Ваљало би да огромне количине новца, којима узалуд покушавамо да утичемо на климу, употребимо на припрему за могуће последице климатских промена

Антарктик (Фото: Е. Хумел/Дојче веле)

(Zuerst, децембар 2019)

Сви причају о клими, али мало ко је у стању да да објашњење. Проф. др Клаус-Дитер Делер упутио је отворено писмо тзв. „Кабинету за климу“ немачке владе, у ком упозорава на последице донесених одлука

Професоре Делер, у друштвеним медијима многи поистовећују време с климом, користећи као аргумент временске промене. Каква је разлика између „времена“ и „климе“?

Дефиниција „климе“ је „метеоролошка статистика за тридесет година“. Још се у школи учи да човек не може утицати на време. Ако човек тридесет година не може утицати на време, логичан је закључак да не може утицати ни на климу. Још нешто: „заштита животне средине“ и „климатска заштита“ често се поистовећују у свакодневном говору. Мислим да се то ради с јасном намером. Нико нема ништа против заштите животне средине и свако прихвата чињеницу да је човек одговоран за загађење околине. За климу човек није одговоран. Тврдња да човек може утицати на климу је надмена и арогантна.

Грета Тунберг постаје глобална суперзвезда, бар на Западу, проповедајући „спасавање светске климе“. Може ли човек уопште утицати на климу у свету?

Како рекох, човек не може утицати на климу, па тиме ни на светску климу. Ко тврди да може утицати на климу допушта себи и претпоставку да може утицати и на кретање Сунца. Клима на Земљи одређена је наизменичним раздобљима активности Сунца, нагнутошћу Земљине осе која се мења у циклусима од по 41.000 година, „тетурањем“ Земљине осе у циклусима од по 22.000 година, неправилностима Земљиног окретања око Сунца у циклусима од по 100.000 година, бројем Сунчевих пега, врлудањем нашег Сунчевог система Млечним путем, космичким зрачењем и Сунчевим ветром, активностима вулкана, морским струјама на Земљи, као и влажношћу ваздуха и стварањем облака.

Greta Thunberg (Foto: Reuters/Carlo Allegri/PIXSELL)

Уљен диоксид проглашен је најопаснијим непријатељем климе. Је ли то уопште научно доказано?

Међународни панел за климатске промене, немачка и многе друге владе и невладине организације, највећи број политичара и новинара у Немачкој са својим бесловесним следбеницима и симпатизерима већ годинама – знајући да то није истина – прогоне и сатанизују невидљивог, безбојног, безмирисног, незапаљивог, неотровног фантома: угљен диоксид, гас фотосинтезе, без ког није могућ живот на Земљи.

Нема ниједне једине научно засноване студије која потврђује везу између угљен диоксида и климатских промена. Напротив, још пре 100 година Роберт Вуд (Robert W. Wood) експериментално је утврдио да тзв. „ефекат стакленика“ не постоји. Аустријски инжињер Валтер Хопфервизер (Walter Hopferwieser) понудио је награду од 100.000 евра „првој или првом која/који му пружи неспоран научни доказ да угљен диоксид који ослобађа човек има утицаја на климу и трајно штетно дејство по човека и Земљу“. Једва чекам с каквим ће изговором климатски паничари избећи одговор на овај изазов, јер ће морати да буду спремни да одговоре на питање: „Зашто нисте подигли ту наводно лаку пару?“

Како оцењујете тзв. „климатски пакет“ немачке владе?

Климатски пакет са својим високим трошковима усмерен је на смањење емисије угљен диоксида и средњорочно чак на њено обустављање. Ради тога ће Влада потрошити велике суме новца  који је претходно извукла из џепова пореских обвезника и потрошача. А чему? Како рекосмо, не постоји научно заснована студија која би потврдила везу угљен диоксида и климатских промена. Пошто угљен диоксид не може бити узрок глобалног загревања, зашто би се по сваку цену морала избегавати емисија угљен диоксида Зашто се дакле широм света продају права на емисију угљен диоксида на којима многе државе и организације баснословно зарађују? Зашто немачка влада по сваку цену намерава да уведе порез на угљен диоксид? Трошкове свега сносиће порески обвезници и потрошачи у Немачкој.

