Надам се да ће Русија у будућности финансирати не само фудбал и „Црвену звезду“, већ и више улагати у културну будућност, рекао је Емир Кустурица
Емир Кустурица (Фото: Балканист)
У ексклузивном интервјуу за портал „Балканист“ чувени филмски редитељ говори о односима Русије и Србије и својим професионалним плановима.
„Турски ток“ даје нови правац зближавању Русије и Србије
Како видите односе Србије и Русије? Шта нам може помоћи да постанемо још ближи?
Код нас често погрешно кажу да је Русија далеко, а то је нека инерција те британско-немачке идеје да је ово део Средње Европе, односно део енглеског утицаја и да треба да се пресече руски утицај. Тако да на путу зближавања Русије и Србије постоји читав низ геостратешких проблема. Ако погледате на карту, главни град Узбекистана је исто толико далеко од Москве као и Београд. Али сад нам је НАТО пресекао пут до Русије, укључивши у алијансу Мађарску, Румунију и Бугарску. Свој стратешки поход они су реализовали веома пажљиво. Бугарска и Румунија су постали део Европске уније, иако они нису бољи од нас ни по једном критеријуму. Али времена се мењају и ми ћемо на крају можда постати део Евроазије. Наредних 20 година ће се све драстично променити. И чињеница да ће у Србију доћи руски енергенти говори о томе да имамо заједничку економску будућност.
Моменат када постајемо још ближи помоћу гасовода и енергената наступа управо сада. Али проблем је и што је трговинска размена између Србије и Русије веома мала у поређењу са трговинском разменом са Западом. Без обзира на то што имамо један посто пореза на експорт и импорт. Нажалост, морамо да признамо да економска сарадња готово и да не постоји. Тако да морамо пре свега да увећамо трговинску размену.
После „Турског тока“ морамо успоставити културни ток
Руско-балкански гасовод је већ скоро изграђен. Да ли ће постојати и сличан културни ток који ће повезати наше две државе? Или смо превише далеко?
Русија је капиталистичка земља где се све врти око новца, али срећом постоји црква и духовност као наслеђе. Ја сам један од ретких који подржавају културне везе између наших држава на високом нивоу. У сарадњи са Гаспромом покушавам да отворим врата руској култури – од класичне музике до театра и филма.
Министар културе и информисања Владан Вукосављевић и Емир Кустурица
Емир Кустурица у Дрвенграду сваке године организује неколико међународних фестивала. Зимски „Кустендорф“ окупља филмске уметнике, преко лета на Kustendorf Classiс долазе музичари, а на јесен се окупљају позоришни уметници из целог света. Сваки пут присутни су обавезно и гости из Русије.
Култура је увек имала мање важно место од економије. А сада она добија на значају и постаје један од главних фактора. За Словене је култура увек пуно значила. Посебно за нас Србе: она је део нашег идентитета, ми се боримо за њу. Надам се да ће Русија у будућности финансирати не само фудбал и „Црвену звезду“, већ и више улагати у културну будућност.
Љубав између Срба и Руса је вечита
У чему је тајна љубави између Руса и Срба? Наша је историја различита, чак је и социјализам свако имао свој. Православне традиције се у детаљима разликују: у Русији нема породичне славе, а у Србији нема дана Петра и Февроније. Можда се тако јако волимо јер се не познајемо? Можда је то љубав према далеком и непознатом брату?
Не. Та братска љубав почиње још од Првог српског устанка против Турака 1804. и од првог Српско-турског рата 1876. Кад је царска Русија ослобађала Бугарску погинуло је преко 2000 руских војника, онда је добар део добровољаца дошао да помогне да се Српска кнежевина ослободи од Отоманске империја. Отад нас и повезује љубав.
Ми смо братски народи, ми смо браћа и сестре. То је веома једноставно, ту се нема шта причати. Наши језици и наша вера су идентични. Наше идеје су лако повезиве. Судбине наших народа и у прошлом веку и сада су веома сличне. Срби су 90-их доживели оно што се спремало Русима. Срећом, на власт је дошао Владимир Путин који је променио вашу судбину.
Иначе, о Владимиру Путину. Да ли ћете снимати филм о њему кад не буде више био председник? Снимили сте документарни филм посвећен бившем легендарном председнику Уругваја Хосеу Мухики.
Документарни филм „Ел Пепе, један узвишени живот“ учесник је Венецијанског фестивала 2018. и добио је награду Међународног савета филма и телевизије Унеско.
Ако говоримо о Владимиру Путину, о њему сигурно нећу снимати уметнички филм. Биће то документарни филм.
