Иван Секуловић: Укидање система социјалне заштите у Србији

Какав је биланс напредњачко-социјалистичке коалиције у спровођењу планова реформи у области социјалне заштите

Фото: Марко Милетић/Машина

Обећано побољшање система социјалне заштите у пракси се показало као пребацивање терета мера штедње на најугроженије припаднице и припаднике нашег друштва. Но, није ту крај реформама.

Прошло је седам година откад је Ивица Дачић најавио нове социјалне реформе, као мандатар за састав владе у оквиру излагања о њеном програму. То се и очекивало од једног (барем формално) социјалистичког премијера, који је социјалне разлике у Србији том приликом описао као изазов који подрива стабилност „и државе и друштва“.

Две године касније, његов наследник на месту премијера, Александар Вучић, у свом је експозеу посветио још више пажње питањима социјалне заштите. Констатујући да су економске прилике „врло тешке“, да „расте армија сиромашних и незапослених“, оценио је да је неопходно изградити систем социјалне заштите који ће „у највећој могућој мери смањити ризике од сиромаштва“.

У свом наредном експозеу, 2016. године, Вучић је отишао још даље у својим обећањима. Тада је најавио реформе у циљу унапређења адекватности, квалитета и таргетираности социјалне заштите, односно измене Закона о социјалној заштити. Циљ те измене закона требало је да буде активација радно способних корисника социјалне помоћи и ублажавање услова за остваривање права на новчану социјалну помоћ путем информационог повезивања различитих сектора, тј. израда социјалних карти.

На крају, Ана Брнабић у свом експозеу наредне године народним посланицима и јавности саопштава још дужи списак конкретних најава и обећања. Кроз измене и допуне Закона о финансијској подршци породици са децом, Закона о социјалној заштити и Закона о раду, обећала је: увођење интегрисаног система израде социјалних карата, подстицање социјалног предузетништва, мере да очеви више користе одсуство с рада по основу рођења и неге детета, хитне мере за подстицање рађања, смањење сиромаштва деце, решавање питања накнада за породиље које обављају самосталну делатност, успостављање недостајућих социјалних услуга и равнотеже између породице и посла, као и припрему за Европски социјални фонд.

Обећање – лудом радовање

Какав је биланс напредњачко-социјалистичке коалиције у спровођењу наведеног плана реформи у области социјалне заштите?

Формално гледано, готово ниједно обећање није испуњено. Није усвојен ни закон о социјалним картама (који се „вуче“ још од Љајића, док је био надлежни министар социјалне заштите), ни закон о социјалном предузетништву (који је најављивао још Кркобабић, такође у својству министра за исти ресор).

Измене и допуне Закона о раду 2014. године уопште се нису дотакле питања тзв. родитељског одсуства и равнотеже између породице и посла; али је зато усвојена Уредба о мерама социјалне укључености корисника новчане социјалне помоћи која је најугроженије приморала да социјалну помоћ – зарађују.

Даље, у погледу припрема за Европски социјални фонд (најважнији фонд ЕУ за борбу против сиромаштва) Европска комисија већ годинама уназад оцењује да нема напретка.

Оно што би можда могло бити оцењено као релативно позитивно јесу мере усвојене у домену који владајућу коалицију једино и занима када је реч о друштвеном развоју, а то је популациона политика. Усвајањем нове Стратегије подстицања рађања и новог Закона о финансијској подршци породици са децом отворен је пут (делимичном) унапређењу кључних давања која се тичу популационе политике и борбе против сиромаштва, а то су родитељски додатак и дечји додатак.

Међутим, ни ова област није прошла без контроверзних решења. Упоредо с проширењем круга корисница права на накнаду за време одсуства с рада због рођења и неге детета на жене које су радно ангажоване ван радног односа, променом формуле заправо, умањена су давања на која су радно ангажоване жене дотад имале право.

Када је реч о услугама социјалне заштите, неки позитивни трендови забележени су на локалном нивоу, пре свега када је реч о увођењу нових услуга, попут услуга личног пратиоца детета и породичног сарадника. Међутим, већи је број услуга у надлежности локалне самоуправе који је у опадању, као што је то случај са услугама помоћи у кући за децу, прихватилишта за одрасле и старије и свратишта. Овакви трендови потврђени су и налазима ЕУ о опадајућем уделу издвајања за социјална давања у бруто домаћем производу Србије.

Фото: Марко Милетић/Машина

Све ово нашу земљу сврстава на дно лествице европских земаља према поштовању социјалних права детета, родитеља, породице и социјално угрожених група, којима припада уставом гарантована посебна заштита од државе. И све је последица свесне и намерне политичке одлуке да терет мера штедње буде пребачен на најугроженије и на оне који брину о поштовању њихових људских права. Систем социјалне заштите намерно је запостављен и урушен, прво забраном запошљавања у јавном сектору (чији је продужетак до краја 2020. године недавно предложен), па планским увођењем мобинга запослених.

Урушавање услова рада у систему социјалне заштите

Свако ко је провео део свог радног века у центру за социјални рад или некој другој установи социјалне заштите у Србији зна да је реч о једном од најстреснијих окружења за рад.