Предвиђени трошкови климатског пакета до 2050. износе застрашујућих 7.600 милијарди евра, како извештава интернет часопис Тихијев увид (Tichys Einblick) у издању за август 2019. То је хиљаду евра месечно по домаћинству. И чему све то? Немачка влада се према променама у енергетском снабдевању и „заштити климе“ односи попут оних мештана у шаљивој народној причи који су саградили зграду општине а заборавили да направе прозоре, па накнадно покушали да дневно светло уносе у кантама. Ни немачка влада закључком да се убудуће пређе искључиво на електроаута и добијање енергије од Сунца и ветра није размишљала о алтернативама потребним за поуздано снабдевање енергијом.

Ослонити се искључиво на непоуздану и „климаву“ струју добијену коришћењем енергије Сунца и ветра упоредиво је с покушајем оних мештана из приче да дневно светло у зграду општине уносе у кантама. Гашењем нуклеарних и термоелектрана на угаљ одустаје се од истраживања и развоја на пољу поузданих извора енергије, укидају радна места и Немачка доводи у зависност од нуклеарне и енергије из термоелектрана на угаљ из иностранства. Волстрит журнал (Wall Street Journal) у уводнику од 29. јануара 2019. под насловом „Најглупавија енергетска политика на свету“ пише: „Ретко ко води тако блесаву енергетску политику као Немачка, гасећи електране са погоном на једину поуздану енергетску сировину коју има: угаљ.“

Какве то према Вашем мишљењу има са тзв. „Међународним панелом за климатске промене“? Ко га је именовао и да ли је та установа независна и репрезентативна?

Ал Гор је некадашњи потпредседник САД и члан управног одбора Рокфелерове задужбине која у великој мери финансира организације за заштиту животне средине попут Гринписа или Римског клуба. Његово деловање осамдесетих година ишло је у правцу стварања политичког инструмента ради задобијања државне подршке за борбу против фиктивне климатске катастрофе. Такав аранжман требало је да помоћу његових веза постане инструмент који би му дугорочно обезбеђивао одговарајући приход. Ради тога је било неопходно национализовати тему звану „клима и животна средина“. Гор је подстакао Џејмса Хансена (James Hansen), свог пријатеља и тадашњег директора Годардовог института за свемирска истраживања у Њујорку (Goddard Institute for Space Studies, GISS), да искористи свој утицај као највећи стручњак за климу у САД.

Хансен је још седамдесетих година предвиђао ново ледено доба, наводно услед индустријске емисије прашине и аеросола. План је био да се уприличи саслушање у америчком Конгресу на тему „Има ли климатско стање утицаја на развој САД? “ Сенатор из Колорада Тим Вирт (Tim Wirth), Хансенов пријатељ, искористио је указану прилику. У Сенату у Вашингтону 23. јуна 1988. организовано је јавно саслушање на ком је Хансен изнео своју хипотезу о загревању Земље. Донета је одлука да се поред УНЕП (UNEP) оснује нова организација, потоњи Међународни панел за климатске промене (IPCC). УНЕП је организација УН задужена за животну средину, којом су тада руководили Рокфелери и њихов интимус Морис Стронг (Maurice Strong), који је с друге стране био у изузетно пријатељским односима с Алом Гором. Новооснована организација је, према Горовом и Стронговом нацрту, добила два политичка задатка: да констатује да се Земља суочава с климатском катастрофом и да је ту катастрофу изазвао човек.

Ал Гор држи предавање о климатским променама (Фото: The Climate Reality Project)

Тако је Ал Гор постао први човек који је стекао милијарде на угљен диоксиду, пошто од сваког  сертификата добија провизију посредством трговине емисионим правима. При сваком учињеном кораку, напред или назад, не може се избећи плаћање Гору. Задатак Међународног панела за климатске промене није да врши климатска истраживања чији би резултати били доступни јавности већ да покаже да је пораст температуре о ком су својевремено износили претпоставке узрокован човековим деловањем. Међународни панел за климатске промене ни у ком случају није удружење научника и сам не обавља никаква истраживања. Наместо тога окупља 195 представника влада свих земаља, који врше одговарајући политички утицај.