Политика и уметност
Шта мислите о томе када уметници почињу да се баве политиком? Знамо такве примере: глумац Сергеј Трифуновић је на челу опозиционог покрета, редитељ Никита Михалков води политички ТВ програм, писац Захар Прилепин се активно бави руско-украјинским проблемима.
Ја никада не бих постао политичар. Ја сам политички посматрач. Волим да учествујем у акцијама које имају конкретну интелектуалну у емоционалну мисију. Политика је ђубриште у коме човек увек остане несретан и незадовољан. Трудим се да се не мешам у то. И ако сам се на неки начин некад бавио политиком, тога ће бити све мање.
Емир Кустурица (Фото: З. Шапоњић/Спутњик)
И још једно политичко питање. Сматрате ли да се српске земље могу ујединити у једну државу?
За мог живота се то догодити неће. Али Србија, Република Српска и Косово су увек желели да буду у једној земљи.
Жеље и планови
Шта бисте још желели да урадите у овом животу? Какви су ваши планови? О чему маштате?
Сањам да снимим филм по делу Чингиза Ајтматова „Бели облак Џингис-кана“. Биће то нетипичан поглед на живот тог освајача, на његове моралне дилеме. Кад је Џингис-кан желео да освоји читав свет, забранио је да се у његовим логорима рађају деца. И драма почиње када је ту забрану прекршио његов друг и најбољи војсковођа. Пророк је рекао Џингис-кану да ће га богови чувати белим облаком над главом. И док је тог облака све ће бити добро. Крај филма је трагичан: због тога што је Џингис-кан урадио свом другу бели облак нестаје. А сем тога, крајем следеће године планирам да почнем снимање филам „Злочина без казне“.
Сценарио за свој руски филм Емир Кустурица пише већ девет годима. Можда ће се управо на снимању тог фила испунити машта још једног чувеног Србина, Милоша Биковића, који би веома желео да глуми у Кустуричином филму и одигра улогу Порфирија Петровича?
У шта се претворио савремени филм?
Емир Кустурица (Фото: Балканист)
Како се улога културе и филма променила од почетка 20. века?
Ако упоредимо савремени филм с оним што је био почетком 20. века, можемо слободно рећи да је јако изгубио у квалитету. Снима се пуно филмова, али они су глупи. Немају никакву дубоку духовну идеју. Кинематографски популизам се базира на истим принципима као и потрошачко тржиште: боље је продати више па макар неквалитетно. Исто је и са филмом. Раније је филм својом идејом обједињавао милионе гледалаца, а сада је то само производ.
Тајна стваралачког успеха
Шта је узраст за уметника? Да ли се са 33 године ствара другачије него са 55?
Резултати су увек бољи када је уметник млад и не зна многе ствари, живи осећањима. Временом се осећања троше, а знање се повећава. Срећни су они који до краја живота могу да миксају та два супротна пола. Стални интерес да се стварају велика дела заправо утиче подмлађујуће.
Катарина Лане
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О СРБОФОБИЧННОМ ПРОГРАМУ ИЗВЕСНИХ ЗАПАДНО-ЕВРОПСКИХ И АМЕРИЧКИХ ИМПЕРИЈАЛИСТА-ТРИЈАЛИСТА
“Енглези ће нас увек сматрати својим виртуелним противницима, онима који више теже и нагињу Русима него њима, онима који ће у трајним ситуацијама ићи са Истоком а не са Западом” – Проф. др Лазо М. Костић
Имајући у виду да је биша Југославија постала завојевачки и експериментални полигон НАТО пакта у којој су се сукобљавали интереси великих сила у трагичном двадесетом столећу, као што је случај и данас услед интезивног политичког, економског и психолошког рата, који је објављен Србима до истребљења, дирекно и индиректно, преко белосветских талога извесних „великих финансијера“, „великих изабраника“ и „кадрова“ западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и њихових тајних и јавних структура и подземних организација и покрета сваке врсте у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду, који су створили србофобични програм у другој половини деветнаестог столећа, да србски народ избришу из групе европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial?– Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).
Међутим, није тајна, да данашљи креатори глобалног хаоса под окриљем извесног естаблишмента Сједињених Америчких Држава и организатори конспиративних, реакционарних и револуционарних тајних и јавних подземних покрета и организација у Европи и Америци, раде далеко од очију јавности, преко извесних структура у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду, да би успоставили једну светску владу под хегемонијом западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста. Они доносе србофобичне и драматичне одлуке у америчкој спољној политици против нашег несрећног, обесправљеног, обезглављеног, окупираног и пониженог србског народа, који је у два светска рата био савезник Сједињених Америчких Држава у корист терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).
