фрајбургу 1929. године под насловом „Шта је метафизика“, завршавала се оваквом реченицом: „Зашто уопште постоји јестаство, а не радије ништа?“ Хајдегер је много медитирао, над оним што је остало од Хераклита, Парменида, Емпедокла или Анаксагоре.  Они су, по Хајдегеру, окренути ономе што одиста јесте. Философија је заборављајући на биће престала да буде онтологија, и постала је метафизика. У огромној мери нововремски свет, свет егзактних наука, техницистички свет резултат је западне метафизике или заборављања бића.

Човек је нарочито повлашћен. Он је најближи сведок бића које се открива. Навешћемо чувену реченицу из писма о хуманизму: „Стајање у осветљењу бића називам егзистенцијом човека“. Зашто човек може да траје у таквом осветљењу? Зато што говори језик, као што сликовито назива Хајдегер, језик је дом бића. И баш у томе дому, као у склоништу, станује човек. Чувари дома су мислиоци и песници. Њихово стражарење почива на показивању онога што истински  јесте, на називању ствари њиховим властитим именом, зато је овај великан мисли написао: „Али оно што траје утемељују песници“.

Мартин Хајдегер (Фото: РТС)

Велики познавалац немачког романтизма Ерик Хелер каже да је „Ум модерног човека разбаштињен у онтолошком смислу, унутрашње раздвојен, истовремено уверен да је човек ништа наспрам величине непријатељског универзума – пошто то болно рањава људску охолост која приписује човеку највиши значај. Отуда настаје непрекидна борба између ароганције и понижења, а она ће карактерисати целокупну модерну литературу, дакле, Ничеа, Достојевског, Пруста, Сартра…“  У интервјуу за „Шпигл“, који је Хајдегер дао под условом да буде објављен тек после његове смрти, добили смо као некакав тестамент. „Философија неће моћи извршити никакав преображај садашњег света. И не само философија, него никакво мишљење које је само људско. Може нас спасити само Бог. А нама остаје само да се поетским мишљењем припремимо за појаву Бога. Или, ако ипак пропаднемо, да бар будемо у тој пропасти свесни да пропадамо зато што Бог није са нама, што је одсутан“.

„… Европском традицијом ми желимо да називамо само оно без чега се Европа не би у историји човечанства ни појавила као нешто посебно, означена појмом који никако није географски! А она није посебна по метафизици: њу има и Азија, завичај метафизике је у Азији, повратак у завичај метафизике је Ходочашће на Исток (Херман Хесе).Тако је за нас и Азија, као и Европа, један историјски, а не географски појам. Од времена предсократоваца до Шопенхауера, Ничеа и Хајдегера, метафизика тражи своје извориште, а оно је азијско! А Европа је за нас посебан историјски (назван „западни“) систем вредности… који полази од личности појединачног човека као основе и најреалније појаве у историји, као реалности без обзира да ли ми ту реалност можемо да схватимо (и философским појмовима обухватимо, или не!…)“. Дакле, метафизика у мисли Жарка Видовића има негативну конотацију, али помиње да је творац највеће метафизичке конструкције у оквиру хришћанске цивилизације Тома Аквински, провео последње две године у покајничком  и молитвеном ћутању, сумњајући у вредност читавог свог списатељског (философског) рада.

Рафаел Санти, Атинска школа, фрагмент (Фото: Британика)

У новија времена, код Имануела Канта, долази до критичког односа према постојећој метафизици, тако да ће Хајдегер у свом делу Кант и проблем метафизике, утврдити да је „фундаментална онтологијска аналитика коначног људског она онтологијска  аналитика“, која треба да припреми подлогу за нову онтологију. Обновити људско мишљење значило је ослободити га психологизма, како су то већ феноменолози (Хусерл) констатовали. Дакле, са те феноменолошке рампе, човек би требао да буде ослобођен оним што Волхарт Паненберг назива „антрополошки заокрет“, тј. да буде ослобођен од психологизма, хуманизма и антропологије, настојањем да се људска мисао објасни из природних, социо-психолошких феномена човека. Као што је, рецимо, настојање атеиста да се религија објасни друштвеном бедом или страхом. Хајдегер је мислио да појавом национал-социјализма побеђује метафизика. Моћ заједнице је, на тај начин, моћ метафизичке свести која је заступљена у лику Вође, баш као код Хегела у лику Монарха. На крају је тријумфовао човек западне метафизике и човек технике; техника односи победу и над најфанатичнијом борбеношћу.