Можете ли поближе објаснити тај утицај?

Важнији „Закључци за доносиоце одлука“ (Summaries for Decision Makers) утаначују се између његових чланова из области науке и политике. Политички представници се наравно боре за истицање ставки које им иду у прилог, чак и кад немају покриће с научне стране. Примера ради, приликом припреме „Закључака“ за пети извештај Међународног панела за климатске промене 2014. године представница немачке владе борила се за то да се не помиње заустављање пораста температуре у последњих петнаест година – упркос значајном порасту концентрације угљен диоксида у атмосфери – образлажући да би тиме био доведен у питање тзв. прелазак са фосилних на обновљиве изворе енергије у Немачкој. Уз то, подаци и тврдње Панела накнадно се фалсификују уколико нису по вољи појединим владама.

На пример?

На пример, у извештају Панела за 2001. годину на страни 774 сасвим исправно стоји: „За моделовање климе примењују се спрегнути нелинеарни хаотични системи, чиме се онемогућава дугорочна прогноза климатског система.“ Само та реченица заправо би била довољна да све даље задатке Панела учини неважним. Као што се и могло очекивати, у свим потоњим извештајима Панела она је избачена, без икакве замене.

Још неки пример?

У извештају Панела за 1990. годину веродостојно су представљене температуре за године од 1000. до 2000. Приказано је да су између 1200. и 1400. године температуре биле отприлике за 1 степен више него данас, а да је између 1400. и 1800. владало „мало ледено доба“. Међутим, у извештају за 2001. ове температурне криве су „испеглане“. Одједном је била приказана крива позната као „палица за хокеј“ Мајкла Мана (Michael Mann), где су поменута раздобља поравната, а на крају „палице за хокеј“, негде око 1900. године, приказан нагли пораст температуре. Манова теза све је више довођена у питање од стране озбиљних научника. Пошто пред судом сам није био спреман да за своју „палицу за хокеј“ стави на располагање одговарајуће податке, судија је закључио да такви подаци ни не постоје и закључио случај. Од тада Мана његови критичари јавно могу квалификовати као фалсификатора. Лажирана крива у виду хокејашке палице и даље је, међутим, део актуелног извештаја Панела.

Графикон у облику палице за хокеј који су 1999. објавили Бредли, Ман и Хаџиз; показује кретање просечне температуре на северној хемисфери између 500. и 2000. године (Графикон: Викимедија)

Постоји ли глобално загревање? Ко или шта је за њега одговоран?

Зависи у односу на који тренутак се гледа. Пре 50 милиона година температуре на Земљи биле су за око 15 степени више. Пре 300 милиона година и пре 450 милиона година биле су толико ниске да је цела Земља била прекривена ледом. У XII и XIII веку температуре су биле отприлике за један степен више него данас. У XVI и XVII веку имали смо „мало ледено доба“ са температурама отприлике за један степен нижим него данас. Средином XVIII века температура је била отприлике као данас. Многи заинтересовани за климу се занимају за раздобље од средине XIX века, односно почетка индустријализације. Од 1860. до 1910. није било знатнијих температурних промена. Од 1910. до отприлике 1945. температуре су порасле за око 0,4 степена, иако европска индустрија услед Првог светског рата дуго није функционисала.

Од 1945. до отприлике 1970. било је у просеку за 0,2 степена хладније, иако је после Другог светског рата индустријализација широм света напредовала крупним корацима. У то време медији су још увек били пуни хистерије да се налазимо пред новим леденим добом. Тада су у САД научници Расул (S. I. Rasool) и Хансен развили компјутерски програм с којим су наводно могли прорачунати каква ће клима бити у будућности. Вашингтон пост (Washington Post) је 9. јула 1971. у чланку „U. S. Scientist Sees New Ice Age Coming“ објавио следеће:

„У следећих 50 година ситна прашина, коју човек избацује у атмосферу сагоревањем фосилних горива, рефлектоваће толику количину Сунчеве светлости да би просечна температура могла пасти за шест степени.“

Исти тај Џејмс Хансен 23. јуна 1988. у саслушању пред америчким Конгресом тврди да његов компјутерски програм сад пак предвиђа глобално загревање, аргументујући своју тврдњу следећим речима: „Кривицу за глобално загревање сноси сагоревање фосилних горива.“ Исти тај разлог навео је седамдесетих година образлажући истим компјутерским програмом предвиђено ново ледено доба.