Србији су извесни србофобични западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти преко својих структура у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду, наменили улогу последњег бастиона комунистичких ћелија у Европи. О србофобичном моделу писао је у току 1978. године енглески герерал Sir John Hackett у књизи „The third world war“ ( „Трећи светски рат“ , где између осталог, стоји:
„Овај ће се модел сигурно спроводити, пре него што ће то успети ослабљени режим у пост-Титовој Југославији, који није успео да се супростави успостављању просовјетских ћелија у Србији…
Ако у Пољској или Источној Немачкој дође до побуне, Совјетски Савез неће послати трупе да их угуше. Али ће вероватно настојати да преко комунистичких ћелија у Србији угуше капиталистичку контрареволуцију у Словенији или Хрватској …
Моја замерка Југославенској операцији у овој фази је, да ће највероватније од осталих четири операције имати широке последице … “ – “This is a model more likely to be followed then that of de weak new regime in post-Tito Yugoslavia, which has not been able to resist the establishment of pro-Soviet cells in Serbia. But Yugoslavia is another very possible flashpoint, precisely because it is so week. If there are near-revolts in Poland or East Germany, I do not think the Soviet Union will be eager to send in its own troops to put them down. But they might well engineer ( and accept ) an invitation from communist cell in Serbia to put down a so-called capitalist counter-revolution in Slovenia or Croatia…
My objection to Operation Yugoslavia at this stage is that it would be more likely than the other four operations to have wide repercussions…” (Види: General Sir John Hackett & other top-ranking NATO generals & advisors, The third world war, London, Great Britain – New York, U.S.A., 1978, p.36/37, 69).
На србофобичном програму у двадесетом столећу радио је између извесних европских и америчких империјалиста-тријалиста и Џорџ Ф. Кенон, који се 90-тих годнина XX столећа залагао за “ограничени сувернитет за Србију”.
Имајући на уму да је Кенон познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенског комунистичког, интермаријумског, фабијанско-бољшевичког режима на чијем челу се налазио великохрватски хегемониста, диктатор Јосип Броз Тито, који данас труне у фараонској могили, у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни београдско-јосипградски полтрони и комунисти-интернационалисти на срамоту јуначке Србије.
Кенон је у познатом тексту којег је објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993”, између осталог, рекао:
“Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…
Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…
Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно наглашено у Карнеги извештају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…
У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…” – “The Turk, for one thing, appear to have been, in the centuries of their one-time ascendancy in the Balkans, relatively tolerant in their treatment of non-Muslim religious institutions. Their treatment of such institutions was in any case not the leading grievance against them…
One must not be too hard on the Turks. The atrocities attributed to them in this report were no worse than those that the Christian peoples were inflicting both on the Turks…
First of all, let it be noted that while this Balkan situation is one to which the United States cannot be indifferent, it is primarily a problem for the Europeans…
Now, the practice of conferring that status on Balkan people is not new. The same practice was followed more than a century ago when the first of them were liberated from Turkish rule. Even then, the result was not a happy one, as is so clearly shown in the Carnegie report of 1914. It very soon become evident that the new states had great difficulty in relating to one another in a mature and peaceful manner. In a sense, there was more peace when they were still under Turkish rule than there was after they gained their independence…
A further complication exists, in that connection, in the question of the future relationship of certain of those peoples, and particularly the Serbs, to take them as the leading examples, have violated in every conceivable way the one and only requirement for membership in the United Nations…” (Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, p. 3-7).
Такође, имајући на уму, да је за време Балканских ратова 1912/13 године римски католички, езотериски, окултни, идолатриски корпоративни естаблишмент у Ватикану, био истог мишељња, што сведочи Anthony Rhodes у својој књизи „The power of Rome in the twentieth century…“, где дословно стоји:
“Господин Грегори, британски отправник спољних послова у Риму, обавестио је своју Владу да је био у аудијенцији код Папе, Бенедикта XV, који има једну опсесију са Русијом. У свим разговорима које сам имао са њим, он никако није могао да се одвоји од те теме. Страхује од другог Културкампфа, ако немачка победи у рату, што бледи у његовим очима пред привиђањем руске победе и присуства руских трупа на Босфору.
