Слободан Малдини: Заборављени и погрешно схваћени великани

Неаутентична, подигнута на непримереном месту, далеко од пешака, супротно изворној идеји аутора, ова скулптура је све друго осим онога што је велики вајар замислио

Трипод Косте Богдановића (Фото: Слободан Малдини/Вечерње новости)

Подигнута на непримереном месту на кружном току, далеко од пешака, супротно изворној идеји аутора, скулптура Коста Богдановића је све друго осим онога што је велики вајар замислио.

Да би авангардни уметник био друштвено прихваћен, треба да живи дуго. Стварајући далеко испред свог времена, он често не дочека признање, а његово дело бива схваћено и прихваћено тек по протоку деценија. Историја уметности памти бројне великане који за живота нису препознати, нити им је друштво признало заслуге. Многи предводници српске уметности постају предмет пажње тек након смрти, када вредност њихове заоставштине неочекивано порасте, а цена појединих дела постане висока.

Постоје светски признати домаћи уметници чији су опуси у Србији остали недовољно примећени. Вајарка Олга Јеврић се давних педесетих година одвојила од преовлађујућег соцреализма, скренувши пажњу међународне јавности на Бијеналу у Венецији 1958. као протагониста оригиналне, авангардне европске скулптуре. Доживела је светску афирмацију, а њени радови данас се налазе у иностранству у Националној галерији у Берлину и Музеју Израела у Јерусалиму. Иако се није срела са Хенријем Муром који је 1955. излагао и боравио у Београду, након смрти вајарке 2014, њена заоставштина представљена је у престижном институту „Хенри Мур“ у Лидсу. Али, сама није доживела да види бар један свој споменик реализован на јавном простору у Србији.

Слободан Малдини, архитекта, уметник и теоретичар архитектуре (Фото: Оксана Тоскић)

За разлику од Олге Јеврић, други преминули великан српске скулптуре Коста Богдановић имао је срећу да подигне иако скромне, бројне споменике широм Србије. Међутим, није доживео реализацију своје монументалне скулптуре у Београду. Прошле јесени постављена је Богдановићева композиција „Трипод“ на зеленом острву саобраћајног кружног тока у Улици Мије Ковачевића, испред Богословије Српске православне цркве.

Да је жив, чувени вајар био би разочаран јер је ова капитална скулптура очигледно погрешно схваћена од оних који су је поставили. Несмотрени градски челници сместили су је на урбанистички неодговарајуће место – усред саобраћајнице, обезвређеној композицији није могуће прићи, а поглед на њу могућ је само из даљине или из возила у покрету, са коловоза где нема задржавања. Уместо да је обојена „византијском плавом“, нијансирана је сировом „шерпа плавом“ бојом, која је упропастила суштину ауторове идеје. Неаутентична, подигнута на непримереном месту, далеко од пешака, супротно изворној идеји аутора, ова скулптура је све друго осим онога што је велики вајар замислио.

Након негативног искуства са Богдановићевим погрешно, лаички и површно постхумно постављеним делом, са зебњом и страхом очекујем најављену реализацију скулптура Олге Јеврић у преуређеном парку на Топличином венцу. Пројекат овог парка, заједно са Студентским тргом и Косанчићевим венцем, градска власт својевремено је описала фудбалским жаргоном, као „хет трик“ аустријског архитекте Бориса Подреке. Бојим се да ће и његов коначан квалитет бити у „домену фудбала“, а не архитектуре.

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 17. 1. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s