Шта се од тада десило?

Од 1970. до 1995. температуре су порасле за око 0,3 степена. Од тада су остале релативно исте, а у последње три године чак и незнатно пале. При свему томе пак морамо узети у обзир да су се у последњих 50 година градови нагло повећали. Грађени су нови аеродроми, а на старима додаване писте за полетање и слетање. Колико је тек изграђено нових путева, укључујући села. Градови су се све више приближавали мерним станицама, које су некад стајале на брисаном простору у природи. У том смислу у потпуности се може говорити о човеку као узроку пораста температуре, али то нема никакве везе са угљен диоксидом. У градовима се гради, и у њима је сада услед система грејања, климатизације, ауто мотора који производе топлоту, асфалтних улица који чувају топлоту итд. топлије него на пољима и у шумама. А што се мерна станица више приближава граду, аеродрому или аутопуту, то су мерене температуре више и стварају привид климатског загревања које можда ни не постоји. Успут буди речено, просечна температура на суседној нам планети Марсу је од седамдесетих година порасла за 0,65 степени, иако људи тамо не живе.

Може ли човек нешто предузети по том питању?

Питање није „Како да спречимо климатске промене?“ То никако не можемо, јер не можемо прописивати Сунцу како да сија. Питање је „Шта радити уколико дође до климатских промена?“ Уколико би тренутно заиста постојало глобално загревање, никако то не бисмо могли спречити. Уместо тога ваљало би да огромне количине новца, којима узалуд покушавамо утицати на климу, употребити на припрему за могуће последице климатских промена. Против климатских промена човек не може ништа јер, како рекосмо, не може заповедити Сунцу како да сија. Али се може штитити од невремена, поплава, суша итд. Примера ради, Ричард Тол (Richard Toll), професор економије климатских промена и консултант Међународног панела за климатске промене, препоручује: „Мање је скупо изабрати стратегију прилагођавања климатским променама него да се покушава њихово спречавање драстичним смањењем угљен диоксида.“

Депонија смећа у Бугарској (Фото: Тон Коене/Дојче веле)

Према проценама Уједињених нација, износом од половине трошкова узрокованих Протоколом из Кјота трајно би се могли решити најгори светски проблеми: пијаћа вода, санитарна хигијена, здравствено осигурање, образовање. Дакле, инвестиције које би одмах спашавале животе. Али док год је прорачунати износ угљен диоксида у реду, баш нас брига за животну средину и човечанство! Биљкама су за живот потребни вода, сунце, минерали и угљен диоксид. Отуд је угљен диоксид једино градиво на Земљи које ствара органску материју. Једино угљен диоксид садржи угљеник неопходан за производњу шећера, скроба, целулозе и кисеоника као основа за исхрану и дисање људи и животиња.

Руку на срце: Ако би немачка испунила све „климатске циљеве“, какве би биле последице по привреду и становништво?

Немачка је, колико се зна, једина земља на свету која истовремено затвара нуклеарне и термоелектране на угаљ и има намеру да престане са употребом нафте и гаса, иако тренутно нема никаквих алтернатива. Чак је све више људи и против ветрогенератора! С једне стране турбине наносе штету природи, с друге се удружења грађана организовано супротстављају изградњи траса за пренос енергије од произвођача на северу до потрошача на југу Немачке. Научници из Немачког центра за авијацију и космонаутику у једној анализи основано су устврдили да је око 30.000 ветрогенератора у Немачкој током топлих годишњих доба одговорно за уништење око пет милијарди летећих инсеката дневно. То је дванаест хиљада тона инсеката годишње! Њихова студија уз то показује да се степен уништавања инсеката удвостручио у последњих петнаест година, откако су се почели примењивати ветрогенератори с високим турбинама класе један и по мегават. А одавно је већ познатo да њихови ротори уништавају птице и слепе мишеве. Остаје, дакле, још једино сунчева енергија. Али шта да радимо ноћу, кад Сунце не сија? Политика Европске уније која сврстава електроаута у аута нулте емисије је варка, како су критички изнели истраживачи из Института за привреду у Минхену у недавно објављеној студији. Чим се узме у обзир емисија угљен диоксида при производњи батерија, резултати студије показују да електроауто загађује климу 28% више него дизел ауто. Граница од 50 грама угљен диоксида по километру предвиђена прописима који би требало да ступе на снагу 2030. године одговара потрошњи од 2,2 литра дизела или 2,6 литара бензина и „технички није изводива“.