Бенедикт XV је само изразио стандардну политику Ватикана према Русији и Православној цркви. Ватикан је увек више волио Турке него Словене у Цариграду, на основу њихове толеранције и равнодушности, са којима у погледу бивших сматрају хришћанску веру. У очима Ватикана, боља је муслиманска равнодушност од православног фанатизма, и више воле да виде полумесец на куполи Свете Софије него православни крст. Британија и Русија су сада савезници ( Британија је напала Турску на Дардаленима), Ватикан је чврсто уверен да Британска империја намерава да турско становништво протера из Стамбола и да насели Словене. Поводом тога, писао је Сер Хенри Хавард, британски министер у Ватикану о спољним пословима Серу Едварду Греју, да је Ватикан испуњен узбуном и слутњом због споразума између владе Велике Британије и Русије, за коју сумњају да је добила у посед цркву Свете Софије и подручје на којем се налази Свети Синод, што може да се одрази на успостављање супротне установе, као што је Ватикан на обали Босфора. Ово касније може послужити, Ватикан верује, да Православна црква прошири свој пут до Јадранске обале.
Страх Ваткана је био неоснован. Далеко смо од тога да смо желели Русе на Босфору, због којег је Британија ступила у рат 1854, на Криму да то спречи, и касније је због тога била на ивици рата са Русијом на Берлинском Конгресу 1878…” – “Mr Gregory, the British Charge d’Affaires in Rome during the war, reported of his audiences with the Pope, ‘Benedict XV has one obsession – Russia. In all the conversations I have had with him, he can never keep off the subject. Even the fear of another Kulturkampf, if Germany wins the war, pales in his eyes before the spectre of a Russian victory, and Russian troops on the Bosphorus’.
Here Benedict XV was only voicing standard Vatican policy toward Russia and the Orthodox Church. The Vatican had always preferred the Turk to the Slave in Constantinopole, on account of the tolerance, indeed indifference, with which the former regarded the Christian faith. In Vatican eyes, Muslim indifference was preferable to Orthodox fanaticism; it preferred the Crescent on the cupola of Santa Sophia to the Greek Cross. As Britain and Russia were now allies ( and later the British attacked Turkey in the Dardanelles), the Vatican firmly believed that the British Empire intended to evict the Turk from Stamboul, and replace him by the Slav. Sir Henry Howard, the British Minister at the Vatican, wrote on this subject to the Foreign Secretary, Sir Edward Grey, ‘The Vatican is filled with alarm and foreboding by the agreement made between H. M.’s Government and Russia, giving Russia possession of Santa Sophia, with an extraterritorial zone to which the Holy Synod may be transferred – the erection of a rival establishment, as it were, to the Vatican on the shores of the Bosphorus. This can later lead, the Vatican believes, to the Orthodox Church extending its way to the shores of the Adriatic.
Here the Vatican’s fears were unfounde. Far from wanting the Russians on the Bosphorus, Britain had gone to war in 1854 in the Crimea to prevent it: and again to the brink of war with Russia at the Congress of Berlin in 1878…” ( Види: Anthony Rhodes, The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, стр. 228/9 и 268).
Ради историске истине ваља рећи да су у XIX столећу западно-европски империјалисти наоружали Турску империју са најмодернијим оружјем, јер су у њој видели свој „империјалистички насип“ противу ширења руских геостратегијских интереса према православном Балканском полуострву и Средоземном мору (Види: Адам Прибићевић, Мој живот – 1880-1980, Windsor, Ontario, Canada, 1980, стр. 136; Гргур Јакшић, Европа и васкрс Србије 1804-1834, Београд, 1933, стр. 157-158).
Ми бисмо овде цитирали и америчког публицисту Џорџа Тахтараса ( George Tahtaras) који је публиковао књигу под насловом „American military empire“ ( „Америчка војна империја“), где између осталог, стоји:
„У претходној прилици, када су балканске државе Грчка, Бугарска и Србија поразиле Турску, њиховог освајача и протерале турску војску из Европе назад у Азију одакле је дошла, велике силе, посебно Енглеска, интервенисале су и зауставили победничке балканске армије на осамдесет миља од Цариграда, иако је Цариград био колевка хришћанства … ” – “But on a previous occasion, when the Balkan states of Greece, Bulgaria an Servia had defeated Turkey, their conqueror, and were driving the Turkish army out of Europe back to Asia where it had come from, the big powers, especially England, intervened and stopped the victorious Balkan forces within eighty miles of Constantinople, although Constantinople was the cradle of Christianity…” (Види: George Tahtaras, American military empire, New York, 1971, p. 60).
У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом „Империјализам и светска политика“, дословно стоји:
“…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…
Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” – “… For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…
Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league. Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the East.” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259). (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XИ, Блиско- источно питање старо и ново…).