Протојереј Андреј Ткачов: Одушевљење и завист

За плодно деловање у Христу и ради Христа увек је потребна смелост. Потребни су смелост, знања и жеља – ако све то постоји, ништа више није потребно

Николај Богданов-Белски, Недељно читање у сеоској школи, 1895. (Фото: Викимедија)

Грузијски патријарх је недавно обрадовао чак и оне људе који немају част да буду Грузијци. Раније је обрадовао своју паству обећавши да ће бити кум многих новорођених малишана. А сад је свом народу упутио предлог-молбу да у току недеље чита одређену књигу како би на крају недеље анализирали прочитано и како би разговарао с паством на задату тему.

Одушевљење и завист – тако се зову осећања која су ме обузела кад сам чуо ову вест. Види Бог да не завидим другим народима кад граде најсмелије мостове и највише солитере. Али у овом случају завидим Грузијцима оном завишћу које се не стидим и за коју се нећу исповедати. Само што је питање: да ли ћемо ми икада дорасти до таквих догађаја?

* * *

И Русија и Украјина су толико велике по територији и броју становника да један човек, чак и ако има највишу црквену власт, тешко да може да даје такве „домаће задатке“ пастви која броји толико милиона. Ово је рад који више одговара домаћој кућној атмосфери малог народа који је сложан већ због тога што је малобројан. И ако у таквом народу постоји духовни вођа којег људи воле, згодно му је да присно, без патетике, као деда унуцима да добар савет или да изрази неку жељу, и одмах ће већина народа пожурити да испуни ову жељу. (Сви никад неће пожурити, без обзира на то колико да је народ добар и сложан, што треба унапред знати.) Велики народи имају велике проблеме. Код њих оно што је рекао грузијски патријарх треба да каже сваки епархијски епископ, пошто се паства појединих наших епархија по броју становника може упоредити с паством патријарха Илије.

* * *

Шта је практично за то потребно? Мало духовних ствари, ако оне већ постоје, и веома много, ако их нема. Пошто није лако стећи ове ствари.

Прво. Владика треба да буде ауторитет за паству. Односно, ако каже: „Драги житељи града N и N-ске области, узмите с полице Гогољеве ‘Мртве душе’ и следећег петка ћу разговарати с вама на тему прве главе,“ потребно је да његове речи сви чују и да их с радошћу испуне они који су их чули. Иначе ће то бити локална акција попут топовског хица по врапцима. Многи је неће ни започињати предосећајући фијаско.

Фото: Православие.ру

Друго. Владика треба да буде припремљен не толико за књижевни, колико за духовни труд. Мораће да седне за књиге, да направи гушћи распоред (који је ионако обично густ), да нешто жртвује, да почне да води белешке. Притом га нико не тера да обавезно чита Гогоља. То сам рекао успут. Може се читати „Лествица“ или ава Доротеј, односно оне духовне књиге с којима паства треба да се упозна. Није ствар у књизи. Има много добрих књига. Ствар је у жељи да се помере горе окошталости и неукости којима је згодније да вековима по навици стоје на истом месту претендујући на статус локалне традиције.

Треће. Смелост. Овакав рад и иницијатива нису освећени древношћу. Раније није било таквог рада и иницијативе. А то значи да ће се наћи много критичара и противника, не само међу туђима који су увек спремни да дувају и да се ругају, него и међу својима који повремено и дувају у најмању руку као непријатељи. За плодно деловање у Христу и ради Христа увек је потребна смелост. Потребни су смелост, знања и жеља. Тачније, ако се захтеви поређају по редоследу, онда је то: 1) жеља; 2) знања; 3) смелост.

Ако све то постоји, ништа више није потребно. Али ако их нема то значи да ничега нема и да га још дуго неће бити. Жеља се појављује тајанствено, знања се стичу дуго, а за смелост се уопште не за одакле потиче. Зато и кажем да завидим Грузијцима оном завишћу за коју се нећу исповедати.

* * *

И уопште треба учити. Притом – од свих. Арапи кажу да је „мастило научника драгоцено као крв мученика“. Пажљиво прочитајте ову реченицу. И шта ме брига што су то рекли Арапи, а не Руси? Ако је тачно речено, запамтићу и потрудићу се да спроведем мисао у живот.

Пројереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)

Нека Грузијци почну, а ми ћемо прихватити. Јер, не учествујемо у трци с препонама, него радимо заједничку ствар. Нека други започну још нешто добро, а ми ћемо погледати и преузећемо. Способност да примени добро и да учи представља највишу похвалу за сваки народ. Похвалу и благослов. Зато, ако немате част да будете Грузијци, прилазите полицама с књигама. Узмите „Илијаду“, „Робинзона Крусоа“, „Богородичну цркву у Паризу“. Латите се читања нечег лепог и чекаћемо да се ускоро нађу и они који ће прочитано почети да анализирају с нама.

Из књиге Бегунац од света

Са руског посрбила: Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 13. 1. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s