Употреба електроаута, дакле, нема пуно смисла у погледу смањења CO₂?

Према налазима Агенције за заштиту животне средине, електробатерије су веома неисплативе у енергетском погледу. Примарне батерије приликом производње троше отприлике између 40 и 500 пута више енергије него што се од њих потом може добити. При том су неопходне огромне количине споро разградљивих сировина, који су досад у аутоиндустрији имале споредну улогу. Батерије спадају у најзначајније тешке метале у отпаду домаћинстава.

Електрични камион (Фото: Викимедија)

Нашој Влади требало би да је стало и до заштите животне средине! Трошкови преласка са дизел и бензинских на електричне аутомобиле су огромни и морају их сносити или купци или порески обвезници посредством владиних субвенција. Штету трпе и испоручиоци за аутоиндустрију и већ се осети губитак радних места. Питам се и како ће власници електроаута нпр. пунити батерије аута на паркиралишту робне куће, кад је тамо отприлике једно или свега неколико места за пуњење? Како ће становници који изнајмљују куће у центру града преко ноћи пунити батерије својих аута кад не могу наћи ни место за паркирање испред куће? Много питања, али без одговора!

Ви чак подржавате кажњавање оних који дају лажне прогнозе. На који начин бисте то спровели?

Еколог, професор Јозеф Рајхолф (Josef Reichholf) у једном писму читалаца износи мишљење да би прогностичаре требало позивати на одговорност кад последице њихових прогноза много коштају друштво или кад се прогнозе које су стајале новца испоставе као промашене. Таква одговорност се подразумева у другим позивима. Лекари се морају заштитити скупим осигурањем у случају да дају погрешну дијагнозу или учине грешку при лечењу. Зашто и прогностичари новог еснафа не би морали плаћати осигурање ако промаше с прогнозом?

„Сматрам то поштеним и исправним, јер су у питању средства од пореза који сви плаћамо и која се на тај начин троше будзашто.“ У праву је! Да кренемо одмах са толиким промашеним прогнозама климатских узбуњивача, чије компјутерске пројекције, како се већ показује, немају везе са стварношћу. Само трошкови које је проузроковао Мајкл Ман са својом лажном пројекцијом у виду хокејашке палице, коју пропагандистички намећу Међународни панел за климатске промене, разни институти, владе и странке Зелених, као и већина медија, већ су постали неизмерни. И расти ће и даље уколико се најзад климатска политика не преузме из руку оних који праве панику.

Професоре Делер, хвала Вам на разговору.

Проф. др Клаус-Дитер Делер (Klaus-Dieter Döhler) (1943), ендокринолог. Студирао биологију, хемију и психологију у САД и Немачкој. Дванаест година радио као истраживач, између осталог у Институту за биофизику Макс Планк у Гетингену, на Високој медицинској школи у Хановеру и на Универзитету Калифорнија у Лос Анђелесу. Од 1999. оснивач и директор фармацеутског предузећа Curatis Pharma. Објавио преко 100 научних радова и једну монографију. Годинама се бави питањима климе и њених последица.

Са немачког посрбило: Стање ствари

Прочитајте још

• Nino Raspudić: Gretenizam – zadnji stadij kapitalizma
• Роџер Пилк: Мој несрећни живот климатског јеретика

Categories: Посрбљено

Tags: Ал Гор, Грета Тунберг, Запад, Клаус-Дитер Делер, Немачка, енергетика, климатске промене