Историчар цивилизације доктор Видовић ће у метафизичкој заједници која апсорбује личност видети највећу претњу Цркви и аутентичној општинској плебисцитарној демократији, каква је била позната грчком полису код Периклеа и даље код великана политичке философије. Конкретни тринитарни персонализам и синергија Божјег захвата у историји, као и перихореза Свете Тројице, као и транспоновање ове тајне на његову творевину, где многи логоси постају један а Један дејством и енергијом Светога Духа постаје многи. Хегелијански апсолут је највећа негација личности, јер апсолут као апсолут не сме да буде ограничен никаквом појединачном егзистенцијом.

Андреј Рубљов, Пресвета Тројица, 1411 или 1425/27. (Фото: Викимедија)

Данас је овакво штиво др Жарка Видовића јако потребно. Суочавамо се у хришћанству са преко осамдесет хиљада деноминација. Суочени смо такође и са телевизијским црквама које су лишене светотајинског живота, и њихова заједница се темељи искључиво на харизматичном свештенику-спикеру и пасивним слушаоцима тумачене Библије. Суочени смо, такође, са друштвима тобоже псеудоеманципације Библијом коју прерађују и избацују она места где се говори оно што  модерни неолиберализам сматра политички некоректним. Ови „Огледи о духовном искуству“ Жарка Видовића су нам потребни јер нам данас недостаје пре свега основаност. Сусрели смо се са опасном секуларном цивилизацијом. Техника у 21. веку руши све. Неоснованост рада, ништавност одмора, релативност секса – то су проблеми за које се не виде решења. Андре Малро је у прошлом веку рекао: „Хришћанска цивилизација развијала се унутар хришћанства. Данас се цивилизација развија у празном. Двадесет први век или ће бити религиозан, или га уопште неће бити“. И Лешек Колаковски нам је дао једну дијагнозу модерног друштва: „Ничеанска или сартровска химера, међу нама тако распрострањена, по којој човек може потпуно и од свега да се ослободи – од сваке традиције и претходно постојећег смисла – и која гласи да сваки смисао може да се декретира по сопственој вољи или капрису, та химера не само да не отвара пред човеком никакву перспективу Божанског самостварења, него га оставља да види у мраку. Бити апсолутно слободан од сваког смисла значи висити у празном, или обично пукнути. А смисао потиче једино од вере, пошто не могу да га произведу никаква емпиријска тражења.

У „Огледима о духовном искуству“ ћемо наћи аутентични персонализам православног хришћанства, размишљања о човеку осветљеног нествореним енергијама Божијим и о суштом, појединачно постојећег одвојеног у уникатној посебности прослављеној Богом. У овом делу ћемо пронаћи и суптилну критику метафизичке политичке заједнице Хегелове филозофије права, размишљања о Волфгангу Гетеу, афирмацију Албера Камија и медитеранске атмосфере у уметности и теологији.

Такође, ту су и мисли и расправе о хришћанском платонизму, критички однос према Аристотелу, Витгенштајнова философија језика, и уопште посебно, акценат је на критици схоластике од Алберта Великог, Томе Аквинског до модернијих теолога, и на критичку рецепцију Аристотела у схоластичкој теологији, јер схоластика је, по Жарку Видовићу, изразито поверење у људски ratio као моћ трансценденције у квалитет обожене другачијости, а као што лепо рече Франциско Гоја на једној својој графици: „Сан разума не кроти чудовишта у нама“. Нама је потребно духовно искуство православног хришћанства и сусрета између Бога и човека у личности Богочовека као једине наде за обожену стварност Осмог дана стварања.

Франциско Гоја, Сан разума рађа чудовишта, 1797. (Цртеж: Викимедија)

Аутор  се не слаже са многим метафизичарима који обоготворују  разум, и не мисли наивно да је само лоша колективна ирационална креација друштва. Он залази и у подземне дубине хтонског и стихије дионизијског.

Хришћанство се у овој студији третира као творачка благодатна синтеза култура трију медитеранских народа: старозаветних Јевреја, старих Грка и Римљана, тј. пророчке вере старозаветних Јевреја, грчке тежње ка самоспознаји и платонској антропологији, и римске правне свести. Напомињемо да је природно што је први, апостолски народ Хришћанства, био управо онај народ који је био склон самоспознаји, и посебно спознаји греха у самопокајању, она метаноја или преумљење, а то је народ јелински, грчки.

Позивамо вас на духовну симпосију (гозбу) овог великог историчара цивилизације и људског трагалачког духа за смислом наше егзистенције. Деда Жарко  је створио мисаони рај за себе, а можда и за свакога од нас.

Проф. Горан Раденковић, Богословија Св. Саве, Београд

Наслов и опрема: Стање ствари

(Искра, 8. 3. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Ко прочита, доживи и осети, кајаће се, ко не прочита, не доживи и не осети, кајаће се…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s