Изложеност стресу запослених у њему експоненцијално се повећала протеклих година, упоредо с порастом броја грађана и грађанки који им се обраћају за помоћ услед последица мера штедње и економске кризе (према подацима Републичког завода за социјалну заштиту, тај пораст износи 11 одсто у периоду од 2014–2018). Уместо да буду награђени адекватном повишицом или увођењем бенефицираног радног стажа, који им по свим мерилима припадају, запослени у социјалним службама изложени су шиканирању и злостављању од својих надређених, на челу с ресорним министрима.

Чак се и у самом надлежном министарству уводе алатке за застрашивање, попут евиденције о „дневној присутности на раду“, а директивама прописује понашање запослених који и у приватно време морају да воде рачуна „да својим понашањем не угрозе углед министарства“. Отуд не чуди што се број запослених у центрима за социјални рад убрзано смањује. Према најновијем извештају Републичког завода за социјалну заштиту, број радника запослених на неодређено време у центрима опао је у периоду од 2014–2018. за око 18 одсто (међу којима број стручних радника за 11 одсто), односно са 3.173 на 2.610.

Неподношљиве услове рада у систему социјалне заштите најбоље илуструје списак штрајкачких захтева Одбора повереника УГС „Независност“ Градског центра за социјални рад у Београду. Немар владајуће коалиције ту је до крајности огољен: неисплаћена средства за превоз, неисплаћене накнаде за приправност и неодложне интервенције, мањак броја извршилаца услед пораста обима посла, лоши услови рада, мобинг, лош избор руководилаца, итд.

Каква је будућност социјалне заштите?

Шта нам се заправо спрема у погледу реформе система социјалне заштите? Под наводном бригом државе за најугроженије заправо се крије политичка агенда даље узурпације социјалних права грађанки и грађана зарад останка на власти.1

Као илустративни, могу се навести примери неких решења којима би требало да буде измењен и допуњен Закон о социјалној заштити (тај процес је успорен због успешно организованог отпора бројних организација цивилног друштва). Тако се планира преобликовање центара за социјални рад у својеврсне организације друштвених извршитеља (по већ опробаном концепту).

Уколико се таква измена усвоји, центри за социјални рад моћи ће да проверавају не само приходе корисника новчане социјалне помоћи већ и њихове породичне прилике, имају ли имовину и како њом располажу, да ли путују у иностранство, итд.

Огрубелост карактера ће, очито, морати да постане једна од кључних компетенција запослених на тим радним местима. Додуше, можда ће за неке мекшег карактера бити места на планираним новим пословима установа социјалне заштите, налик онима у црквеним економатима. Ту ће бити прилике и за израду уметничких радова, пружање услуга хортикултуре, одржавање хигијене, и тако редом. Можда је то у вези са решењима по којима ће бити повећан капацитет и продужен живот тзв. установа у трансформацији.

У питању су домови за резиденцијални (стални) смештај деце и одраслих с менталним потешкоћама и сметњама у развоју, у којима корисници проведу и цео живот у нехуманим условима, о чему су редовно извештавале међународне организације за људска права.

Ради се о местима најгорих кршења људских права у Србији, по оценама Уједињених нација. Како се наводи у извештајима те организације, још увек се улажу средства у њихово реновирање и проширење, док се компликованим процесом издавања лиценци организацијама особа са инвалидитетом онемогућава пружање услуга овим лицима, којима је место у заједници, у породици, а не у затворима са другачијим називом.

На ову планску сегрегацију најугроженијих лица у нашем друштву, као што су деца са сметњама у развоју, указују не само предложене измене прописа у области социјалне заштите већ и одустајање од увођења стандарда основних права ЕУ. До тога је почетком ове године дошло путем ревизије Акционог плана за Поглавље 23, којом је одложено усвајање стратегије деинституционализације (измештања корисника из домова у локалну заједницу) с краја ове на крај следеће године.

На крају, сва обећања дата Европи у оквиру Програма економских реформи (главног реформског документа у процесу европских интеграција) у правцу унапређења система социјалне заштите пала су у воду, јер је у новој верзији овог документа остала само „реформска“ мера увођења социјалне карте. Тиме ће план заробљавања социјалне државе бити заокружен, јер ће електронски систем, по замисли надлежног министра, (противзаконито) чувати податке свакога од нас, као потенцијалног плена у пауковој мрежи из које спаса нема.

Све се ово дешава у тренутку када се, споро и закаснело, ЕУ буди у правцу јачања социјалних права, постављајући питање социјалне заштите (која омогућава достојанствен живот свима) у центар Европског стуба социјалних права. Мерено тим стандардима, владајућа коалиција, уз немоћ опозиције и тихи пристанак експертске јавности, нашу земљу убрзано води у сасвим супротном смеру.

Више информација о овој теми доступно је у публикацијама Фондације Центар за демократију: „Анализа Нацрта закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити“, „Анализа Нацрта Стратегије социјалне заштите за период од 2019. до 2025. године“.

Опрема: Стање ствари

(Машина, 12. 11. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s